Nigerijsko-belgijska umetnica Otobong Nkanga proučava društvene i topografske promene koje se stalno dešavaju tokom procesa ekstrahovanja minerala i drugih prirodnih dobara, konstatujući da se time stvaraju svojevrsni ožiljci na telu pejzaža. Stalno komplikujući odnos živog i neživog u prirodi, kako ga obično prestavljamo u imaginaciji kojom se prirodi pristupa kao nekoj organskoj celini,  ona ne poziva na konkretnu ekološki usmerenu akciju, već na pokušaj da se preispitaju svi oni osnovi na kojima počiva eksploatacija prirode oko nas, pa i naše lične prirode. U njenom radu nemoguće je odvojiti istoriju eksploatacije prirode od kolonijalne istorije, kao ni ekokritiku od dekolonizacije.