Napredak informacijskih i kompjuterskih tehnologija (IKT) pokrenuo je nova preispitivanja o rodnim odnosima u domenu tehnoloških nauka. Izražena je muška dominacija i kontrola moci u oblasti novih tehnologija, narocito u e
tehnološki razvijenim zemljama. Jedan od problema je vladajuce mišljenje o navodno prirodnoj (biološkoj) superiornosti muškaraca u poznavanju prirodnih nauka i korišcenju IKT, i vladajuci stereotipi o "tehnofobicnosti" žena. Takode, primetan je problem nedovoljne edukacije i ucešca žena na tehnickim fakultetima, kao i izostanak žena na hijerarhijski višim pozicijama moci i odlucivanja u ovoj oblasti. Diskriminacija žena u informacijskim i kompjuterskim tehnologijama uticala je na kreiranje slicnih neravnopravnih rodnih odnosa i u mnogim drugim oblastima društva u kojima je korišcenje IKT neophodno. Kakva je situacija u vizuelnoj umetnosti? Umetnost koja koristi nove tehnologije je prisutna u Vojvodini od prvih eksperimenata konceptualnih umetnika Vizuelnog studija za intermedijalna istraživanja (1979) od kojeg je kasnije nastao prvo predmet, a zatim i katedra Novih likovnih medija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, jedinstvena u Srbiji. Mnoge umetnice su svo povezane sa ovom katedrom, a neke i sa Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama u Beogradu - grupom za Digitalnu umetnost u cijem osnivanju je važnu ulogu imala matematicarka i umetnica Marica Radojcic. Takode, nezavisne organizacije, kao što su: "Videomedeja", "kuda.org", "Napon", "Share", "Visart" i dr, podstakle su razvoj medijske prakse u Vojvodini svojim programima, kao i Muzej savremene umetnosti Vojvodine koji je svoju unutrašnju organizaciju i programsku delatnost prilagode. Centar za intermedijsku i digitalnu umetnost, 2013. godine, koji se bavi razlicitim vidovima novih teholoških praksi, kao što su: video, kompjuterska umetnost, digitalna umetnost, elektronska umetnost, internet interaktivne, kineticke, zvucne i/ili svetlosne medijske instalacije i ambijenti, robotska umetnost, animacije, umetnost virtuelne ralnosti, video

U okviru izložbe „Akvizicije: otkupi i pokloni (2012 umetnosti Vojvodine izložena su umetnicka dela mnogih umetnica, medu kojima su: Nataše Teofilovic, “s.h.e.”, 2011, 3D karakter animacija (animacija humanoida), 6’52’’ i Isidore Todorovic, „Meke veze“, 2015, mixed media (vez, LilyPad Arduino, šivenje), koja cine deo kolekcije MSUV, Centar za interdisciplinarnu i digitalnu umetnost.

Nataša Teofilović, istražuje svet digitalne umetnosti spajajuci umetnost, nauku i tehnologiju. Tehnički  posmatrano, ona istražuje razlicite medije, od eksperimentalnog videa preko 3D karakter animacije i digitalnih ambijenata. Konceptualno, njeni radovi objedinjuju teme identiteta u praznom (void) virtuelnom prostoru, percepcije virtuelnih bica i ispitivanje granica izmedu virtuelnog i stvarnog prostora. Rad “s.h.e.” se poigrava pojmovima virtuenog i stvarnog. Ovu 3D karakter animaciju grade dva elementa - virtuelni prostor i virtuelni akter. Virtuelni prostor je “ispražnjen”, ne sadži elemente scenografije, njegovu prostornost jedino definišu virtuelna bica kretanjem i gestom. Virtuelna priroda 3D glumica prikazana je kroz njihovu materijalzaciju i animaciju. Digitalni modeli su virtuelne membrane, telo bez organa koje mimikom, gestom i zvukom (kucanjem sa unutrašnje strane ekrana) komuniciraju uzajamno i/ili sa posmatracem. U praznini virtuelnog prostora, virtuelna bica su ostavljena da istražuju svoj virtuelni identitet. Iz tog razloga one dodiruju ivicu (granicu) virtuelne slike i ulaze u svoja vlastita virtuelna tela. Elementi licnog, privatnog i autoportreta su prisutni u svakom segmentu ovog rada. Isidora Todorovic, završila je osnovne i master studije u Departmanu za nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu. Zaposlena je kao docentkinja na istom Departmanu. Ljubiteljka je biopolitickih teorija, postfeminizma i "uradi sam" kulture. Trenutno piše clanke o anonimnosti na internetu i stvaranju politickih igara. Rad „Meke veze“ nastavlja istraživanje u mekim kompjuterskim kolima, ekomunikaciji i internetu samog tela (u kontekstu izložbe - tela publike). Rad koristi šivene odevne predmete koji na sebi imaju integrisana „meka“ kola (konkretno, LillyPad Arduino i senzora), koje publika oblaci. Obuceni predmeti preko senzora reaguju medusobno i prave interakciju izmedu posetilaca. Na ovaj nacin, napravljeni odevni predmeti postaju tacke senzomotorne interakcije publike, gde jedan posetilac „šalje“ senzorne „utiske“, dok ih ostali primaju u vidu „dodira“ (koji se manifestuje vibracijom elektromotora) ili „auditivnim doživljajem“ (koji se manifestuje puštenim zvukom) i naposletku svetlom. Rad „Meka veza“, dakle, eksperimentiše senzomotornim utiscima publike u sociokulturološkom kontekstu izložbe/muzeja, uz pomoc tehologije koja se nosi.