Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Milan Stašević
Lidija Bogdanović
Predrag Popara
Nadežda Petrović
Ivana Stojaković
Paško Vučetić
Milan Milovanović
Milica Jokić
Predrag Todorović
Dušan Pajin
Nostalgija ka simboličkoj celini
Nostalgija ka simboličkoj celini
Današnja pokolenja slikara ulaze u novu epohu kulturne, umetničke istorije: u epohu dovršenog modernog likovnog jezika i početka njegovog individualnog korišćenja. Jezik omogućava govor, lični stav i poruku.
Odbačen je dogmatizovani grčko-rimski akademizam, koji je, kanonizovan, užasavao Apolinera i tvorce Moderne. Tim oslobođenjem umetnikovih moći u doživljavanju čovekovog sopstva, sveta i prirode, nastalo je doba u kome je manuelna slika prestala postojati kao jedina slika. Prvo pronalazak fotografije, pa nemog, zatim zvučnog filma, najzad televizije, oslobodili su je faktografske opisne dokumentarnosti koju je preuzela, i jedino mogla obaviti tehnička, mašinski umnožena slika što je manuelnoj unikatnoj slici omogućilo da se isključivo okrene stvaranju, umetnosti, suštinom svoga bića. I da u današnjem kontekstu tim novim dovršenim jezikom počne govoriti o večitom i nikad dovršenom poimanju umetnosti, života i sveta. Kontekstu koji nalaže da se sukcesija pokreta i pravaca zameni njihovom istodobnošću: stavom grupe i pojedinca u njoj i mimo nje. Celokupnom iskustvu, njegovoj pluralističkoj horizontali.
Težnja ka individualno artikulisanom govoru sred pluralizma ili „haosa“ različitih umetničkih i antiumetničkih poimanja i energija oseća se i u slikama Gordane Ane Mirkov koja u novim slikama jasno formuliše svoju poetiku. Poetiku zaokupljene strukturom plastičkih elemenata i njenom emanacijom, značenjem. Ukratko, plastički sloj ostaje osnovni sloj slike, ali u potpunoj i osobenoj ravnoteži sa predmetnim slojem.
Analizujemo li sliku „Staze“ zaključujemo da je motiv preobražen u strukturu celine, u kretanje, ritam, sređenost spontanih i uporednih poteza, vertikala. U slici „Magla“ nema opisa već svetlijeg linearizma-dole (magla) i tamnog prostora celine-gore (nebo). Kao struktuirana celina motiv je najviše naglašen u slici „Ptice“: na površini istančano sivoj sugerisano je geometrijski stilizovanim i umnoženim znakom ptice, samo kretanje, „preletanje“ preko površine s početka leve do kraja desne, i od donje do gornje strane. Impresivna, možda najubedljivija slika (nema naziva – mogla bi se nazvati „Noć“ili „Novembar“), tamna, jedinstvena, uglačane pastuozne površine, sa jedva primetnim naznakama noćne enigme, dotiče ništavilo, nihil, dramatični završetak u tom pretećem miru.
Bitne vrednosti ovih slika su kako u ritmu, neprekinutom kretanju bez fokusa, težišta – vertikalni potez ponavlja se od jednog do drugog njenog kraja, u paralelizmu, tako i u valerskoj skali veoma istančanih svetlosivih i tamnosivih tonova. Uočljiva je težnja da se očuvaju osnovne simbolične suprotnosti: svetlo - tamno, pravo - krivo, čvrsto – eterično, toplo – hladno kao duhovne dihotomije, simbolični rezime života i sveta. Reč je o objektivizmu konstruktivnog minimalizma u kome osećamo individualnu emociju i beleg, ekspresivni govor Gordane Mirkov o nostalgiji ka sređenoj, ubedljivo nadahnuto struktuiranoj celini. I izrazitoj svesti da slika ne znači ono što predstavlja već predstavlja ono što znači. Da je ona „nedovršen simbol“. Da u njoj ništa nije u razumu što prethodno nije bilo u osećanju. Zato slike Gordane Mirkov ukazuju na sudbinu umetnika sa međe dveju epohe – dijahronije i sinhronije. Prva je u znaku diktata norme, ili „mode“, druge u znaku individualne „unutarnje neophodnosti“, slobode. Gordana Mirkov je izraziti pripadnik ove druge, nove, osvešćene struje.
Miodrag B. Protić
Datum objavljivanja: