U svom najnovijerm ciklusu Vera Stanarčević (1953) predstavlja  radove od metala, svojevrsne zidne instalacije u  kojima istražuje i istovremeno relativizuje uobičajne predstave o prirodi, svojstvima i mogućnostima  gvožđa kao materijala. Novonastali objekti sastavljeni od metalnih isečaka struktuiranih u najrazličitije konstalacije proizvode efekte lakoće i  postaju metafora za ne-prisustvo smisla  u mnoštvu senzacija iz svakodnevice. Asocijativne forme viđenih ili imaginarnih fragmenata gradskih arhitektonskih spomenika, kao i kompleksne  antropomorfne  kompozicije u stanju besciljnog kretanja ili komešanja, posmatrača  istovremeno i približavaju i udaljavaju od realnih prizora i mogućih situacija.
                                        
Na prvo (i drugo oko) to su ugodni mentalni gobleni, stvarnost ljubazno presložena
                             u najboljem od svih svetova
                            podesnom za nužni smeštaj (Srba Ignjatović)

Taj utisak pojačava zanatlijska umešnost da grubost pretopi u nežnost, da metalni isečci, pticoliki i čovekoliki, strukturirani u kolone, a one, opet, u stabilna jata, poprime karakter čipkastosti. Ishod je da, takva paučinasta mantra u metalu, dobrano poništava teška svojstva materijala iz koga niču. Deluju neverovatno lako, ali bez težnje da odlete, odlutaju u neizvesnu slobodu. Bezvoljnost nije njihova osobina (jer osobina, kao pojam, pripada pojedinačnosti), to je princip njihovog upornog kretanja u mestu, koji, pak, nedvosmisleno upućuje na podslikanu  centrifugu komešanja smisla i ne-smisla, raspomamljenu sa one strane zida, sa tamne strane ogledala.

Nikola Šindik, vizuelni umetnik (iz predgovora kataloga)