U okviru programa 13. Antićevi dani „Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog“ izložba crteža „U dijalogu sa Mikom: Jelena Đurić“, moći će da se pogleda od 9. do 13. marta 2020. godine radnim danom od 10 do 20 časova u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada. Svečano otvaranje izlože biće održano u četvrtak, 12. marta u 19 časova u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada. Izložbu otvara Sava Stepanov, likovni kritičar i učestvuje Jelena Đurić.
Od 2009. godine na Antićevim danima tradicionalno se održavaju programi posvećeni likovnoj i vizuelnoj umetnosti, dakle, onim oblastima stvaralaštva kojima se bavio veliki pesnik. Sve do nedavno su povodom Antićevih dana priređivane kolonije posvećene liku i delu Miroslava Antića. Ubrzo se ta programska shema pokazala pomalo izlišnom, jer su slikarske kolonije odavno izgubile svoj puni umetnički smisao. Zapravo, u savremenoj umetnosti više nema potrebe za grupnim okupljanjima niti za zajedničkim stvaralačkim ciljevima – kao što je to bilo u doba socijalističkog realizma sredinom proteklog veka kada se u Vojvodini pojavio snažan talas umetnčkih kolonija u kojima su učesnici nastojali da se kolektivističkim duhom oslobode državnog nadzora, izbore za slobodu stvaralaštva i pravo na moderni umetnički izraz… Na inicijativu Maje Erdeljanin, urednice izložbi na Antićevim danima, ta praksa je promenjena. Umesto šablonskih kolonijskih postavki započet je ciklus dijaloga savremenih umetnika sa pesničkim, ali i multimedijalnim (film, tv, slikarstvo) delom velikog umetnika. Prva u nizu tih izložbi je spojila Miroslava Antića sa novosadskim filmskim i video stvaraocem Filipom Markovinovićem. On je svoj video rad projektovao preko belih reljefnih slika, ostvarivši zanimljiv dijalog Antićeve slike sa umetnošću novih tehnoloških mogućnosti i osobenosti…
Ove godine sa Antićevim slikarstvom komunicira novosadska slikarka Jelena Đurić. Njoj su, poput svojevrsnog izazova za ovaj dijalog, u izložbenoj postavci poslužile tri asocijativno-apstraktne slike Miroslava Antića naslikane sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Te slike su nastale u jeku aktuelizovanja postmodernističkog koncepta kojim se slikarstvo vratilo na glavnu scenu savremene umetnosti – nakon prethodne decenijske dominacije konceptualne umetnosti, tog poslednjeg titraja istorijskih avangardi. Sam Antić u tim previranjima nije izravno učestvovao, ali je svojom autentičnom umetničkom intuicijom dospeo nadomak slikarstva u kojem su se reflektovale neke osobenosti tada aktuelne umetnosti osamdesetih. U Antićevim slikama dominira snažni zamah, nekontrolisani slobodni gest, nataloženi slojevi boje u kojima je sedimentirana umetnikova osećajnost – možda kao jedina moguća odbrana od sveta i njegovih kriznih manifestacija.
U dijaloškom konfrontiranju crteža i radova na papiru Jelene Đurić sa slikama Miroslava Antića ukazuje se na osobenost i sposobnost autentičnog dela da reprezentuje duh sveta i vremena u kome je nastalo. U ovim radovima su vidljiva dva različito koncipirana apstrakcijska stava: Antićeva apstrakcija je mekša, obeležena je lirsko-poetskim raspoloženjem jer je nastajala u društvu u kojem su aktivni progresistički procesi i verovanje da je bolji svet moguć. Jelena Đurić stvara u vremenu posle 2000. Ona pripada generaciji koja je preživela krizne devedesete, sve tranzicijske tegobe i druge drastičnosti društva u permanentnoj krizi. Ona danas umetnički svedoči konstantnoj ugroženosti čoveka, stvara u vremenu dominacije besnog kapitalizma podržanog globalnom medijalizacijom, deluje u atmosferi permanentnih političkih zaoštravanja, živi i radi u doba neemocionalnosti… Vođena istinskom stvaralačkom etikom, sada već kao sasvim zrela umetnička ličnost, Jelena Đurić svojim umetničkim i ljudskim nastoji da prevaziđe sve te okolnosti; ona svojom slikarskom reakcijom ne želi, neće, i konačno – ne može da potvrđuje duh vremena u kojem živi i stvara, već izrazito energičnom slikarskom gestualnošću protestuje i buni se protiv tog i takvog sveta. Njeni crteži (ili tačnije: radovi na papiru) odlikuju se drastičnim ekspresionizmom. Iako bez direktne interpretacije i sadržaja, ova umetnost je potpuno angažovana i aktivistička – ona posmatraču nudi sugestiju o karakteru našeg sveta u kojem je čovek-pojedinac sve manje u stanju da upravlja vlastitom sudbinom nego što je primoran da se uklapa u uzuse iznuđene egzistencije.
Važno je istaći da sav taj angažovani i aktivistički odnos prema stvarnosti u crtežima i radovima na papiru Jelene Đurić ne proizilazi iz nekakvog anegdotskog sadržaja već direktno iz karakteristika plastičke celine, dakle, iz same likovne suštine ovih crtačkih i piktualnih tvorevina. Sugestija ovih dela je snažna, jer Đurićeva poseduje sposobnost preciznog likovnog mišljenja. Autohtoni elementi likovne strukture (linija, crtež, boja, kolorit, materijalnost boje, ritam) čvrsto su utkani u plastičku konstituciju dela. Na taj način je formiran jasan estetski i etički sistem koji je moguće shvatiti kao model za prevladavanje svih tegoba koje nam, tako obilato, nudi ovaj naš današnji svet. Zapravo, novi crteži Jelene Đurić, svom posmatraču, kako bi to konstatovao Burio, „obezbeđuju prostor koji je delimično zaštićen od uniformnog ponašanja i koji čuva utopističku tenziju umetnosti“. (Sava Stepanov)