Nadljudskost i podljudskost: „U svetu mašte postoje mnoga carstva, ali teško da ima onih izgrađenih razuzdanijom a opet proračunato ušrafljenom imaginacijom od sveta u kojem obitava i preispituje ga omaleni monstrum po imenu Isidor. Po imenu, ali i rasnom, verskom, političkom, filozofskom, psihološkom, artističkom, gastronomskom i svim drugim opredeljenjima bivajući jedan… pa, Isidor. I to i takvo, naizgled prosto i nedvosmisleno u svojoj nehajnoj bezbrižnosti, čudovištance koje sebe označi kao Isidor određuje svoju sudbinu i mesto u univerzumu neljudi. Ponavljajući svoje ime nalik mantri, Isidor izaziva neplaniranu provokaciju kritičkog preispitivanja kod najrazličitijih grozomornih sagovornika, rezultujući da ga iz epizodice u epizodicu pozicioniraju kao sve relevantnijeg činioca jednog bizarnog mesta na koje je dospeo. I tako, pomoću jedne jedine, neobjašnjivo iz stranice u stranicu sve sadržajnije reči, bivajući istovremeno i mnogo manje i paradoksalno, toliko više od neprisutnih ali vazda komparativno isticanih ljudi, Isidor postaje i nešto suštinski važnije i bolje i od ala i bauka koji ga okružuju. Zašto je to tako? Šta to Isidor radi, osim da postavlja ogledalo pred svoje ispitivače, terajući ih na nelagodnu samointrospekciju kojoj je zgodna alternativa „car nije go” pristup, u ovom stripu ingeniozno obrnut naglavce. Apsolutno ništa, i zbog toga je toliko fantastičan. U odnosu na „Isidora“ Penevskog i Pavlića, mogu se izvući vizuelne reference prema „Čudovištima iz ormana“ (Monsters, Inc.), idejno-filozofske prema „Kalvinu i Hobsu“, a tu je negde i mogući omaž Grutu iz „Čuvara galaksije“. Ipak, vizuelnom raskoši daleko prevazilazeći prvi, a socio-civilizacijski stajući na crtu drugom mogućem uzoru, Isidor ostaje, kao i njegov protagonista, poetski jedinstven i na svaki način neponovljiv. Naposletku, pošto čitate ovaj tekst nakon celog stripa, znate da Isidorova priča ima tužan kraj. Ili pak…? Imajući u vidu da je i na epilognom groblju i spomenik i te kako živom scenaristi, da li je to mig čitaocima da ni Isidor nije mrtav? Nek nada umre poslednja…“ (Pavle Zelić)