Mirjana  Radovanović rođena u Nišu 1983.g. gde je završila i Umetničku školu na odseku za grafički dizajn.Po završetku umetničke škole odlazi u Italiju gde upisuje Akademiju lepih umetnosti u Firenci. Kako ne pronalazi odgovore na svoje zadate likovne ciljeve vraća se u Srbiju i upisuje Akademiju BK kod prof. Zorana Pavlovića. 2007.godine diplomira ali kod prof. Miška Pavlovića i Gordana Nikolića gde se i opredeljuje za tehniku kolaža i popartističkog rešenja likovnih enigmi. Nastavlja svoje usavršavanje i sada je  na posdiplomskim sturijama u klasi prof. Velizara Krstića na fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.Kolektivno izlagala nekoliko puta a samostalno u Beogradu i Sremskoj Kamenici.
Naziv izložbe glasi Evo me spremnog 1, 2, 3.. i obuhvata slike i kolaže, na kojima se prožima figura i tipografija koja pored oslikanih površina predstavlja  još jedan od likovnih elemenata slike.Njeni kolaži predstavljaju parodiju na sadašnje vrednosti u društvu, modi, životu...

"Pre nekoliko godina, na prijemnom ispitu za ulazak na umetnički fakultet jedna kandidatkinja je dobila sledeće test - pitanje : " Prilikom izbora foto-materijala i predložaka za vaše kolaže , čime se prevashodno rukovodite?" -Likovnim elementima, bojom, svetlinom, ritmom, nikako prizorom...", odgovorila je ona. Odgovor je potvrdio moje verovanje da zrelost razmišljanja ove mlade umetnica zavredjuje pažnju. Ova ista, još uvek mlada umetnica, danas kao završeni student Akademije umetnosti BK i postdiplomac Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, istrajno gradi sopstveni likovni jezik, posebnu semantiku iz koje se naziru likovni i literarni uzori, diskretna erudicija i duhovitost. Najnoviji radovi Mirjane Radovanović pokazuju opredeljenje autorke da na svojim slikama i kolažima  insistira na sukobu figurativnog i nefigurativnog uključujući tipografiju bilo kao čist dekorativni element, bilo kao otkinutu rečenicu-devizu koja daje osnovni ton i emotivnu  obojenost poruci.

Često ta tekstualna fraza– kao mač sa dve oštrice, daje dvosmislene smernice neupućenom gledaocu da racionalno i logički iščitava sliku , dovodeći ga u zabludu, jer ni slika ni prisutni tekst ne korespondiraju na tom nivou , pa bi bilo interesantno pozabaviti se reciprocitetom ovih elemenata. Pre svega polazište i fokus Mirjanine slike i kolaža je gotovo uvek iz centra formata iz koga gradi priču-prizor po asocijaciji i analogiji i intuitivno i racionalno, svesno i najčešće birajući motive svojih foto-predložaka, ovoga puta zbog -sadržaja .
Dalje, ako bismo figurativni deo Mirjanine slike ( fotografija, crtež tela, figure, prepoznatljivog oblika) zamenili celovitom i jasnom rečenicom koja se pojavljuje kao citat, onda bi sigurno po analogiji gestualni, nefigurativni deo ( čista boja, potezi , tekstura, patern) odgovarao iscepkanim šlajfnama i naslovima, slovima nabacanim intuitivnim gradjenjem- kolažiranjem i u magnovenju. Tako se stvara veoma lep balans izmedju uobličenog- jasnog i nemuštog-amorfnog sadržaja. Kao takav, on je prijemčiv kako za racionalno-logički deo tako i  za intuitivno-emotivni deo našeg bića, stvarajući neobičan  paradoks - narativnu "ne-priču".

Zamislimo sada okrugli sto tragi-komičnog galimatijasa post-industrijskog vremena, oko koga ravnopravno sede modni časopis Grazia, pisac Hulio Kortazar , Ilustrovana politika, , Mišel Uelbek, slikari Zigmar Polke, Baskija i Raušenberg, Joy division i Vogue , tabloidi, reklame, ulični bilbordi u kakofoničnoj i živoj diskusiji: otkinuti parčići razgovora, uputstva za upotrebu, saveta za sreću i uobičajenih fraza , poštapalica i senzacionalnih naslova, nezavršenih rečenica i lakonskih postulata... Svi oni  nalaze svoje mesto na radovima Mirjane Radovanović, lako prekomponovani i izvučeni iz konteksta , parodirajući globalni šum informacija, gde svaka nova potire prethodnu svodeći civilizaciju i kulturu na robu za jednokratnu i instant upotrebu.
Što ona danas i jeste. Srećom ili nažalost?"

Miško Pavlović