Skulptorski jezik Dragana Jelenkovića od samog početka prepoznatljivo je vezan za prasliku (praosećanje) kuće. Često gradi i/ili dekonstruiše arhetip ravničarske naseobine na podu galerije (od kuće kao hrama, preko kuće kao grada, do kuće kao slike univerzuma). Otkrivena i ostvarena prostornost postignuta je tehnikom promišljanja ravnoteže i sadejstva više činilaca: kvaliteta materijala (najčešće metala ili metala u kombinaciji sa drvetom), načina obrade materijala, "smeštaja" odnosno rešavanja izložbene postavke i, na kraju, samih vrednosti okruženja (konkretnog prostora galerije i promenljive kategorije posetilaca odnosno posmatrača).

Nakon samostalne izložbe u Galeriji savremene likovne umetnosti u Novom Sadu 1994. godine, Jelenkovićev rad će uz potpuno odricanje od tradicije i konvencija medija skulpture, vremenom legitimizovati druge materijale, postupke i sadržaje, da bi se na kraju devedesetih stanje post-medijuma u Jelenkovićevom delu u potpunosti saobrazilo sa promenom medijuma izražavanja, pa je video-instalacija zauzela mesto skulpture.