Dejana Vučićević diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Bavi se multimedijima i fotografijom. Njeni fotografski radovi nalaze se u prestižnim privatnim i javnim kolekcijama, od kojih izdvajamo Muzej grada Beograda, Muzej primenjene umetnosti i Telenor kolekciju srpske savremene umetnosti. Kao kostimograf iza sebe ima više krupnih samostalnih projekata u domenu dizajna, mode, pozorišta i filma. Član je ULUPUDS-a, u statusu samostalnog umetnika. Izložba pod nazivom „Nagomilavanje“ predstavlja portretsku fotografiju imaginarne skupine žena, „junakinja“ koje, po kazivanju same autorke „lutaju u svojoj zanesenosti i opčinjenosti raznim vrstama tereta, a realnost opterećenu stvarima pomeraju u nivo metafizičkih snatrenja i traganja za svojim unutrašnjim bićem.“
 
                                                            

Opus Dejane Vučićević u celosti pripada negovanom paradoksu koji eksploatiše patos figuralnog klišea reklamne i filmske fotografije od čijih rešenja polazi, da bi doslovno naglavce izokrenuo estetiku izveštačenih snova, emfatički ispražnjenih i pompeznih slika medija i rekreirao kutak jedinstvene pažnje posvećene individui, njenim najintimnijim težnjama, željama i frustracijama.

Nasuprot formalnom mizanscenu filmske industrije, koji u fotografskim radovima Dejane Vučićević aludira na udobnost i kulturu obilja, u poslednjem ciklusu radova „Nagomilavanje“, autorka ili njena moguća alter-ega, preplavljeni su serijama identičnih antikvarnih objekata. Na mestu oznake društvenog statusa, ovi patinirani i gotovo zaboravljeni predmeti, reflektuju samo intimni svet krhkog ega njenih vlasnica ili novoproizvedenih kolekcionarki angažovanih u strasnom sakupljanju tragova iščezlih uspomena i afektivnih veza. (...). Defragmentisane i multiplikovane forme predstavljenih predmeta otvorene su ka potencijalu svoje „unutrašnjosti“ – kristal i porcelan sa svojom zavodljivom transparentnom strukturom; satovi kukavice i telefoni u svom akustičnom potencijalu; ili, opet, cvetovi i tkanice, u svojoj ekstremnoj taktilnosti. Svi oni „žive“ dvostruki život svojih vlasnica, izokrenuti u jednoj ili više nadrealističkih vizura, u zameni mesta subjekta i objekta, pozivajući na bezuslovnu pozornost čula ili na njihovu suspenziju u vremenu intimnog računanja vremena svakog pojedinačnog protagoniste.


 Jelena Krivokapić, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)