Psihoanaličke teorije umetnosti u praksi
"A sada priznanje, koje ćete morati da prihvatite sa tolerancijom! Iako sam izložen velikom broju stavova koji me uveravaju da vi i vaši prijatelji prikazujute moje istraživanje, ja nisam u stanju da sam sebi razjasnim šta je to nadrealizam i šta on hoće. Možda ja nisam takve od takve sorte koja to može da razume, ja, koji sam toliko udaljen od umetnosti." Ovo su reči Sigmunda Frojda, upućene Andre Bretonu u pismu od 26. decembra 1932. godine, poslatom više od deset godina nakon njihovog prvog, ne baš srdačnog susreta u njegovoj ordinaciji u Beču. Frojd je bio veoma oprezan prema bilo kakvoj vrsti primene psihoanalize u tumačenju umetničkih dela, te je verovatno to bio i jedan od ključnih razloga za njegovo distanciranje od jednog od svojih prvih učenika, Oto Ranka, autora prve psihoanalitičke studije o umetnosti, pod nazivom "Umetnik", iz 1907. godine. Frojd je u pozitivnom kontekstu je pominjao simbolističke slikare poput Arnolda Beklina, dok je posebno bio sumnjičav prema umetnosti dvadesetog veka, tako da su se, za svaki slučaj, njegove studije u tom polju zadržavale na umetnicima renesanse.
Pa ipak, veoma brzo su u teoriji i istoriji umetnosti psihoanalitički pojmovi zauzeli vidno mesto, i za neke autore čak postali ključni za određenje toga šta je umetničko delo. U ovom izdanju Alinejinog video kursa savremene umetnosti će se na primerima iz aktualne produkcije razmatrati smisao i relevatnost sledećih psihanalitičkih određenja umetnosti:
Umetnost kao sublimacija (Sigmund Freud)
Umetnost kao reparacija (Melanie Klein)
Umetnost kao uživanje (Jacques Lacan)
Umetnost kao transgresija (Julia Kristeva)
Umetnost kao preterana identifikacija (Slavoj Žižek)