Na promociji će biti prikazan dokumentarni film Dei leči u trajanju od 25 min autora Nenada Miloševića (Redakcija za kulturuTelevizije Beograd), nakon čega sledi promocija monografije i razgovor.


Tema knjige (Dei Leči Radovi/Works 1957/1965. izdavač MSUV) jesu neočekivane aktivnosti i akcionističke intervencije u urbanom prostoru dva novosadska autora, Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, umetnika koji su delovali potpuno vaninstitucionalno u periodu između 1957. i 1965. Nakon 1965. oni prestaju s tom vrstom aktivnosti ali se povremeno javljaju u časopisima kao pesnici, dok su fotografske prikaze ranih uličnih i drugih delovanja u slobodnom prostoru koristili kao ilustracije za pesme. Pritom, Bora Vitorac je sve vreme negovao i jedan poseban crtačko/akvarelističko/slikarski program dnevničkog karaktera – s obzirom na to da je rađen za lične a ne za izlagačke potrebe. Neambicioznost ovog programa može se pravdati i neuklapanjem u profil i potrebe tadašnje scene tako da će Bora Vitorac tek odnedavno koristiti svoju crtačku produkciju ali ne kao izložbeno/izlagačko predstavljanje već kao materijal za performans izveden radi podrške osnivanju novog Muzeja savremene umetnosti Vojvodine.Dok je Dragan Pavlov sve vreme nakon perioda akcionizma razvijao diskretno bavljenje poezijom. Najzad, obojica će izvesno vreme biti prepoznati isključivo kao pesnici.(Slavko Timotijević, priređivač)


Počeli smo sasvim spontano, gotovo nesvesno, ne pretendujući uopšte na to da se na taj način bavimo nekom umetnošću, a pogotovo ne performansom, jer, iskreno, nismo ni znali da to uopšte postoji. Uostalom, tada za performans nije čuo niko ni od naših istoričara umetnosti, a kako bismo mi, gimnazijalci? U početku je to zapravo bila dečačka igra, neka vrsta mladalačkog, adolescentskog bunta. Recimo, začikavaš nekoga na ulici, pa pobegneš. Ili bauljamo četvoronoške preko tramvajskih šina, kako bismo na sebe skrenuli pažnju i šokirali ili zasmejali prisutne, i uspevali smo u tome.Mi smo te svoje akcije tada zvali „kalamburi“. Na neki način, nismo ni znali šta to zaista radimo, ali smo uvideli da je zanimljivo i drugačije. Zato smo i odlučili da sve to fotografišemo – priča čika Bora.


Performanse su snimali foto-aparatom koji je Bora Vitorac dobio od prijatelja iz Švajcarske,a kasnije i kamerom, osmicom, koju je pribavio Dragoljub Pavlov.


Sačuvani materijal inicijalnog performansa prvi put je prikazan 2007. u MSUV-u u Novom Sadu, uz podršku V. R. Tucića, Slobodana Tišme, Zorana Pantelića i Živka Grozdanića sa podnaslovom „Dokumenti inicijalnog performansa Novi Sad ’57–65“, gde je u naslovu zadržana pošalica iz dečačkih dana: „Dei leči“, odnosno „Ide čile“, što je u to vreme značilo da ide milicajac i da treba pobeći.


Usledile su izložbe u gradovima Srbije i Crne Gore - Kuli, Subotici, Bečeju, Zrenjaninu, Beogradu, Nišu i Cetinju. Poslednji performans, spaljivanje slika prethodno izloženih u kafe galeriji Izba, Bora Vitorac izvodi 2006. u znak podrške MSUV za stalni izlagački prostor.