Umetnici/izlagači: Slavko Matković • Bálint Szombathy • Božidar Mandić • Slobodan Tišma • Čeda Drča • Katalin Ladik • Atila Csernik • László Kerekes • László Salma • Vujica Rešin Tucić • Novosadska gradska komuna • Ante Vukov • Zoltán Magyar • József Markulik

Ja ne stvaram umetnost – Ja razumem. Slavko Matković

Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina XX veka period je u kom je naša civilizacija, a do danas se to nažalost nije ponovilo, dobila neslućeni elan i zanos u čijem fokusu je bila namera redefinisanja samih termina umetnosti, kulture i društva – odnosno njihovih međusobnih odnosa. Posrnuli svet, nakon brojnih kriza – od hladnoratovskih političkih, pa do ekonomskih – šezdesetosmaškim pobunama, i iz njih proizašlom klimom velikog odbijanja, uspeo je, makar na trenutak, da povrati i redefiniše izgubljeni smisao. Umetnost više nije stvar povlašćenih elita, već živa praksa koja, po Jozefu Bojsu kao jednom od korifeja novih umetnosti, treba da bude/postane ona duhovna praksa koja će na kraju dovesti i do stvaranja novog, lepšeg i pravednijeg društva budućnosti. Reč je o novom senzibilitetu i shvatanju same uloge i funkcije umetnosti – svakako povezanim sa atmosferom međunarodne solidarnosti, borbe za ljudska (građanska) i politička prava. Ključni termini kojima se opisuju umetnost i društvo tog vremena bili su: eksperiment, alternativa, istraživanje, eksces,… I u našoj sredini, to je period kada se umetnost sa ovih prostora – kao nikad pre ni posle toga – kreće uporedo sa najaktuelnijim događajima na internacionalnoj art sceni, istovremeno aktivno participirajući u njoj. Pojava Novih umetnosti 1960-ih i 1970-ih u Srbiji vezuje se za artističke i životne aktivnosti članova umetničke grupe Bosch+Bosch, osnovane u subotičkoj poslastičarnici Triglav 27. avgusta 1969, kao i novosadskih konceptualnih grupa Kôd, odnosno (E i kasnije (E –Kôd, Januar i Februar koje sa radom počinju tek neznatno kasnije. Logistička podrška nalazila se u onovremenim omladinskim institucijama (pre svih novosadskoj Tribini mladih, kasnije i beogradskom SKC-u) i štampi (časopisima Index, Polja, Új Symposion, Student i drugim), a duhovno srodništvo u vezama sa sa alternativnom rock’n’roll kulturom,teatrom i crnotalasnim filmom, umetnicima iz drugih jugoslovenskih republika ali i novom mađarskom avangardom. Prevazilazeći dotadašnje estetske kategorije, konceptualna umetnost prerastala je u aktivnost usmerenu na preispitivanje i prevrednovanje ključnih pitanja tadašnjeg umetničkog i društvenog ustrojstva. Umesto stvaraoca obasjanog inspiracijom – pored samih umetnika, umetnost počinju da proizvode i ideje. Od stvaraoca – umetnik postaje društveni radnik, a njegovi radovi (rađeno a ne stvarano) sredstvo kojim se jedna patrijarhalna i u osnovi tradicionalistička, ako već ne i konzervativna kultura – svakodnevno preobražavala i modernizovala praktikovanjem prevratničkih intelektualnih praksi kakvima u istoriji naše umetnosti i kulture ne postoji pandan. Koncipirana od radova dostupnih u javnim zbirkama (umetničkim kolekcijama Savremene galerije i Gradskog muzeja u Subotici kao i novosadskog Muzeja savremene umetnosti Vojvodine) izložba Mala čitanka vojvođanskog konceptualizma namerava da ukaže na neke od ključnih primera pomenutih životnih i artističkih aktivnosti i praksi umetnika – istinskih kosmopolita koji su živeli i radili u malim vojvođanskim (tada jugoslovenskim) gradovima. Ovaj put akcenat je, naravno, na umetnicima iz Subotice.