Pretraga

Značajne društvene promene koje su se odigrale na ovim prostorima proteklih godina, zajedno sa specifičnim uslovima života, stvorile su veoma raznovrsnu umetničku scenu, bez prisustva bilo kakvog dominantnog stila i sa veoma različitim stavovima i postupcima. U prvoj polovini devedesetih godina na ovoj sceni srećemo mlade umetnike koji se ponovo vraćaju figuri i naglašenom subjektivizmu, ali i one koji se bave istraživanjima forme i prostora u skulpturi.

Zoran Kuzmanović u svom radu na neki način objedinjuje ove dve grupe umetnika. Osnovni motiv njegovog opusa upravo čini ljudska figura, a klasično shvatanje skulpture i klasični materijali čine bazu njegovog rada.

U prvoj polovini devedesetih godina nastaju skulpture manjih dimenzija, kada Kuzmanović koristi ljudsku figuru samo kao osnovu/objekat za istraživanje osnovnih problema skulptorskog oblikovanja, dok u periodu od 2000 – 2002. godine skulpture dobijaju veće, galerijske dimenzije, obogaćene jednim novim metaforičnim slojem, čije iščitavanje dobro pokazuje kulturni kontekst (u kom je delo nastalo) i način na koji umetnik vidi sebe i svet koji ga okružuje. U ranim radovima i figurama manjih dimenzija, komponovanjem različitih masa i akcentovanjem pojedinih detalja, ispupčenih površina i pasaža, Kuzmanović gradi oblike koji odaju utisak jedrosti i životnosti. Već u ovim skulpturama pokazuje veliku sposobnost modelovanja i građenja konstrukcije. Skulpture poseduju stabilnost i skelet koji odaje utisak unutrašnje čvrstine.

Baveći se još uvek formalnim kvalitetima dela Kuzmanović dalje istražuje jednu od osnovnih osobina moderne skulpture, u okviru unutrašnjeg prostora, a to je otvaranje plastične površine. Kompaktnu strukturu dela sada razlaže u jednu transparentnu formu, omogućujući na taj način analitičnost i lakoću sagledavanja. Iako je u početku istraživao ljudsko telo kao umetnički objekat, njegovu formu, površinu i materijal od kog je sačinjeno, Kuzmanović u novijim radovima uspešno povezuje ove elemente, stvarajući simboličku povezanost između figuralne predstave skulpture/forme i sadržaja date predstave/površine.

Kako je Burio rekao:“Naše doba je zaista doba ekrana“, ako izuzmemo psihoanalitičku ili Bodrijarovsko simulacijsku metaforu ekrana, onda se vrlo rado pozivamo na ovu formu, koja najbolje sažima svojstva i mogućnosti novijih tehnologija. Na neki način Kuzmanović u svom delu stvara zanimljiv spoj klasične skulpture i ekrana, ekrana na kome se emituju raznovrsne informacije, odnosno simboličke slike i predstave iz života modernog čoveka (otisak novinskih klišea, otisak đona cipela, otisak šare automobilske gume, opruga, lanac, slova).

Jedan od legitimnih postupaka likovne kritike u iščitavanju umetničkog dela svakako je i reakcija umetnika na određene socijalne i društvene prilike vremena, kao i umetnikova (zakasnela) reakcija na iste, usled potrebne vremenske distance.

Tako imamo Foto instalaciju od lanaca na kojoj vidimo skulpturu – muškarca, koja nastaje za vreme NATO agresije. Lanci su se javili kao jasna simbolika vremena i atmosfere opšte izolovanosti i nesigurnosti. U tom momentu je ona bila simbol čoveka na kraju drugog milenijuma, koji je u svakom smislu bio ugrožen egzistencijalno i duhovno. Radi neke vrste komplementarnosti, odnosno celine, nastala je druga skulptura – žene. Na ovoj foto instalaciji se dve figure konačno spajaju, ali sada u novi kontekst, koji je pre svega određen prostorom, ali i vremenom nastanka. Ovde ih vidimo da su dobile jedan dodatni smisao interaktivne skulpture.

„Umetničko delo započinje svoje putovanje u vremenu kroz protok istorijskih situacija, stavova koji se menjaju, novih veza koje se uspostavljaju, vrednosti koje devalviraju.“

Čitalac novina i Figura od đonova, se mogu vratiti na kontekst vremena medijskih manipulacija i opšte ugroženosti, ali ih drugi nivo iščitavanja svrstava u tekovine postmodernističke klime, sa direktnim ukazom umetnika na pojedina traumatična mesta civilizacije:

Sigurno je da se ne odvija slučajno Kuzmanovićevo proživljavanje postmodernizma baš u ovom trenutku. Pođimo najpre od međusobnog preplitanja fikcije i stvarnosti, odnosno pomeranje njihovih međusobnih granica.

mr Nataša Radosavljević Kuzmanović