Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Dado Đurić
Stojan Aralica
Stojan Ćelić
Anđelka Bojović
Ivona Pleskonja
Biljana Đurđević
Nikola Milojević
Zora Petrović
Ljubica Sokić Cuca
Milo Milunović
Iluminirajući masovne grobnice crnim svetlom
Kada pišemo o umetniku i njegovim radovima, mi se potčinjavamo nepisanom pravilu da je oko presudno po tom pitanju... Vid, to plemenito čulo kojim se svet udaljava, čulo pročišćenja, katarze neobičnosti i važnosti realnog, izdigao se iznad ostala četiri čula, do onog stupnja gde telo lepih umetnosti postoji samo za oko i za uho, dok odričemo ustima i nosu pravo da traže svoje.
Slikarstvo? Da, naravno, plemenita umetnost par excellence, po definiciji dom estetike... Skulptura? Sve dok je ne dodirujemo...
Poezija, romani, teatar? Nema problema, potrebno nam je oko, a bez njega...
Muzika? Da! Muzika je suštinski jezik, glas anđela i ona koja oblikuje samu materiju naših misli...Ali pokušajte da nađete umetničku formu za nos ili usta... Kuvanje? Ma dajte... Je li to šala?... Parfem? Ili enologija koja kombinuje oba? I šta onda?
Klasična estetika konstruisala je sve oko očiju i vida, čula ljudske evolucije. Četvoronožac, životinja, pre nego što je postao čovek, pratio je svoje ženke pomoću nosa i otkrivao neprijatelje zahvaljujući mirisu; rezultat: on nije dobro video. Ispravljeni dvonožac, sa slobodnim rukama i mozgom koji se razvija, bio je hominid koji nije mogao toliko dobro da njuši: ipak, bolje je video, njegova vizuelna tačnost se razvila. Hiljade vekova uništile su miris i ukus radi plemenitog čula vida... Šta smo stvarno time dobili?
Dovoljno je što vidimo sliku Vladimira Veličkovića i niko ne bi ni pomislio da je pomiriše ili okusi. Budala bi verovatno primetila ulje, terpentin, lak i njihove prateće ukuse... verovatno... Ali, šta bi bilo kada bismo ušli u sliku i našli se u Veličkovićevom pejzažu? Kakav vonj bi opsedao naš nos i napadao naše grlo? Hajde da priđemo njegovom slikarstvu otpozadi, sa takozvanim neplemenitim čulima... Mi smo već dobro izverzirani u Veličkovićevoj gramatici: vranolike ptice, bodljikave žice u geografskom ništavilu, vešala i ponekad merdevine, za davljenje obešenih, svetla koja se crvene, ogromni plamenovi i dim u gustim spiralama, nepregledna pustinjska prostranstva, leševi odsečenih glava - jedanput je to telo bez glave, drugi put glava bez tela, požudni pacovi, bezglavi psi, čovečji leš koji pada u prazninu, čovek koji se penje uz stepenice koje nikuda ne vode..
Sa druge strane rama, jednom kada smo ušli u slikarev univerzum kvintesencijalnog rata – odnosno samrtne želje – jednom kada smo u materijalu i čak u delu, mi osećamo gorki smrad prosute krvi, metalska isparenja tekućih potoka hemoglobina, zagušljivi dim toksičnih oblaka koji se šire, crni poput pakla; osećamo svetlost ali od zapaljenog vazduha koji igra oko požara; mirišemo truljenje leševa bez lica, čak i onih nesrećnih kojima fali sve osim glave; mirišemo drvo – hrast ili bukvu, bor ili srebrnu brezu – vešala koja cvrče na vetru, mirišemo merdevine uprljane verovatno čizmama vojnika koji su marširali kroz sluzavu krv žrtava, kroz osušenu krv onih odavno mrtvih i kroz prašinu u dugačkim šetnjama na strani Tanatosa; mirišemo parazite koji se drže na perju vrane; osećamo pustinjski pesak kako pucketa u nozdrvama dugo nakon što je udahnut; osećamo miris znoja onog čoveka koji se penje stepenicama ni do čega; nadasve, osećamo urin, izmet, još krvi, pljuvačku, sluz, ljigavost poniženih i mučenih leševa koji se tope ka zemlji koja može postati njihov grob osim ukoliko su prokleti da trunu na otvorenom vazduhu, u tom slučaju bismo osetili truo dim od njihovog raspadanja.
Napuštajući platno, i dalje ćemo čuti vonj koji odzvanja... Pokušavamo da pobegnemo od nasilja ovih neprijatnih mirisa, ove kuge, ovog zagušljivog upornog smrada, ali nas njihov šum zarobljava: kljunovi ptica koji se tražeći crve zarivaju u zemlju verovatno natopljenu ljudskim mesom; pucketanje vatri u daljini, cvrčanje vešala, tihi plač dekapitirane figure, grebanje noktiju pacova dok beži od čoveka, uključujući i nas, posmatrače, dok mu se njuška razmeće brkovima od ljudske krvi; pištanje uglja nastalog gorenjem kože dok pada u ništavilo prema svojoj metafizičkoj sudbini; ili dželat koji se njiše polako na balkanskom vetru, na vetru iz arapske pustinje i svih ostalih mesta gde se večita reinkarnacija samrtne želje prevodi u ono što čini istoriju sada.
Onima koji su pomirisali, a onda i čuli slike Vladimira Veličkovića na ovaj način, slika će se obratiti drugačije. I videćemo metafizičke ikone na drugačiji način odsad. Tišina slike – tišina njegove slike – ne bi nikada trebalo da nas zaustavi u tome da upitamo naša tela, celinu naših tela, da učestvuju u piru koji je priredio umetnik. Čak i ako se pir odvija na ivici stene.
Ljudi kopaju svoje masovne grobnice, slikar ih prosto osvetljava svojim crnim svetlom.
Michel Onfray, 2006
(prevod sa engleskog: Ivana Benović)
Datum objavljivanja: