Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Anđelka Bojović
Ivona Pleskonja
Mirko Rački
Marina Nakićenović
Aleksandar Cvetković
Adam Pantić
Ljuba Popović
Beta Vukanović
Tadija Janičić
Margareta Jelić
Snažna tuga
U Beogradu, i drugim evropskim gradovima, sve ređe ulazim u galerije: ovlašni pogled kroz izlog ili prozore upozori me da je reč o još jednom „demijurškom“ mazanju, a ako prolazim u društvu, kažem, sa tobožnjim žaljenjem, „da ne komuniciram sa savremenom umetnošću“. Iskrsavaju mi u pamćenju istovetne izjave raznih autora tek otvorenih izložbi, izgovorene u vidu pravdanja zbog trenutnog umora, iako im je pravi razlog beslovesno hvalisanje „Uh, koji je to pritisak bio! Za tri nedelje (zašto uvek tri?) naslikao sam izložbu“.U Knez Mihailovoj ulici, u Galeriji ULUS-a, izložba slika! Ulazim gotovo slučajno, jer onaj minimalni zahtev je zadovoljen već na prvi pogled – iza ovih slika stoji čitav jedan život građenja; tu ništa nije slučajno, što je osnovni uslov da bi nešto uopšte bilo umetnost. Ali događa se ono retko iskustvo: osećam snagu doživljaja, slike izazivaju utiske koji se roje, i ostajem „kao kod kuće“ – upoznajem se sa umetnošću svog vršnjaka, otkriva mi se jedan svet, autentični svet: stanja, raspoloženja, metafore i boje koji nalaze odjeka u mojim svetovima.
Nepremostiva usamljenost
Likovni kritičar možda bi pre svega govorio o kompoziciji i koloritu i o razaznatljivom dijalogu sa prethodnicima: medijalom, flamanskim slikarstvom, vizantijskim ikonopismom, sa ekspresionizmom i kubizmom i još koječim; ja nisam stručnjak, mada bih na svoju ruku dodala mnoge stare majstore za koje slutim da je naš slikar s njima razgovarao. Da pomenem ipak najmanje očekivane, Luku Kranaha i Paola Učela! No, pošto je mene, koja nisam likovni kritičar, Vladimir Dunjić svojim slikama brzo uverio da je sve te razgovore sa pretečama čestito obavio, kako bi svom poslednjem sagovorniku, zamišljenom gledaocu, ponudio svoju poslednju reč koja je lična i utemeljena na vlastitom stilu, prepuštam se utiscima pojedinih slika kao da sam u muzeju a ne u galeriji. Opasno, retko i lepo iskustvo, jer sud o savremenom slikarstvu je uvek rizičan, a doživljaj, ako se javi, blagosloven.
Likovi Vladimira Dunjića, u svojoj stilizaciji, veoma su slični, objedinjuje ih nepremostiva usamljenost, čak i kad su zagrljeni, ali ih pogled i način na koji stiskaju usne čini zarobljenicima različitih poroka i stanja: straha, mržnje, unutrašnje praznine, gramzivosti, oholosti, čežnje, ozlojeđenosti, mizantropije, vernosti... Iako se u očima protagonista nekih slika jasno nazire grešna duša, iako se u drugima naziru groteskni tonovi, slikarevo temeljno raspoloženje i odgovor jesu tuga i samilost. Ako nekoga i osuđuje, Vladimir Dunjić osuđuje sile sveta, možda čovečanstvo, možda Boga, ali za pojedinca, ma koliko „kriv“ bio, predlaže samo samilost. A tuga nije plačevna nego opominjuća, nije meka nego, paradoksalno, snažna. Njena snaga proističe iz veoma morbidne atmosfere slika, a ta morbidnost ne počiva u sadržaju koliko u obradi i svetlosti gotovo prozaičnih prizora: „Čekaonica“, „Fabrika“, „Baštovan“, „Načelnik, njegova žena, deca i pas“...
No, zadržimo se na jednom platnu da ilustrujemo atmosferu ovog sveta, koji je u krajnjoj liniji naš svet, viđen unutrašnjim okom Vladimira Dunjića: na prvom platnu u postavci ove izložbe – „Crveni grad“. U slici -prozoru stoji žena, sva u crnom koja je zagrlila velikog belog psa. Gledaju prema unutrašnjosti „stana“, prema nama, a iza njihovih leđa, obavijen sablasnom crvenom svetlošću, diže se grad. Reklo bi se da negde blizu bukti požar, to je prokleti Grad, a svetlost, svetlost od vatre u noći. Samo jedan mali prozor u daljini, među turobnim zgradurinama, sjaji kao krhka nada. Žena koja grli psa, svojim likom i izrazom budi asocijaciju na poslednju scenu iz klasičnog filma „Rebeka“, gde se zlokobna ali verna sluškinja umrle gospodarice sveti živima zapalivši porodičnu palatu. Sveti se žrtvujući istovremeno i sebe.
Psihološki i kosmički mrak
Ali lik na slici, kao i lik psa imaju dimenziju koje u pravolinijskoj naraciji „Rebeke“ nema, jer je ovde razlog za mržnju, za odvojenost od ljudi i osvetu, prepušten uobrazilji posmatrača. U ovoj ženi ima okrutnosti i zla i slepog verovanja, pas sve to potcrtava kao simbol i vernosti i demona, ali postoji nepoznanica da je i ona možda žrtva, jer ružan i zao i paklen deluje i svet – grad u pozadini. Ispunjen prazninom. Iako postoji osnovana sumnja da ova žena nosi na duši više od jednog kapitalnog greha, njen saučesnički, gotovo ljubavni zagrljaj sa psom nedvosmisleno govori o odsustvu ljubavi i izaziva u posmatraču, posle prvog naleta gnušanja, talas samilosti. Ona napušta ljude, ali su i ljudi nju napustili.
Budući da na slici nema uputstava za priču, otvrdlo srce ne budi moralne dileme nego samo tugu: Psihološki mrak protagonistkinje, iako u centru pažnje, još uvek je manji od kosmičkog mraka koji kao pretnja pulsira na ovom platnu, i na gotovo svim platnima Vladimira Dunjića.
Gordana Ćirjanić
Datum objavljivanja: