Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Anđelka Bojović
Ivona Pleskonja
Mirko Rački
Marina Nakićenović
Aleksandar Cvetković
Adam Pantić
Beta Vukanović
Tadija Janičić
Margareta Jelić
Ljuba Popović
Silazak Anđela tišine
Možda je čudo slikarstva i poezije u tome da nam otkriju najveću tajnu Sveta: da ugledamo nevidivo. Čovek i priroda samo su jedna strana, samo jedan delić Univerzuma, češće onaj nesavršeni nego onaj što teži savršenosti, češće u senci nego u svetlosti, češće u mutnom i podzemnom nego u sveprostirućoj jasnoći. Zbog toga i težnja da otkrije zaboravljeno i nevidivo proizilazi iz potrebe duhovnog čoveka da prevaziđe i nadgradi svoju nesavršenost, da se premesti iz opsena, da iz svoje „mikronske situacije“ pređe u kosmičku manifestaciju. U nevidivom se sreću slikarstvo i poezija. Ili poezija razastire, a slikarstvo prikuplja nevidivu stvarnost, ili ona sakuplja predstavu o svemu, a ono tu predstavu rasipa po svemu. Oni su disanje Sveta, pulsiranje Imaginacije, uzdah i izdah Uma. Pesnik i slikar su kao podne i njegova senka: nedovršeni i nesavršeni jedan bez drugoga. Niti se rastaju, niti sastaju, nego slikar otkriva svetlost, a pesnik tamu Sveta.Slikarstvo Vladimira Dunjića prikazuje nevidivo, donosi tajnu poruku – navešćuje da je Anđeo tišine sišao u naš lavirint! Nije važno da li je lavirint nekakav ružan san, čovekov pad, veliko iskušenje; važan je dolazak, i u njemu je smisao naše potrebe da se vratimo u izgubljeno, da se obratimo Nevidljivom da bismo uspostavili ogluveli dosluh sa Potpunim Čovekom. Zbog toga je na Dunjićevim slikama uočljiva sveobuhvatnost. Na njima je prikazan čitav svet u jednom trenu!
Da je svet Dunjićevog slikarstva svet u kome se sve istovremeno događa – prošlost, sadašnjost i budućnost, java i san, noć i dan – govori slika „Zagrljaj Anđela“ na kojoj kroz prozor sa jedne strane ulazi svetlost, a sa druge – tama. Moglo bi se reći da je ova odaja u kojoj se događa taj uzvišeni čas radosti, taj dodir Večnosti – Soba-Svet. Ne samo da ta odaja postoji, nego da ona jeste, javlja nam šum, nečujan šum lastavica, lastavica koje su znamen sreće, novog života i glasnici one Večnosti. Anđeo je došao u odaje jedne građevine-kule, koja može biti deo opšteg lavirinta, u kome je napravio, svojim dolaskom, novi raspored, zamrsio lavirint i uspostavio prostor otrgnut od njega, otkrio ostrvo nade, usamljeno u ovom svetu. To može biti prostor u nama samima, sačuvan od samodestrukcije. U tom novootkrivenom prostoru – u Novom Svetu – mi, posmatrači, svesni smo da je takav Svet moguć, ali još sumnjamo, jer smo opterećeni, okovani, suženi sopstvenim svetom, pa nam se čini, zbog naše nesavršenosti, da ovde sve postoji kao da ne postoji. Postoji usamljenost koja se sa ove slike seli u nas, ali kao da Anđeo tišine tu usamljenost preobraća u bezbrižnost, ili u odsutnost, odsutnost u odnosu na okolni svet, na svet izvan nas, na svet koji mi više i ne opažamo. Mi smo sada svesni da smo zaneti nečim. Čime? Otkrivenom unutrašnjom raskoši. Strujanje koje osećamo prolazeći kroz odaje ove kule tišine, ovog preobraženog lavirinta, ima neke sličnosti sa stanjem, ako se tako može reći, opuštene ekstaze koja me podseća na opis imaginarnog zamka Fonfroad u romanu „Ponoć“ Žilijena Grina: „Dok sam prolazio kroz te velike prazne prostorije u kojima je odzvanjao zvuk mojih koraka, osetih da me prožima neka tako slatka radost da bi reči mogle o njoj da pruže samo bledu predstavu. Činilo mi se da to postajem bolji i umniji i da vazduh koji sam udisao punim plućima hrani moj mozak nekim prefinjenim i magičnim sastojkom. Mnoge stvari koje do tada nisam razumevao najednom mi se učiniše savršeno jednostavne. Nikakva želja nije me više uznemiravala. Iščezoše moje sumnje, moje kajanje, moja žalost, pa i neizvesnost pred pitanjem šta smo mi u stvari.“
Sve je ovde – kod Dunjića, kao i u ovom opisu – utišano do one mere kada počinje da se odslikava saglasje unutrašnjeg sveta sa spoljašnjim, kada se osećanja i pokreti prikazuju kao nešto što je prosto tako, i da nije tako ne bi imalo nikakvog smisla. Na ovim slikama prisutna je opuštenost kao posle nekakvog važnog dogadaja; ali, ta opuštenost dobija jedan viši smisao, ima u njoj nečeg od blaženstva onih koji dodiruju Tajnu, onih koje obuzima osećanje privrženosti i predavanja duhovnom svetu, ili onostranom. Zbog toga su osobe na ovim slikama najčešće dvojnici ili blizanci. Jer, ovde se ne govori o ljudima, nego o Čoveku, o Čoveku koji je pronašao svoju tvrđavu duše, i pogledao u oči nekoj promisli koja ga je izmirila sa njim samim.
Šta je Dunjićev svet? Tišina, sred koje imate utisak ne da se zvuci ne čuju nego da se vide: zavesa na prozoru se pomera, ali od vetra nema ni glasa; ptice lete, ali to su ptice-senke. Usamljenost, ali ne usamljenost napuštenih, zaboravljenih ili razočaranih, nego usamljenost onih koji su spoznali najveću tajnu, tajnu postojanja. Leptiri i laste, koji svojim prisustvom ukazuju na izmenjeni život, na Novi Život, na novo rođenje i duhovni preobražaj.
U Dunjićevom svetu ima nečega što je davno zaboravljeno kao ljudska potreba, nečega što moderni, tehnološki svet proglašava za arhijeres – to je dokolica. (Nju ovde predstavljaju leptiri.) A na nju se ovde uglavnom svodi – ona je to uzvišeno stanje ljudske prolaznosti, u čijem beskrajnom vremenu ponekad sevne čovekova imaginacija, dajući dokolici smisao vrline. Te razvratne dokolice (odsjaja bivših dana) ima i kod Baltusa, kod nas malo poznatog slikara, sa čijim slikarstvom Dunjićevo ima dodira. Samo, iz Baltusove dokolice može da proključa jaka emocija, strast, opasna tajanstvena pomisao, težak duhovni grč, jedan mali ponor, a Dunjićeva dokolica je neka vrsta igre koja može postati otkriće nečega, nekog blaga, do sada neviđenog.
U sadašnjem Dunjićevom opusu jedna slika ima posebno mesto. Ona zaokružuje specifičan svet ovog slikarstva. To je slika „Čuvar praznine“. Na slici je prikazan neko ko se bavi jednim bezrazložnim poslom: čuva svet koji više ne postoji, ili postoji ali prevaziđen, anahron, bivši i zaboravljen. Taj čuvar stoji tu kao mala utvara prošlosti. Sa svojim mačkom-krvnikom, izaslanikom noći i podzemlja, on je sada ostao bez posla, na prinudnom je odmoru, čuva prazninu, ali ne mističku, nego ovozemaljsku. Avaj! – ostale su stare opojne navike, i on – kao neki zaboravljeni grob prošlih vremena – usamljeno stoji u službi nekom zlom Demijurgu, očekujući njegov hudi mig, pa da mu zasja krvavi žar u vernim očima. Taj barjaktar senki čuva nesavršenost, prošlost i prolaznost, Skilu i Haribdu, ne da im da propadnu, danonoćno motreći na ponore našeg osipanja.
Dunjićevo slikarstvo osećam kao potrebu da se naslika svet koji još niko nije video. Neću da kažem da je ono sećanje na Raj, ali je sigurno povratak zaboravljenim, ili odbačenim, tajnama u čoveku, tajnama koje mu vraćaju duhovno dostojanstvo i ukazuju na mogući mir, spokoj, radost i sklad, što će se – u to ne sumnjam – ponovo, u jednom trenutku čovekove gordosti, survati u ponore zla, taštine, mržnje i ludosti, potvrđujući čovekovo prokletstvo i nesavršenost. Ovo slikarstvo je, dakle Čovekov Povratak. U to moramo da verujemo. Jer ponekad je potrebnije da snatrimo u svetlosti opsena, nego da uživamo u svilenom mraku.
Branko Kukić
17–18. februar 1994.
Datum objavljivanja: