Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Anđelka Bojović
Ivona Pleskonja
Mirko Rački
Marina Nakićenović
Aleksandar Cvetković
Adam Pantić
Ljuba Popović
Beta Vukanović
Tadija Janičić
Margareta Jelić
Na vodama kraja sveta
Govoriti o slikama ima taman toliko smisla koliko i pokušaj da se putem slike predstavi neki filozofski koncept. Ali nikada ne smemo prestati da govorimo o tome. Upravo zato što je slika očiglednija od govora i teksta – budući da u ovom vremenu ne možemo neposredno poimati – prinuđeni smo da se upustimo u iskušenja diskurzivnog, vazda suočeni sa opasnošću da ono što nameravamo približiti udaljimo još više. Naša epoha je do te mere impregnirana i opsednuta vizuelnim da se gotovo više ništa ne može videti. Zbog uvek prisutne opasnosti da naslikano zakloni ono što predstavlja, Stari zavet je zabranjivao „rezane slike“, likovnu umetnost uopšte. Jer, unutar zbirne imenice „slike“ kriju se dva dijametralno suprotna fenomena koje u pojavnom nije lako razlučiti. Na jednoj strani imamo sliku kao idol – masku smrti; na drugoj imamo sliku kao ikonu – prosijavanje života. Prva „slika“ je granica ovog sveta, zatvaranje ljušture, početak procesa petrifikacije. Druga slika je granica onog sveta u ovom, prozor sa mutnim staklima kroz koje nas mami onostrano.Slike Vladimira Dunjića spadaju među ikone. Videćemo i zašto.
U vreme kada sam upoznao Dunjića – beše to početkom osamdesetih – na njegovim platnima dominantan motiv bile su ljušture puževa iz kojih je ovde-onde iskrsavao ljudski lik. U svetlu sada već gotovo zaboravljene tradicije, puž je simbol mudrosti koja se stiče strpljenjem i mukotrpnim duhovnim uzrastanjem, što je opet povezano sa simbolikom spirale sakrivene u strukturi kalcifikovane kućice. Nazovimo alegorijski prvi Dunjićev ciklus izlaskom iz vavilonskog ropstva euklidovske figuracije, to jest figuracije koja polazi od premise da izvan vidljivog sveta više ništa ne postoji. Takva geometrija i takva figuracija funkcionalne su u arhitekturi i ideologiji, ali neupotrebljive za umetnost. Upravo je ta solidifikacija, kanonizacija i naopaka beatifikacija „opipljivog“ odvela slikarstvo na stranputicu iz koje se htelo izaći daljom dekompozicijom slike kroz razne „izme“, počev od impresionizma, preko kubizma, do apstrakcije i konceptualizma. Ne poričući dekorativnost i eventualnu tržišnu vrednost takvih radova moramo reći da se oni isuviše udaljavaju od prvobitne svrhe slikarstva koja je imanentno sakralna. Vladimir Dunjić je – opredeljujući se za istraživanja Vertikalnog – od samog početka pokazao da staza kojom namerava da ide, vodi natrag, ka izvorištu slikanja – ka sakralnom. Dakle, vertikala. Euklid je i tu pogrešno protumačen, pa je danas opšteprihvaćeno da je Vertikala prava linija koja seče horizontalnu osu pod uglom od 90 stepeni. U duhovnom smislu, međutim, Vertikala se najpribližnije predstavlja spiralom, na šta ukazuje i sasvim površna etimologija; jer vertikalno je u najbližem srodstvu sa rečima vertigo (vrtoglavica), vortex (vrtlog), virtus (vrlina), ver (proleće), veritas (istina) i čitavim nizom reči kojima je zajednička povezanost sa idejama snage, obnove i istinitosti. Hegel je jednom sfingu definisao kao „ljudskost koja se uzdiže iz životinjskog“, u analogiji s tim, Dunjićev spiralni ciklus možemo definisati kao „ljudsku duhovnost koja se mukotrpno uzdiže iz biološke ljudskosti“. Nimalo nije slučajno što se nastajanje tih slika događa u Čačku, u to vreme nesumnjivom ezoteričnom središtu srpske laičke duhovnosti oličenim u časopisu „Gradac“, gde se uoči velikog sunovrata, na gotovo mističan način događa sinteza hrišćanskog istoka i zapada. Docnije Dunjićevo slikarstvo nosi jak pečat te sinteze. Budući da je sinteza u Dunjićevom slučaju posledica autentične unutrašnje inicijacije, krajnji rezultat je daleko od sinkretizma ili eklekticizma (tako porazno karakterističnog za naše savremene slikare), već poput svih istinskih sinteza briše razlike između sintetizovanog materijala dajući sasvim nov kvalitet.
Ako mi je kao laiku u pitanjima slikarstva dopušteno da govorim o tome, rekao bih da je u Dunjićevoj viziji sveta predstavljanje ljudskih likova utemeljeno na najboljem iskustvu zapadnog slikarstva, dok predstavljanje prirode i arhitekture (i odnos čovek–priroda i čovek–grad) pripada vizantijskoj školi. Nema sumnje, Dunjić bi i ljudske likove rado predstavio u duhu vizantijske tradicije, međutim, svestan da takvih likova više nema u opustošenom svetu, elegantno se uklonio od vazda prisutne opasnosti reprodukovanja. Posao umetnika nije da ukazuje na ranije dimenzije duhovnosti – to je zadatak teologa – već da se u svetu i čoveku sve dublje utonulim u pad probije kroz naslage solidifikovanog ništavila i da prodre do preostale duhovnosti.
Niske grane na kojima se duhovnost danas našla uzrok su teške melanholije koja dominira novijim Dunjićevim slikama.
Uprkos padu, sama struktura univerzuma ostaje očuvana; suprotan utisak inverzije proističe od izvesne materijalizacije iluzije. Vladimir Dunjić je toga potpuno svestan, pa je na njegovim platnima, kao na ranim ikonama, ljudska figura nadređena prostoru, dimenzijama i prirodi, praksa u zapadnoj tradiciji napuštena još pre renesanse, kada je čovek kao kruna Stvaranja, podvrgnut plauzibilnim zakonima perspektive u estetskom, odnosno tiraniji materijalnih stihija u ontološkom smislu. Mada su ljudi na kraju milenijuma izgubili unutrašnju svetlost (vidi ikone), oni se još uvek nalaze iznad životinjskog i materijalnog sveta. Ljudski je lik kod Dunjića još uvek medijalna tačka, interfejs sveta materije i viših sfera postojanja.
Jedan od najupečatljivijih simbola na Dunjićevim slikama jeste voda o čijim je arhetipskim značenjima suvišno i govoriti. Ali, voda na tim slikama nije od onih voda nad kojima se „Duh dizaše“. To je voda savremenog sveta: mutna, tamna, zagađena – ne otpadnim materijama, kako se površno smatra – već solipsizmom modernog čoveka koji je takođe uverljivo i potresno predstavljen na Dunjićevim slikama. Pa ipak, u tim vodama kraja sveta zatičemo ljudske figure, usamljene ili u grupama, u pokušaju spiritualnog očišćenja. Na jednom platnu – u ovom momentu mu na žalost ne znam ime – zapanjeni zatičemo ni manje ni više nego živopisanu arhetipsku scenu Postanja: u pozadini grad (Vavilon veliki?) u teškoj grimiznoj svetlosti. (Crvena boja, nije zgoreg spomenuti, poslednja je u vidljivom spektru, iza koje počinje oblast infracrvenog i entropije). Grad je do polovine zidina uronjen u tamnu vodu iz koje se uzdiže stablo (Drvo života!) sa požutelim lišćem. U vodi, opet, kao u mutnom ogledalu vidimo odraz isto tako tamnog neba sa teškim oblacima i refleksom meseca koji simbolizuje sublunarno stanje modernog sveta.
U takvom svetu, razumljivo, izvesna je samo usamljenost. Kako ona unutrašnja, tako i usamljenost urbanog sveta u kome su ljudi razdvojeni zidovima malih ćelija. Na platnima Vladimira Dunjića nema komunikacije između likova, makar bili i blizanci, oni su bez ikakvog odnosa kao što, uostalom, ni sa ove strane slikarstva više nema komunikacije niti odnosa, koji su zamenjeni uzajamnom razmenom mrtvih matrica u kovitlacu sveopšte simulacije. Stvar je otišla tako daleko da se to može saopštiti samo putem poezije ili posredstvom slike. Pesnici su, izgleda, digli ruke od tog posla. Vladimir Dunjić nije. Niti, po svemu sudeći, hoće. Zato sa velikim nestrpljenjem iščekujem sledeću etapu njegove slikarske avanture.
Svetislav Basara
Datum objavljivanja: