Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Marko Murat
Risto Stijović
Bogdan Šuput
Lazar Vozarević
Mrđan Bajić
Dušan Otašević
Miloš Šobajić
Pavel Đurković
Zdravko Joksimović
Ksenija Divjak
O radu Dragana Azdejkovića
Šta se događa sa slikom u vremenu posle "kulture spektakla"? Ili, možda, malo manje patetično: da li je, najzad, gotovo sa dekonstruktivnim naletima "operetskog" senzibiliteta kada je u pitanju polje pikturalnog, odnosno, vizuelnih umetnosti uopšte. Desetinu godina unazad, umetnost se iz straha od sopstvene ispražnjenosti i beznačajnosti našla na, možda iznuđenom, putu simulirane dubine i lažne grandioznosti. Vizuelnoj se dubini, po Donaldu Kuspitu (Donald Cuspit), ne može odreći komunikativna složenost, mada se ova, opet, nalazi u funkciji kreiranja jedne, po nju važnije realnosti...a to je "poza obilja". Ovde nam se valja setiti ogromnih formata "novih divljih", ili pak slika nastalih u okviru transavangarde, pa da ostane jasno o cemu se ustvari radi; namera operetskog umetnika je da agresivno zaposedajući pogled, "poklopi" svog posmatrača , i iznudi , ako ništa drugo, a ono bar trenutnu reakciju mrežnjače. "Umetnost, zaražena virusom "operske poze", nastavlja Kuspit, "pokušava da stvori osećaj sopstva tamo gde ga nema"... I, po svemu sudeći, ne može ga ni biti sve dok se na teatralizovanom telu "operske" slike mogu pronaći znaci kontrole nad njenim unutrašnjim spontanitetom, i ne manje, namera da se u potpunosti predodredi njeno delovanje." O nekom autentičnom i kreativnom sopstvu ne može, naravno, biti ni govora. Pitanje je, zapravo, čemu sada i ovde, pa makar i ovako "nabacano" ponavljati ove manje-više poznate stvari? I evo odmah odgovora: slikarstvo Dragana Azdejkovića.
Slikarstvo Dragana Azdejkovića direktna je i nedvosmislena alternativna mogućnost kuspitovski shvaćene likovne "opernosti". Naime, verujući u strpljivo i minuciozno građenje slike on se kloni svake poze, mada ne i nekih crta teatralnog; teatralnost je u njegovom slučaju, zapravo usmerena ka "oslikavanju unutrašnjih zbivanja", pokušaju da se iznađu modaliteti odgovarajućih plastičnih inteziteta. Praktično nezainteresovane za komunikaciju po svaku cenu, Draganove slike traže od posmatrača stav usredsređene koncentracije, pa i, zahvaljujući jednom nadasve ličnom osećanju za intimno, zahtevaju izdvajanje i meditaciju u sučeljavanju sa njima. Ovo strateško insistiranje na "otežaloj" komunikaciju, zaprećenoj komunikaciji sa slikom, Kuspit ce nazvati"vizuelnom kamernom muzikom".Tamo gde se vizuelna "opera" iscrpljeno, bez aure, urušava u sopstvene proizvoljnosti , "vizuelna kamerna muzika"stvara suptilnosti. Ako se integritet umetnosti može uopšte ponovo vratiti, onda će ga vratiti upravo "vizuelna kamerna muzika" i slikarstvo koje tipološki i poetički pripada tom "kamernom" krugu.
Tvrditi da slikarstvo Dragana Azdejkovića pripada krugu vizuelne kamernosti ne znači nipošto i reći da je time njegovo slikarstvo moguće svrstati u bilo koju školu, grupu ili stil. Naprotiv! Tematski, morfološki i strukturalno ono je posve osobeno i individualno; tehnički ritualizovano do ekscentričnosti, ovo slikarstvo, kao retko koje, nosi u sebi nepatvoreno osecanje radosti i zadovoljstva u slikanju.
"Slikam ono sto mi se sviđa, kad mi se svidja i gde mi se svidja". Znam da Dragan zna za ovu izjavu jednog poznatog britanskog slikara [Dejvid Hockney - prim. D.A], kao i sto znam i da će buduće slike Dragana Azdejkovića iznenaditi ponajpre njega samog, a onda i sve nas, koji u svetu njegove umetnosti nalazimo, zasto ne reći i to, čudesnu lepotu.
Slikam ono sto mi se sviđa, kad mi se sviđa i gde mi se sviđa. Da .