Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Silvija Jovanović
Miloš Bajić
Milena Pavlović Barili
Dragan Malešević Tapi
Petar Lubarda
Milena Jeftić Ničeva Kostić
Predrag Popara
Stojan Aralica
Mersad Berber
Jugoslav Ocokoljić
Metafora predela
Ima li lava oči?
Legenda kazuje da ima. Doduše, nema svedoka da to ustvrdi. Legenda je jedini preostali. I, baš kao i lava, ona se široko izlila u poeziju, u muziku, u slikarstvo. Dobila usput i neizbežne ukrase. Metaforičke, tonske, koloristične. Učvrstila se u ovom živopisnom okruženju i opstala do dana današnjeg.
Legenda kazuje da su oči lave čas prozirne, čas neprozirne, ali i nepokretne kao u žabe dok vreba plen, gotovo beživotne. A boja im nekako neprirodna, plava ili zelena, ponekad sumporno žuta, ponekad i crvena, otrovna kao i dah koji ispušta njena smrtonosna reka. Isto tako kažu da ne treba pogledati u njene oči, jer trenutno skamenjuje neobazrive, poput pogleda Gorgone.
Mora se priznati, ima neke surove lepote u prizoru lave, koja teče uveliko znanim putevima, davno utrtim. Svaka je bezazlenost ove lepote izgorela i skamenjena, a iz nezadrživog plamenog rečnog toka, širi se zadah moći razjarenog titana. Užarena, rastopljena masa ko-zna-kakvih-sve Zemljinih minerala plazi niz vulkansko brdo, plaveći sve pred sobom i sažižući život. Neumitna, kao i svaka smrt. Suprotstaviti se, obuzdati je – nije moguće.
Legenda kazuje da ipak postoji jedan način: okrenuti ka njenim očima ogledalo, baš kao u susretu sa Gorgonom, i skameniće se od vlastita pogleda.
***
Vredi zapitati se, da li je Brana znao za takvu preporuku? I da li su njegove slike i sličice, a potom i fotografije, otisci lika lave, lika kakvog ga je ogledalo zapamtilo? Začudna lepota ovih „dokumenata s lica mesta“ bez dvoumljenja uverava u takvu mogućnost.
Pitanje, kada i kako se ovaj umetnik slikarstva i fotografije, Branislav S. Marković, našao u takvoj strahotnoj prilici da uperi ogledalo u bezglavo, a okato čudovište? nikako ne treba postavljati, kako se ne bi razbila čarolija prizora. I ne samo radi toga. Umetnik ima pravo na svoju tajnu.
Podjednako ima pravo na skrivanje onog dela stvaralačkog toka, koji predstavlja početni okidač, na tajnovitost iskre koja pokreće točak imaginacije. Njegove najbolje prijateljice. U Braninu korist, ona se ovaplotila u lavinu ideja. Njihovo estetizovano ostvarivanje, sa sigurnošću neporecive argumentacije, obelodanjuje svoje plemenito poreklo - u lepoti.
Branina fotografija se bavi objektima njegove bazične profesije – slikama, u ovom slučaju bolje reći, slikarskim minijaturama. Poštujući dosledno ovakav ikonografski okvir, ona nastoji da dokumentuje dinamiku procesa stvrdnjavanja osnovnog sredstva - bojene mase i njene pastozne strukture. Ali, kada prizor posmatra oko pesnika Branislava S. Markovića, koji iskusnim pogledom lovi plamičke svetlosti po srebrnim i zlatnim visovima uztalasane paste, sve se pretvara u uzbudljivi nadzemaljski predeo, u začudne, nikad viđene formacije, u visije, nizije i tokove nepoznatih faktura. Ova mameća pustolovina, izaziva neprekidnu, nezasitnu glad, očigledno i u gledaoca, kao i u stvaraoca. Koji je u svoja ostvarenja projektovao iskreni žar istraživača nepoznatih svetova. U takvom kontekstu, Branina fotografija je istovremeno i posledica, koja finalizuje jedan ozbiljno dugački stvaralački proces u svetu likovnosti, kao što je i početak novih traganja, preispitivanja, nalaženja i odbacivanja – svih onih radnji koje podrazumeva posvećena predanost likovnom oblikovanju u bilo kome umetničkom mediju. Pred njom treba otvoriti, ne samo oči i kritički um, već i dušu, i ništa manje duh, jer tek tada ona otvara trezor svog punog dejstva, nudeći, bez lažnih obećanja, istinski vredan doživljaj.
Vesna Todorović, aprila 2008. godine