Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Silvija Jovanović
Miloš Bajić
Milena Pavlović Barili
Dragan Malešević Tapi
Petar Lubarda
Milena Jeftić Ničeva Kostić
Predrag Popara
Stojan Aralica
Mersad Berber
Jugoslav Ocokoljić
Apoteoza studeničkom predelu
Grafička dela na ovoj izložbi u celosti nose uobičajeno obeležje ekskluzivne prepoznatljivosti ekspresivnog autorskog rukopisa, koji bez kolebanja, poput pečata sa heraldičkim znakom vlasnika, daje na znanje da to može biti samo Biljana Vuković. I koji neće dozvoliti zamenu sa bilo čijim ostvarenjem na čitavoj planeti.Ovo obeležje podržava pasionirana odanost temi pejzaža, posebno onom jedinstvenom, oko manastira Studenica. Pogled ljubavi i neugasivog istraživačkog žara, Biljana, slikar-pešak a letač u ontološkoj suštini, veoma često upućuje na planinsku čistinu, zvanu Savine livade, sa još veće visine - iz Savine isposnice. U zavisnosti od doba godine žuta ili zelena, trbušasta oblina ovih livada samo je deo impozantnog tela nesaznatljive veličine, makar koliko pogled odatle sezao u daljinu. Segmenti ovog divovskog tela, njegovi pojedinačni pregibi, obla ispupčenja ili oštra uzvišenja, njegova jarko osvetljena mesta ili duboke senke koje kriju još nedokučene tajne, drveće i stogovi sena koji izniču iz njegove kože, kao iz kože ukletog kita iz ruske bajke o Konjiću Grbonjiću - svi ti delovi se protežu od otiska do otiska, čineći celinu, poput niza poglavlja kakvog junačkog epa.
Postupak oživljavanja predela i buđenja zaspalog diva, već decenijama započinje neposrednim radom in situ, hitrim crtačkim potezima, koji očituju nesvakidašnji energetski potencijal. Potom, on prolazi kroz složenost stvaralačkih procesa grafičkog postupka, u ateljerskim invokacijama, trpeći snažan uticaj Biljanine duševne metamorfoze. Pred našim očima je finalni ishod - grafički otisak, koji nikad nije tek putna beleška motiva. Slici se, kao i obično, ne može osporiti portretska istinitost odabranog kadra. Suštinom, ona je pre sinteza grafikona ličnog stanja umetnice i ishoda njenog pigmalionskog napora u pomeranju «brda i dolina», i oblikovanju vlastite planete, čiji se izgled samo nominalno oslanja na ono što poznajemo kao studenički predeo....
... Davno začeta klica u potresu buđenja mitskog, gde pejzaž personificira bezimene divove, baš sada očigledno doživljava povoljnu klimu ličnog trenutka. Zamahom poteza, zvonjavom boja i čarolijom svetlosnih efekata, izvajan je kosmički amfiteatar, gde se u sudbinskom zagrljaju prepliću divovska telesa, a «k'o u tmini pojanje» - svetlucaju nedužni lampioni krošnji obasjanih poslednjim pozdravom sunca pri zalasku. Nežnost svetlosnih prosjaja, u gradaciji do bele, unosi neophodnu lirsku notu radi očuvanja ravnoteže sila. Podržavaju ih bele partije u prostoru predela, namerno ostavljene bez boje. Po Biljani, ta mesta ukazuju na tajnu. Jer, prema orijentalnom umetničkom kodu, belo nije praznina, a mi bismo dodali; ono je tajanstveno ogledalo još uvek neupoznate sudbine. Ako traganju uopšte ima kraja, sva je verovatnoća da će se naći u ovim simboličnim oznakama ponora proširenja svesti.
Vesna Todorović, marta 2007.