Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Sava Popović
Branislav Dimitrijević
Risto Stijović
Živko Stojsavljević
Antonije Kovačević
Milan Marinković Cile
Milanko Mandić
Miodrag B. Protić
Vladimir Markoski
Predrag Milosavljević Peđa
Izožba Prolazi
Aleksandra Kostić (1970) postdiplomac Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu već svojom prvom izložbom pokazala je zaista impresivnu odvažnost, pa čak i izvesnu drskost (naravno, s pozitivnim predznakom) da se upusti u složenu avanturu nefiguralnog slikarstva.
Izloživši dvadesetak litografija, crteža kao i šest ambijentalnih (grafičkih) instalacija Kostićeva se predstavlja kao slikar sigurnog, školovanog gesta. Kao sledbenik slikarstva akcije koje u njenom slučaju kao krajnji ishod slikarskog čina daje apokaliptično oslikan papir, u najboljim svojim radovima (kako na grafičkim listovima, tako i instalacijama) Aleksandra iskazuje težnju da iskorači iz medijuma slike. „Da izađe izvan fizičkih ivica papira produženim kretanjem linija poteya, ili proteyanjem bojenih mrlja preko okvira ploče”, kako u tekstu u katalogu primećuje i kritičar Jovan Despotović.
Ono čime ova izložba, s obzirom da je reč o mladom autoru, posebno iznenađuje jesu Aleksandrini eksperimenti u domenu ambijentalnih instalacija. Naime, ona u specijalno kontruisanim kutijama-ramovima svoje crteže i grafike izlaže na kliritnim pločama. Specifičnoct ovakvog rada jeste u tome žto se Aleksandra koristi postupkom sličnim izradi višebojne grafike, tako konačno sliku čini zapravo tek nekoliko naporedo, jedna iza druge postavljenih transparentnih ploča. Ta transparentnost dodatno je naglašena reflektorima instaliranim iza svakog od šest postavljenih ramova, koji slike osvetljavaju sa poleđine tako da je svetlost uperena direktno u posmatrača. U nekim daljim aplikacijama moglo bi se utvrditi čak da izvor ovakvog postupka delom leži u tehnici vitraža – u onoj specifičnoj težnji dosezanja mističke, konkretno kada je o vitražima reč, božanske svetlosti. U Aleksandrinom slučaju reč je o dosezanju ideala kinetičke slike. Onakve kakvu je još sedamdesetih godina proročki nagoveštavao Jakov Agam. Slike koje se stalno menjaju kreativnim učešćem gledaoca u umetničkom (slikarskom) činu. Sintetički u svojim instalacijama sažimajući elemente vremena, svetlosti, pokreta i prostora u kom se taj pokret dešava, u svojevrsnoj igri umetnika i posmatrača njegovog dela, kod Aleksnadre Kostić ta kinetičnost postiže se na dva načina: promenom ugla onoga koji sliku posmatra, ili pak intervencijama autora – izvlačenjem pojedinih ploča, postižući tim činom redukovanje crteža. Takođe, ovakvim postupkom Aleksandra svojim radovima daje i trodimenzionalnost. U tom kontekstu njene slike prave su optičke varke koje lako uspostavljaju kontakt sa posmatračem.
Što se pak izloženih crteža tiče, evidentno je da se Aleksandra najbolje snalazi na slikama većeg formata – koje su porpište strasne želje za izražavanjem i zapisivanjem onih zatamljenih, unutrašnjih pokreta duše, specifičnim za slikarstvo lirske apstrakcije. U nadi da će se ubuduće Aleksandrin nesporan talenat razvijati i nadograđivati u ovde pominjanim „okvirima”, usuđujem se da tvrdim da je reč o jednoj od boljih izložbi nefiguralnog slikarstva odrzanih poslednjih meseci u Beogradu.