Pretraga

Sazrevanje Majde Kurnik kao umetnika počinje po završetku školovanja krajem pete decenije kada sa grupom stvaralaca prve posleratne generacije, srodnih shvatanja, stupa na likovnu umetničku scenu. Već povodom prve samostalne izložbe 1953. godine kritikesu pisaleo"zrelom, ispisanom likovnom rukopisu, koji mada se drži granica realizma, poznaje, naročito u kompozicijama u temperi i slobodnije uzlete mašte."Istraživački napor umetnice vidljiv je u traženju novih izraza, a da se pri tom čvrsto drži svoje koncepcije i gradi sopstveni stil, koji u oblikovanju predmeta ima karakter realističkog dela, ali i odražava potrebu za kontinuitetom sa najboljim predstavnicima naše međuratne umetnosti.

Tematska opredeljenost - pejzaži, mrtve prirode, autoportreti, portreti i figuralne kompozicije, proizilaze iz stilske orijentisanosti ka intimizmu i poetskom realizmu. Svet ove umetnice je duboko ličan i intiman. Forma je svedena na suptilne linearne elemente, ali uvek u službi čistog, rafiniranog kolorita u toploj gami, sa mnogo naracije i detalja koji seharmonizuju ujedinstvenu celinu. Ono što na njima najviše pleni je snažno pikturalno osećanje i likovni rukopis nesputan raznim klišeima umetnosti tog vremena. Slike predstavljaju osoben postupak beleženja viđenog pri čemu motiv slobodno slikarski transponuje sa bogatom fakturom i prefinjenom materijalizacijom.

Krajem šeste i početkom sedme decenije menja svoj odnos prema platnu. Ostaje verna figurativnom slikarstvu, odnosno svetu predmetnosti oličenom u ljudskoj figuri. Iako je polazna tačka realističnost, osobenim postupkom likovnog izraza svetu figura daje specifičnu atmosferu u kojoj prevladava poetsko i nestvarno. U plavom tonalitetu smirenim akcentima kolorita, svetlosnim partijama, te širokim, ekspresivnim potezima stvara jedinstvenu dinamiku forme.

Umetnica je kratko boravila u ovom plavom svetu svojih likova. Pred naletom bolesti slikarka preispituje i transformiše i zato metamorfozu doživljavaju gotovo svi elementi slike. U boji cigle i pečene zemlje figuracija je i dalje prisutna, ali sada uglavnom redukovana. Svet izduženih aktova ekspresivnih pokreta, predstave nedopadljivog životinjskog sveta, kao da nagoveštavaju zle slutnje i neizvesnost. Svu dramatičnost poslednjih dana života umetnica oslikava kroz predstave demona, letećih figura, taoca među kojima se često raspoznaje njen autoportret. Pri tom su sredstva izražavanja veoma uprošćena i koloristički svedena na svega nekolikotonova.

Kao slikar snažnog likovnog osećanja i neposrednog pokreta sa oslobođenim pristupom formi, osobenim kolorističkim izrazom transponujući univerzalne vrednosti, uspeva da ostvari kompozicioni i estetski integritetslike. I posletoliko godina od smrtiumetnice, pažnju publike pleni i danasjedan od najosobenijih likovnih izraza u posleratnom srpskom slikarstvu. Tražeći nove forme izražavanja uspela je da ostvari tihu melanholiju atmosfere i specifičan likovni izraz kojem je ostala dosledna i tako sebi obezbedila značajno mesto u istoriji našeg modernog slikarstva

Nada Stanić, kustos Galerije likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića