Pretraga

Skica 1.

Vizuelna celina "Odeća za svaki dan" sastoji se od niza likovnih beleški nastalih, po rečima same autorke, promišljanjem svakodnevne aktivnosti prilaženja garderoberu i čina biranja odevnih predmeta. Date kroz kadrove nagog/poluodevenog ženskog ili muškog tela, prikaza izolovanih komada odeće,  vizuelne studije svakodnevice Mićićeve, u najširem smislu predstavljaju intimistički, dnevnički zapis, o uobičajenoj ritualnoj radnji bliskoj svima. Mala dnevna praksa kreiranja outfit-a čini jos jedan vid komunikacije i interakcije sa spoljasnim svetom, jos jedan mogući način davanja iskaza o sebi, o svom duhu, namerama koji se ponekad kroji da traje, ponekad ad hoc, inspirisan trenutkom, ili je diktiran. U umetničinom radu ta mala rutinizirana akcija  pretpostavlja solo radnju, igru koja za nju postaje jednako uzbudljiva, izazovna, neizvesna kao i sam proces stvaranja umetničkog dela. Izborom boje, teksture, materijala, modela, otpočinje dijalog izmedju ideje i forme, otpočinje ona ista zamišljenost kao i nad belinom platna koja iščekuje potez, tintu, oblik tačnije jednu vizulenu priču …

Skica 2.

Posmatrajući odelo van dominantnog diskursa oblikovanog konzumerizmom i modom, umetnica pažljivo prati njegov status vizuelnog znaka u portretisanju nečijeg identiteta, raspoloženja, emocije. Za autorku odevni predmet je intrigantan sa pozicije intermedijacije koju vodi izmedju sopstva, tela i drustva. Efermerna svakodnevna potreba u slucaju Mićićeve sagledana je kao proces lične i grupne određenosti kroz vizuelni izraz, signal  koji saopštava, prećutkuje, naglašava, ali i zavodi i zbunjuje. Serija likovnih stillo-va nastaje u frejmovanju trenutka, situacija, dočarava posmatraču (ne)poznatu hronologiju poigravanja ili "zanimacije", vodi kroz svojevrsni brevijar prilagodjavanja i konstruisanja, upućuje u male priče o svakod(n)evnim izborima, utiscima, željama. To ističe svaka kontura, oblina, dezen i haljine i kože, ali i "oparana" ili "odevena lica", koja umetnica zadržava jos samo za svoje dečje likove, jedine zaogrnute ruhom  nevinog i iskrenog pogleda na svet...

Skica 3. 

"Odeća za svaki dan" Milice Mićić detektuje i notira sve poremećaje i senzibilitete savremenog doba. Njeni radovi se mogu pratiti kao vizuelni komentari, crtice o otudjenju, postvarenju, vladavini slike, novim normama i prioritetima koje je uspostavilo mnoštvo društvenih svetova u konstatnom ubrzanju. Ona ih povezuje pričom o  ljudskom telu, za mnoge sociologe i kulturologe kljucnim poljem u proučavanju i dijagnostikovanju promena u kliničkoj slici globalne drustvene zajednice. Ono se posmatra i opisuje kao pasivan, kalemljenu identiteta sklon objekat, skoro na pragu da bude u potpunosti identifikovano sa ostalim  predmetima, stvarima koji su sve prisutniji u njegovoj pojavnosti, pa čak po nekim radikalnim, pesimistickim predvidjanjima prete da ga sasvim posvoje i učine svojom ekstenzijom ili dodatkom. Autorka belezi i taj tekući proces izjednačavanja u odnosima živi-materijalni svet. Ona "portretiše" izolovane komade garderobe koji emituju nekakv svoj, zaseban život, postajući gotovo surogat za telo, koje depersonalizovano poprima oblik podmetača, vešalice za izlaganje vladajućih društvenih obrazaca. Mićićeva sve to efektno "zapisuje" jasno iskazujući prema probelmu svoj kritički stav, pojačan i izborom da upravo kroz klasične medije eksplicira savremeno svakod(n)evno, odnos izmedju individue i društva, tela i predmetnog sveta, pojavnosti i sadržine, i njihovu sveukupnu uslovljenost ritmom zahuktalog aktuelnog trenutka.



 Miroslav Karić