Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Bratislav Ljubišić
Saša Janjić
Milan Konjović
Paja Jovanović
Stojan Aralica
Petar Lubarda
Marko Murat
Miodrag Popović Mića
Uroš Predić
Vladimir Dunjić
Bruka
Izgnanstvo
U centru Beograda, ni manje ni više nego na zdanju Filozofskog fakulteta, red glavnih nosećih stubova koji otvaraju prostor prizemlja dobio je aluminijumske oklope. Neko se setio da bi se skladno proporcionisani, čelični, tamnozeleno obojeni stubovi mogli iskoristiti kao mesta za reklamu pa ih je pretvorio u ormane sa staklenim izlozima. I ne samo da se umnožavanjem „izabranog" oblika tih reklamnih ormana po celoj dubini platoa obračunalo sa ranijim prozračnim prostorom platoa (1) već je i čeoni izdanak tog nepristojnog stroja postao dominantan objekt cele Vasine ulice. On čak pravi elementaran prestup, izlazi iz gabarita zgrade koju nosi. U čitavoj okolnoj arhitektonskoj ponudi nije moguće naći povoda za začinjanje takve agresije. To je slepac na uglu koji uzvikuje svačije ime (2). Na tom novokomponovanom stubu, kao i na njegovim pratiocima, široka stakla plitkog izloga ne vetre već zaptivaju debeli volumen. Tu nema robe, izlog je samo staklo koje pokriva reklamni plakat. Na plakatima pod staklom fotografisani ljudi, roba,... vide se kao prignječeni insekti.
Treba podsetiti da se rustičnim crvenim kamenom i pravougaonim rasterom fasadnog platna,... arhitekta zgrade fakulteta oslanjao koliko na modernu, toliko i na narodnu tradiciju; i pravougaonim rasterom fasadnog platna i oblikom i dimenzijama nosećih čeličnih stubova prizivao je drvenu gredu! Sadašnje pakovanje stubova učinilo je da se upravo taj izvor porekne. Čak, greda je zavejana aluminijumom. Prestala je da projektuje prostor oko sebe. Četiri stuba trema postali su „prodavci nigdine" (3). Oni prekidaju vezu između senovitog prizemlja fakulteta i otvorenog platoa, deo prostora platoa pretvaraju u hodnik, poništavaju plemenitu prostornu depresiju koju je Vasinoj ulici nudila celina prizemnog kompleksa zgrade Filozofskog fakulteta. Plato fakulteta prestao je da bude dragocena osetna veza između Studentskog trga i centralne pešačke zone oko Knez Mihailove ulice.
I ne samo da lak, leteći, kratkovečan smisao reklama nije primeren spomeničkom mestu. Novokomponovani stubovi su jednake visine sa spomenikom, preuzimaju mu primat u prostoru platoa. Otimaju mu prostor. Aura Njegoševog spomenika, koji zaslužuje gospodarsku poziciju i najintenzivnije delovanje na okolinu, zamire na obodu sjaja nuđene robe. Prostor spomeničke figure sada zavisi samo od njenog pogleda u daljinu. Ali pogledu svetog gorštaka prepušteno je da se izbori s bočnim zidom stare zgrade fakulteta, sa njenim uglavnom zatvorenim prozorima preostalo mu je da se „kači" po njihovim „vitim oknima" (S. Mallarme/K. Mićević).
Tu ne može biti dvoumljenja: Njegoševom spomeniku je plato Filozofskog fakulteta oduzet. Čak i bezazleni komadi letnje šatorske pokrivke platokafea postali su saučesnici u tom sramnom izgonu.
Uteha
Da sve bude tragičnije, stratezi umetanja reklamnih ormana na plato Filozofskog fakulteta nisu vodili računa da se njihovo vizionarenje ne završava sa stvarnom veličinom ormana, da njihov plan podrazumeva i „izvestan napor imaginacije". Morali su da znaju da je orman slon među predmetima. Da su ekspanzivne dimenzije čudo njegovog identiteta. Da njegove dimenzije zauzdava samo prostor sobe kojoj je namenjen do potpunog poistovećivanja s njim. Morali su da znaju, naime, da orman prema svom jedinom mentoru gaji ubilački poriv. A uneli su ormane u prostor najznačajnije javne skulpture Beograda, Srbije. Zar je to zaslužilo sećanje na Njegoša i zar je to mogao da dozvoli Filozofski fakultet kome je Njegošev spomenik ostavljen u amanet! Te ormane treba uvezati jakim konopcima i obesiti na prvom trgu. Treba ih naterati da vise, da nude svoj jedinstveni zaumni identitet javnosti, i da tako u umetnost uđu umesto da je maltretiraju.
Reč je, naravno, o fiktivnoj kazni, o potrebi da se uljez na platou diskredituje ali i o pokušaju da se nešto i zaleči jednostavnom „duhovnom vežbom" (4). Sa starim jevtinim ormanima uvezanim konopcima i obešenima o grede u galerijskom prostoru, majstor tzv. Siromašne umetnonovosti Janis Kunelis (Japšk KoipeŠk) je, uz otkrivanje ormana kao predmeta po sebi, računao i na svestrano pokretanje istoriJSke slike ormana, njihovog vremena, njihove masivne tmine, tajne... Pri tom, ne treba, naravno, zaboraviti muku koja je natopila generacije posle Drugog svetskog rata, pa i Kunelisa, u susretu sa slikama kofera, gomila, kao i gomila zuba, kosa, naočara... žrtava holokausta... čiji je užasavajući kontekst u značajnoj meri uticao na dramatično otvaranje kodova ponašanja u umetnosti druge polovine XX veka. Dabome da konceptualna snaga predložene kazne za umetanje reklamnog parka na plato Filozofskog fakulteta pripada pomenutom Kunelisovom postupku. Ali, ako je ovde reč o savršenim tehničkim produktima, potpuno tuđim Kunelisovim elementarnim materijalima i bezvrednim predmetima, pruža se prilika kontekstualnoj energiji fiktivnog čina osude razmetanja luksuzom, prilika za otpor novopečenom mitskom statusu luksuza (5).
Čemer
Vlasti Filozofskog fakulteta izdale su u najam svoje stubove. Sve svoje stubove. Izdale su ih. Stubovi u delu prizemlja koje vodi sporednom ulazu zgrade fakulteta i Delijskoj česmi, dobili su još masivnije volumene. S obzirom na zamašnu širinu a malu visinu prostora prizemlja, novi široki stubovi nude prolaznicima uživanje u ritamskim i proporcijskim otkrićima. Ishod sasvim pristojan. Čak bi se i novonastali identitet tog prizemlja kao onostrane senke spomenika. Samo kada bi se na ovome svetu tom spomeniku obezbedio pristojan Moglo bi da se sanjari o imaginarnom mestu
Entre-act
Dok se nešto i praktično ne učini, jedini dostojan odgovor trgovačkom piru na platou Filozofskog fakulteta trebalo bi očekivati od studenata čiji je životni prostor zagađen. Treba se nadati da će stubovi pretvoreni u goropadne ormane uskoro osvanjivati premazivani najskarednijim grafitima.
Beleške
(1)Mesto za Njegošev spomenik bilo je određeno ne samo zbog ugleda Filozofskog fakulteta već i zbog odgovarajućeg sklada prostora platoa – uprkos više nego nepovoljnim uslovima za prostorne zahteve same vajane figure (vid. Lj. Gligorijević: „Spomenik Njegošu I i II, Književni list br. 51 i 52, 1.11.2006, str. 20, i br. 52, 1.12.2006, str. 20)
(2)Ova „upotreba" pesnika zahteva širi navod:
Učinilo mi se/da čujem
Kako crkvena zvona zvone,
Kako slepac na uglu Izvikuje moje ime.
Vid. Čarls Simić: Svet se ne završava, izd. Narodna knjiga, Beograd 1990., str. 58, prevod sa engleskog Ljiljana Đurđić.
(3)n.d. str. 76.
(4)Oslanjanje na participativnu viziju je danas rutinska praksa. Jozef Bojs (Jokerć Veiuk) je 1964. objavio u štampi oglas s predlogom da se visini Berlinskog zida doda pet santimetara. Savetovao je „realističku spiritualnu vežbu" kako bi se „razoružao" nakazni zid „unutrašnjim smehom". Berlinski zid, odn., prema Bojsovim rečima, „sve što se pod tim moglo podrazumevati", trebalo je „osvojiti duhom". Vid. TšdaP, S: Jozerć Veiuz, ed. Tćatez aps1 NiLjop, №\u Uogk, 1979, str. 90, 92, 94; J. Veiuz: Mu Še, str. 105...
Ako je taj zahtev za neznatnom promenom visine zida „u cilju poboljšanja proporcija" apsurdan, i u skladu sa Bojsovom namerom da podsmehom ruši zid, upravo nas apsurd vraća mentalnoj slici stvarnih dimenzija zida, njihova nepromenjenost postaje nepromenjivost „ojačana" tragičnim kontekstom podele Evrope. U toj slici vladaju (neumoljiva) preciznost dimenzija i (neprobojna) tvrdina zida.
(5) Naravno, ne zloupotrebljava se samo luksuz. Mitomanija u našoj sredini ne zaobilazi ni umetnost. Sejanje figura od terakote po beogradskim ulicama i trgovima ovoga leta bilo je nepromišljeno rasipanje, revolveraško potezanje umetnosti bez obaziranja na prirodu te umetnosti. Nije bilo potrebno da je neko gazi, skulptura je u tom projektu tretirana kao mrtva.
Tako se, ipak, pravi partner novim stubovima Filozofskog fakulteta može naći u neposrednoj blizini: jedna orijaška reklamna krpa sa populističkim slikarijama reklamira jednu predstavu i uporno, mesecima zaklanja fasadu Narodnog pozorišta. Zaboravlja se da bez svečanog balkona tog pozorišta Beograd nije prestoni grad. Balkoni dvorova okrenuti su parku, pripadaju gradu koliko i prirodi.