Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Pavel Đurković
Boža Ilić
Paško Vučetić
Milan Milovanović
Vasa Pomorišac
Borivoje Stevanović
Risto Stijović
Katarina Bunuševac
Pavle Simić
Milica Jokić
Tekst o Šemsi Gavrankapetanović
Šemsa Gavrankapetanović je prošla kroz dobru školu profesora Nedeljka Gvozdenovića i Stojana Ćelića, ali je to nije opterećivalo, već podsticalo da se oslobodi uzora i pronađe sopstven mogućnosti izražavanja. Na studije slikarstva stupila je u vreme enformela da bi ih završila kada je konceptualna umetnost počela da zanima javnost i kritičare. Ona je stvaralaštvu pristupila pa tradicionalan način a od početka su je privlačile sasvim obične, odbačene stvari koje su bile motiv njenih slika. Najčešće su to bile krpe raspoređene u prostoru, sa asocijativnim i metaforičnim značenjima kojima se odmah iskazala kao human i duboko iskren autor.
U daljem razvoju kao da je na umu imala reči Žana Dibifea: ˝Uvek sam veoma voleo, a to je neka vrsta poroka, da koristim samo najobičnije materijale, one pa koje se ne bi u prvi mah pomislilo zato što su isuviše vulgarni, poznati i izgledaju nam nepodobnim za bilo šta. Volim da objavljujem kako je moja umetnost poduhvat rehabilitacije otpisanih vrednosti˝. Zaokret u Šemsinom stvaralaštvu nastaje sredinom devete decenije kada svoje motive, tačnije stvarnost koja je okružuje u tragičnoj ogoljenosti istine, počinje da koristi kao sredstvo za građenje slika. Gužvanjem, gomilanjem, prišivanjem na platno, ali i postupkom slikanja preko svega toga zadržala je tragove pređašnjih rezultata. Kod radova nastalih tokom poslednje dve godine promišljeno odabrani materijali postaju sredstvo za razotkrivanje njenog unutrašnjeg sveta, tkivo i srž dela, a samim tim i osnovni nosioci značenja.
Trebalo bi odmah reći da Šemsa sada radi crteže. Svojstva rebrastog kartona, novinskog papira i papira uopšte, znači materije koje kratko traju i koje su osuđene na propadanje, ona upotrebljava na način netipičan za crtež, ali koji po svemu u potpunosti odgovara zahtevima ove likovne discipline. Konture nepravilno iscepanih komada hartije postaju linije, rebra ambalažnog kartona šrafure odnosno senke, a svetlost, ukoliko je ima, fluorescentnost lepka za drvo. Šemsa stvaranje započinje pripremom papira, kada je automatizam cepanja nejednakih delova u potpunosti moguć. Dalji tok rada podrazumeva nalepljivanje ovih isečaka koji sami po sebi imaju fakturu, zapise, obojenost, neki prethodni život koji treba osetiti i razumeti. Ređanjem različitih struktura Šemsa stvara blagi reljef bez iluzije prostora, već suprotno, sa željom da iz ravni podloge zađe u polje posmatrača i uspostavi otvoreni dijalog. Neposredniji kontakt sa delom ona ostvaruje radom na podu, fizičkim ulaženjem u crtež, kako bi spontanost i emocije preuzele primat nad razumom i potisnule naučeno. Samo na kraju Šemsa laviranjem pojačava senke, naglašava dinamiku i islikava pozadinu koja se prazninom suprotstavlja gustini strukturalno bogatih apstraktnih formi.
Treba naglasiti da su polazišta Šemsinih crteža enformel slike, kao i tekstovi o ovom pokretu u beogradskom slikarstvu sedme decenije-— samih umetnika ali i Lazara Trifunovića, njihovog glavnog teoretičara. Tražeći mogućnosti da se pa najbolji način iskaže, Šemsa je sledila sopstvena traganja prihvatajući samo ono u čemu je otkrivala bliskost sa svojim mislima i rukopisom. Tako je sasvim spontano ulazila u aktuelne tokove jugoslovenske savremene umetnosti, kao sada u novi enformel sa kojim njeno delo ima dodirnih tačaka. Najnoviji radovi dosledan su razvoj njenih plastičnih sredstava izražavanja i nastavak razmišljanja o čoveku na način blizak filozofiji egzistencije. Kao i predstavnike egzistencijalizma, Šemsu su paradoksi ljudskog postojanja sa svešću o konačnosti. suočavanje sa teskobom, beznadežnošću i strahom, što je već primećeno u njenoj poetici, podstakli da prevazilazi ništavilo i suprotstavi se besmislu, da pobedi otuđenost i osamu. Na tom putu, sasvim u skladu sa svojom kontemplativnom prirodom, nije odustala od osnovne ideje i vlastitog rukopisa. Svođenjem na oker, crnu, sivu i belu boju, svojevrsnom redukcijom i sublimacijom materije, još snažnije upućuje na raspoloženje i stanje duha savremenog čoveka opterećenog zaoštrenim društvenim odnosima, pretnjama mogućim uništenjem ljudi i njihovog okruženja...
Veći broj Šemsinih radova pripada apstrakciji, ostali samo uslovno figuraciji. Čak i antropomorfna obličja tek kada izrone iz ravni dobijaju odgovarajuće nazive. Kao i ranije, to su govornici ili strašila. Pojedini detalji ukazuju da Šemsa ne izvrgava ruglu, već naprosto blagonaklonom podsmešljivošću omalovažava. Ona iznosi stav običnog pojedinca u odnosu na svakodnevicu koja mu se nameće. Tako smo se vratili pa Šemsine početke i pripadnost grupi Jun, koja se svela na par najvernijih aktivnih članova. Njihov angažovan odnos prema vremenu u kome živimo i dalje je prisutan.
Na kraju, ukazujemo pa izvesnu srodnost sa stvaralaštvom Gabrijela Stupice i posebno za Šemsu podsticajno njegovo ˝estetsko osećanje koje obuhvata i ono što je apsurdno, čudnovato i ružno˝, kao i njegov ˝pokušaj samostvaranja smernim uobličavanjem sićušnog, neuglednog, ništavnog˝.
Ljubica Miljković