Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Sava Popović
Yas Berg
Ilija Bašičević Bosilj
Branislav Backović
Jelena Marjanović
Ivan Rabuzin
Marina Popović
Milica Rakić
Živko Stojsavljević
Miodrag B. Protić
Aleksandar Mladenović
Jedna od poslednjih rečenica u kataloškom tekstu, samog autora, Aleksandra Mladenovića povodom njegove izložbe grafika, organizovane 2003. godine u Galeriji Kolarčeve zadužbine u Beogradu, poslužiće nam kao uvod u tekst o dosadašnjem grafičkom opusu ovog umetnika:
“…. Da li je umetnik pristalica ideje Rolana Barta “o smrti autora” po kojoj čitalac (ili, u ovom slučaju, posmatrač) postaje bar pedeset procenata autor, ukoliko je delo uspešno i intrigira, tako što sam stvara sopstvenu predstavu i tumačenje?...”
Grafike Aleksandra Mladenovića doživljavaju se kao guste likovne predstave u kojima bogata ikonografija i slojevitost dela pružaju obilje mogućih čitanja u zavisnosti od imaginacije posmatrača.
Naglašenu individualnost sopstvenog izraza Mladenović, tokom proteklih godina, nije menjao, već je, pomerajući tačku gledišta ka ehu novih jezičkih i vizuelnih ideja, dopunjuje, dograđuje i nanovo proverava.
Čitav ovaj razvojni tok mogao se pratiti na njegovim brojnim javnim nastupima čiji dinamizam ukazuje na veliku energiju umetnika, ambicioznost i posvećenost stvaralačkom problemu.
Svoju artističku avanturu Mladenović započinje, jos tokom studija, akvatintama u kojima urbani prostori i imaginarni gradovi, rafiniranih i neočekivanih odnosa bojenih površi i baršunaste strukture, puni atmosfere, odišu lirikom .
Narednih godina eksperimentišući, sve više, nepravilnim nagrizanjima cinkane ploče kiselinom, proširujući time već poznate mogućnosti akvatinte, Mladenović produbljuje i dinamizuje svoje grafičke iskaze, uvodeći u njih predmete i znakove savremenog gradskog ambijenta i opšte pojmove načina savremenog življenja i interesovanja, ali, istovremeno, i simbole iz prošlosti.
Izbor jedne od univerzalnih tema- cikličnosti vremena - nije slučajan, već umetnik, na taj način, sagledava sadašnjost i prošlost, oslanjajući se na film, fotografiju i strip, dajući jedan zanimljiv komentar, a, onda, i baveći se apoteozom pravih vrednosti, usvaja njemu bliske civilizacijske konstante.
Spretno sprovodeći ovu ideju, Aleksandar Mladenović ostvaruje, na vrlo specifičan način, dijalektičko jedinstvo forme i sadržaja. Prenošenje fotografije na ploču i spretna manipulacija grafičkim medijem u rukama Mladenovića umeju da iznenade i zbune. Takvo uvođenje različitih medija pogodno je za artikulisanje, uobličavanje vizija i izražavanje doživljaja umetnika. Tako da dobro znani sadržaji sada postaju neprepoznatljivi, što se očituje na grafičkim listovima („ Eklekticizam: Nikolson/ Limijer„ , „Izlaz“, „Struktura“, „Limbo I „ ,Numerički poliptih“...) inspirisanim filmom Braće Limijer. Skoro da ničega što je zabeleženo u kadrovima filma nema.“ Da je reč o radnicima naslućujemo po detaljima, inače su likovi odeveni elegantno, muškarci u odelima, sa polucilindrima, kamašnama na cipelama, žene sa šeširima. Ili, radnici sa filma postaju ne-ljudi, sablasti, lutajuće duše, a margine grafika otkrivaju Čistilište“. Na taj način njegove likovne predstave mogu se posmatrati kao pričine uklještene između okvira stvarnosti.
Sa druge strane, neminovno prisustvo fotografije i filma u svakodnevnom životu reflektuje se na siluetarne forme grafičkog stripa na kojima Mladenović prikazuje razne “isečke“dnevnih događaja i situacija. Pojednostavljenim, ponekad ironičnim crtežom i izmeštenim vizurama, predstavljene su u sekvencama grupe ljudi, gradska arhitektura, stripovani motivi (varijante “Jahača bez konja“i “Skizzo-fetiš“). Ovi prizori, kroz naivnu priču i farsu, dočaravaju šarenu kaleidoskopsku sliku savremenog civilizacijskog košmara koji je destruktivan, deformiše sve, kao i civilizaciju i tragove koje ona, kroz vreme, ostavlja.
U Mladenovićevoj scenografiji urbanih prostora nailazimo i na simbole protoka vremena (točak, krug, cipela) koji svojim prisustvom i stalnom repeticijom, kao i pojedini motivi, u neočekivanim kontekstima, naglašavaju ideju.
Rekli bismo da namera umetnika da radovi imaju dimenziju angažovanosti u delima („Paddy Mc Allon kao kauboj kao autoportret “, Za Roberta Wyata“, „Knez Mihailo“, „Leka Mobster“....) nastalim u poslednjih godinu dana, naizgled ne postoji. Jer on i dalje, sprovodeći svoju ideju, i koristeći stvaralački proces sa jasnim likovnim postupkom, razotkriva svoj mikrokosmos sa kojim se identifikuje. Mikrokosmos u makrokosmosu.
Tako, prema svom afinitetu, želi da sačuva od zaborava jednom pronađene i njemu bliske vrednosti. One postaju, dabome, njegove ikone.
Kompatibilnost sa Mladenovićevim slikama je očita.
Jer se, uostalom, u grafičkom opusu, ne može izaći iz kadra onoga što postoji na slikama, niti se grafike mogu posmatrati samostalno, kao programski i sadržajno izdvojena celina. To bi značilo raspolutiti umetnikov svet, koji uvek ostaje ceo, jedinstven, zaokružen u vremenu, drugačiji od bilo čega drugog.
Ljiljana Tašić