Umetnik

Ljiljana Subotić

Prati umetnika

• Portfolio
  • Ukratko
  • Biografija
  • Bibliografija
• Tekstovi (1)
• Vesti
• Kontakt

Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:

Miodrag Kolarić
Marija Tasovac
Milan Marinković Cile
Pavel Đurković
Paja Jovanović
Antun Motika
Vojo Stanić
Milena Pavlović Barili
Bogdan Šuput
Đura Jakšić

So­zer­ca­nje iko­ne

Pred va­ma je ve­če­ras jed­na ne­sva­ki­da­šnja iz­lo­žba. Iako je te­ma­ti­ka iko­no­graf­ska, sa­mo je ne­ko­li­ko ra­do­va ko­ji se mo­gu atri­bu­i­ra­ti kao iko­ne u du­hu cr­kve­nih ka­no­na, dru­gi deo ra­do­va je in­spi­ri­san iko­na­ma.

Ova­kav na­čin stva­ra­nja, umet­nik je na­zvao „So­zer­ca­nje iko­ne“.

U pra­vo­slav­noj po­bo­žno­sti po­što­va­nje sve­tih iko­na za­u­zi­ma vid­no me­sto. Iko­na je me­sto bla­go­dat­nog pri­su­stva, me­sto za mo­li­tvu, ona je ob­ja­va Hri­sta i Maj­ke Bo­ži­je, sve­tih uop­šte, svih ko­ji su na iko­ni pred­sta­vlje­ni.

Bog je stvo­rio čo­ve­ka po sop­stve­noj iko­ni. Bog je ra­di na­šeg spa­se­nja po­stao čo­vek, bo­ra­vio na Ze­mlji, i sa lju­di­ma po­ži­veo, ču­do­tvo­rio, stra­dao i vas­kr­sao i uz­neo se, i sve su to lju­di vi­de­li, a da bi smo se to­ga se­ća­li i da bi se po­u­či­li, sve je to ra­di po­mi­nja­nja, na iko­na­ma za­pi­sa­no.

Iko­na zna­či, ni­je sa­mo umet­nost, ona je ne­što vi­še od umet­no­sti, ona je sa­gle­da­va­nje Bo­ga i zna­nja o Bo­gu.

Na iko­ni je sve sim­bo­lič­no i ima svo­je zna­če­nje, od sa­dr­ža­ja, for­me do bo­je, ali se osta­vlja me­sto za lič­no na­dah­nu­će i stva­ra­la­štvo, čak se i pret­po­sta­vlja.

U ni­zu ma­sov­nog „pi­sa­nja“ i iz­ra­de iko­na što je da­nas ka­rak­te­ri­stič­no, iz­u­ze­tak je u iko­na­ma pro­na­ći „so­zer­ca­nja“, istin­ska vi­đe­nja bo­go­slov­ska.

Sa­mo sli­ka­nje iko­ne pred­sta­vlja li­tur­gij­ski čin, od sli­ka­ra zah­te­va od­re­đe­nu for­mu sve­to­sti i po­sve­će­no­sti. Oba ova zah­te­va sli­kar je la­ko is­pu­nio ali se ti­me ne za­do­vo­lja­va, on že­li vi­še.

Nje­go­va ide­ja je da je du­hov­no obra­zo­va­nje put ka pra­vom po­zna­va­nju umet­no­sti, ve­re a što je naj­va­žni­je i sop­stve­ne spo­zna­je. Do­ka­zav­ši se pr­vo kao iz­u­ze­tan sli­kar, Ju­go­slav se ne opre­de­lju­je za pre­po­zna­tlji­va i la­ko ra­zu­mlji­va re­še­nja.

Za či­ta­nje nje­go­vih sli­ka, po­treb­no je do­bro po­zna­va­nje Bi­bli­je. On je vr­lo hra­bro i sa­mo­u­ve­re­no uz li­kov­nu nad­grad­nju, kre­nuo u iš­či­ta­va­nje smi­sa­o­nog sa­dr­ža­ja iko­no­gra­fi­je.

Sve je pod­re­đe­no že­lji da se is­ka­že jed­no slo­je­vi­to i sa­svim su­bjek­tiv­no do­ži­vlje­no ose­ća­nje.

Mo­žda je i ovaj na­čin sli­ka­nja nje­gov od­go­vor pre­ma hi­per­pro­duk­ci­ji iko­no­pi­sa i za­to su nje­go­ve „so­zer­ca­ne“ sli­ke ova­ko slo­že­ne gra­đe te­ško či­tlji­ve, i za ne­u­pu­će­ne vr­lo slo­že­ne zbog is­pre­ple­te­nih slo­je­va idej­nog i du­hov­nog.

Da bi istin­ski bi­la ostva­re­na dva zah­te­va da se u jed­nom li­cu sje­di­ne umet­nik i bo­go­slov ko­ji re­li­gi­o­zno «so­zer­ca­va», ko­ji vla­da da­rom kon­tem­pla­ci­je, to jest mi­sa­o­nog po­sma­tra­nja, po­treb­no je da se na­đu ta dva ret­ka da­ra, a oba da­ra ka­rak­te­ri­šu Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća.

Pot­pu­no je sve­stan isti­ne što i na­ma že­li da pre­do­či, da se du­hov­na vi­zi­ja ot­kri­va ono­me ko sa­gle­da­va Bo­ga i iko­no­pi­sca.

On se ne za­do­vo­lja­va sa­mo du­hov­nom kon­tem­pla­ci­jom „so­zer­ca­njem“, on i po­sma­tra­ču po­sta­vlja isti za­da­tak jer će na taj na­čin ostva­ri­ti cilj a to je za čo­ve­ka ko­ji se sa­sto­ji od du­še i te­la, ne­po­sred­na opi­plji­va bli­skost. A ve­ra je osnov sve­ga če­mu se na­da­mo.

Kroz vi­še­sloj­nu sim­bo­lič­ku vred­nost, do­pi­re do idej­ne su­šti­ne. Sim­bo­le ne upo­tre­blja­va do­slov­no i po­jed­no­sta­vlje­no, nji­ho­vom upo­tre­bom su­ge­ri­še pri­su­stvo ne­iz­re­ci­ve isti­ne. Iz ovih sli­ka iz­bi­ja jed­na me­ta­fi­zič­ka, idej­na i sim­bo­lič­ka sa­dr­ži­na, ko­ju umet­nik ve­što ka­na­li­še ka po­ten­ci­ra­nju du­hov­nih mi­sli.

Nje­go­vi sve­ti­te­lji i da­lje za­dr­ža­va­ju sve du­hov­ne atri­bu­te, kod pri­ka­za li­ko­va ne od­stu­pa od iko­no­graf­skih ka­no­na, ali ih obo­ga­ću­je slo­že­nom pri­čom ili tu pri­ču svo­di na osnov­ne pre­po­zna­tlji­ve ele­men­te.

Svo­ju sli­ku gra­di iz te­me­lja, od cr­te­ža ko­ji je iz­ve­den zna­lač­ki pe­dant­no, pre­ko kom­po­zi­ci­je ko­ja po­štu­je sve iko­no­pi­sač­ke i sli­kar­ske za­ko­ne, do to­plog ko­lo­ri­ta ko­jim po­sti­že onaj lir­ski ka­rak­ter ka­kve ina­če ne vi­đa­mo u na­šem sa­vre­me­nom iko­no­pi­su.