Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Aleksandar Kadijević
Gordana Dobrić
Milan Konjović
Marko Čelebonović
Ivan Radović
Saša Marjanović
Jovan Bijelić
Simonida Rajčević
Stojan Aralica
Kosta Hakman
Nada Alavanja i Tahir Lušić / Trendsetter in the Landscape
Galama je prestala, vatromet je završen, fanfare su utihnule.Više nikoga i niušta ne treba ubeđivati (fascinirati). Svi potentni aduti (talenat, imaginacija, artificijelnost) već su na stolu. Veoma voljno se treba prepustiti novom miru i tihoj kamernoj kontempalciji. Ono što znamo danas više nije dovoljno, ono što se oseća da je u vazduhu treba, kao da smo na samom početku, uobličiti u jasnu misao i materijalizovati. Pošto je izazvana zorna pozornost, sada je neophodno darivati tek samo zrele plodove sa tananih grana jesenjeg izobilja."Trendsettere in the Landscape", izložba Nade Alavanje i Tahira Lušića, umetničkog para Alter imago, nakon mnogih oblika sedimentiranja i mitacuja označila je fazu erekcije opšteg poimanja iz povesti kultura koja se naziva ikonologija. Svodeći sliku na predstavu-znak ovi autori su se odlučili da govorom u novim simbolima objasne svoje sadašnje shvatanje o umetnosti po sebi. Tematika je da sve slike predstavljaju "pejsaže" u kojima postoji još jedan konstantni element: kod Alavanje klamfa, kod Lušića grid kao kolektivni i još više personalni sublim u nizu istorijski verifikovanih i akceptiranih elemenata kakvi su na primer krst ili zvezda te drugo. Ovi novi stereotipi iznađeni su, sa jedne strane, iz potrebe da se zasnuje promenjena ikonološka mapa (koja bi odgovarala najnovijim umetničkim previranjima i duhovnim supstitucijama), a sa druge se pomalo ironično transformiše jedan odabrani modul i dovodi u sirealni kontekst (grid, rešetka nastala iz evociranja sheme dizajna pedesetih godina koji je bio uglast i pravolinijski, i minimalizma šezdesetih čija se poetika zanivala na rubnim, siromašnim formama u jednom oblapornom vremenu svekolike materijalne ekspanzije). Njihovo unošenje u jednu konturu imaginarnog pejsaža (N. Alavanja, "Giardino Comunale, T. Lušić, "Kulturlandschaft") zpravo je onaj artificijelni momenat u toj umetnosti inscenacija što u ovim slikama čini ono što je ne-stvarno, a što je upravo ideja dodatka nečega (u značenju) realnom. Pri tome je ovaj prizor usložnjen njihovim poznatim metodom preplitanja apstraktnog i figurativnog, crteža i slike.
Vandalska faza nasilnog penetriranja (Novi divlji) u oficijelnu kulturu i umetnički sistem za poslednju generaciju stvaralaca okončana je i sada se na osvojenim pozicijama treba zadržati prefinjenošću, suptilnošću i stvaralačkim trajanjem. I mada su ove poslednje slike o kojima je reč slikane lazurno, a i ne samo zbog toga što se u njima pričanje (ili ćutanje) odvija u dva, tri ili više planova po dobini,one sadrže neobičnu punoću, težinu jasne namere (i dostignutog cilja - projekta) da se oblicima post-ekspresionizma (ili postmodernizma) plastičkom sintaksom formuliče mesto jedinstva prošlog i sadašnjeg, starog i novog, postojećeg i mogućeg: Uzročnik koji upravlja tim tokom nalazi se u pejsažu pred vama.
Jovan Despotović
Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, mart 1986 (pred. kat.)