Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Kosta Bogdanović
Aleksandar Kadijević
Jovan Despotović
Gordana Dobrić
Ljiljana Drezga
Stojan Aralica
Milan Milovanović
Branko Miljuš
Ljubica Sokić Cuca
Borivoje Stevanović
U odbranu stvarnosti : Taktika Stvari u delu Marije Dragojlović; Na samom početku, taksonomija.
Monumentalno uvećane, pažljivo i krajnje precizno (ručno) olovkama u boji prebojadisane, porodične fotografije. Pet ukupno. Slike dve (“Mustre”?), takođe velikog formata, porcelanska figurina, vrlo mala, Pjero.Fotografije
Na ovoj izložbi je svakako novina uvođenje fotografija. Fotografije uglavnom iz nekog davnog porodičnog albuma. Uveličane (monumentalne), obojadisane. Fotografije snimane u fotografskim studijima dvadesetih (tridesetih) godina prošlog veka. Balerina. Igračica. I onda grupni portret, devojčice. Devojčice ukrašene, u kostimima (ili ženstvenost kao predstava, maskarada). Dva mladića i stolica.
U kratkom tekstu svrsishodno naslovljenom, Kratka istorija fotografije, objavljenom 1931 godine, Valter Benjamin oštro kritikuje postojeća tumačenja fotografije. Većina istorija fotografije, kaže Benjamin, su puke mistifikacije ovog medijuma (gde fotografija postaje svojevrsna fetišizacija umetničkog.) Fotografija se, insistira Benjamin, razlikuje od umetničke predstave koja “magično” mistifikuje stvarnost. Nalik psihoanalizi, kojoj je savremena, fotografija demistifikuje stvarnost, ), predstavlja. je dijalektički (optički nesvesno).
Ipak, Benjamin dalje primećuje, porodični albumi (portreti) su neka drugačija tvar. Bliskost dalekog, odnosno sećanja. Porodične fotografije (malog formata) uspostavljaju neki drugojačiji prostor, drugojačiju optičku mogućnost. Ukočenost portretisanog (sati poziranja), neumitno uvođenje stolica, stubića i ostalih potpora (stvari) u predstavu uvodi novu situaciju. Dijalektika demistifikacije stvarnosti ustupa mesto demistifikaciji sećanja ili šta kada su fotografije (monumentalno) uvećane, ručno (olovkama u boji, satima, danima) obojadisane?
Stvari
Kako je već primećeno, stvaralaštvom Marije Dragojlović velikim delom su dominirale i dominiraju stvari. I to nije neka puka igra reči, ili slučaj. Pri pažljivijem iščitavanju ovog dela, sasvim je jasno da je to vrlo vešto sračunat projekat. Deo namerno odabrane, godinama osmišljavane, izgrađivane taktike, taktike koju bih ja nazvala Taktikom Stvari. Što možda objašnjava odmah vrlo prepoznatljivu, urođenu dvosmislenost (hermetičnost?) ovog rada. Odnosno teškoću svrstavanja rada Marije Dragojlović, čini se, u neke postojeće kritičarske kategorije i modele.
Teškoća koja možda dolazi otud, kako je takođe naveliko raspravljano, što je stvar, odnosno stvari, jedno od centralnih mesta modernističkog diskursa. Centralnost koja po svemu sudeći proističe ili obavezuje stvar da bude upravo tako definisana, kao neminovno ambivalentna tvar. Tvar u stalnom iskliznuću, uvek negde između bukvalnog i metaforičnog. Na primer, i u psihoanalitičkoj teoriji seksualnosti i seksualnog određenja subjekta, ili pak u skoro istovremenoj kritici političke ekonomije u marksizmu, stvar (fetiš) tu je samo da metonimički predstavi odsustvo stvarnosti, odnosno subjekta, tačnije, identiteta. Drugim rečima, stvar u oba scenarija (kao oruđe demistifikacije mistifikovane, otuđene stvarnosti ili pak identiteta, subjekta) zasniva svoju prisutnost na odsutnosti. Ta dugotrajna fascinacija, odnosno prezir stvari neminovno je u velikoj meri odredila, i još uvek određuje, umetničke retorike i taktike. Od ready-made, nadrealističkog objet trouve, ili pak post-pop simulacije malo skorijeg datuma, stvar ponovo dokazuje svoju retoričku centralnost iskliznuća.
Najveća vrednost projekta Marije Dragojlovic, rekla bih, upravo je u tome da ne pokušava da zaobiđe ili preskoči to krajnje problematično (opšte) mesto modernističkog diskursa. Naprotiv. Marijina taktika se nepogrešivo gradi, razgranjuje, razvija oko stvari poigravajući se sa, uokvirujući opet, ponovo, i još jednom tu urođenu, konstruisanu nelagodnost stvari. Odnosno, našu stalnu fascinaciju tom nelagodnošću. Verovatno se otud rani crteži-kolaži kutijica, bočica formiraju na svojoj “prirodnoj” razlici spram retorike (industrijskih) proizvoda gde je ta dvosmislenost ukinuta (proizvodima uvek dominira ideologija, odnosno vrlo precizna, isključiva semantika funkcionalizma po čuvenoj Bodrijarovoj analizi).
Kineska kutija za čaj, japanska pudrijera, pernica, ogledalce. Stvari korišćene. Nekada, negde. Belezi nekih davnih manufaktura. Simbolične stvari, sadržitelji sećanja. Deo simboličke razmene, reklo bi se. Tačniječ oruđa simboličkih ekonomija, davno pre funkcionalistčkih nedoumica i semantičke isključivosti (opet Bodrijar).
Stvari ličnog registra. Kao model i kopija na samom početku (citat ili udvajanje?). Ali isto tako vremenom (od kasnih osamdesetih naovamo...), stvari sve monumentalnijih dimenzija. Monumentalizovane stvari čije se naslikane predstave otvoreno poigravaju sa javnim (izložbenim) prostorom galerije. Monumentalnost tako postaje izuzetno važan deo taktike. Monumentalnost vešto izvrće svaki privid retorike sentimentalnosti (tako često pripisivan stvarima), i mnogo važnije, ukida svaku idealizaciju. Što opet znači samo jedno: da svaka predstavljena ili pak stvarna (izabrana) stvar Marije Dragojlović otvoreno ističe, otvoreno igra igru (nametnute, konstruisane) ambivalentnosti.
Otud izuzetna važnost upotrebe zlata, srebra, odnosno veće ili manje refleksne površine, ogledalu nalik u podlozi, na slici, u slici, kao jezgro Taktike (predstave) Stvari.
Instalacija, stvarno
Upravo krajnje problematično mesto stvari, umetničke predstave i njihov međusobni odnos (mistifikacija i demistifikacija odnosno stvarno i metaforično) u modernističkom diskursu nekako su doveli do korišćenja instalacije u umetničkoj praksi. Instalacija, od prve, krajnje slučajne i neobavezne (futurističke, dada, nadrealističke?) igrarije, postaje sistematična predstava (sistem) umetničke predstave danas. Izvrće se (nenamerno, neočekivano?) u svoju sopstvenu parodiju (na primer, slacker art devedesetih godina).
U Taktici Stvari Marije Dragojlović ovaj raspored stvari (vidi opis na početku) zasniva se na razlici sa instalacijom. Deo retorike mise-en-scène, izložbeni prostor galerije u ovoj taktici postaje aktivni deo predstave. Ali ne da bi raznorodne stvari po ko zna koji put sugerisale odsutnost (stvarnosti, subjekta, identiteta). Naprotiv. Kao svojevrstan mehanizam sa ciljem da problematizuje, otvori kritički prostor za nova, nepostavljena pitanja o stvarima, predstavama (sećanju), mise-en-scène je tek neki okvir. Vrlo stvarno.
Jelena Stojanović