Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Kosta Bogdanović
Miško Šuvaković
Zoran Gavrić
Marka Tomić Đurić
Miroslav Karić
Ana Popović Bodroža
Pavel Đurković
Petar Lubarda
Dragan Malešević Tapi
Ljubinka Jovanović-Mihajlović
ПодразумеваниТексттелаO kockicama koje nedostaju…
Prošlost se nekako uvek smesti u piranezijevski nepregledan, ‘istorijski’ lavirint-ruinu, konstruisan od maglina zaborava, kao i od interpretacija prošlih događaja već prema perspektivi aktuelnog momenta. Ako ‘istorija’ treba da predstavlja stabilno i tvrdo kolektivno sećanje, proizvedeno za potrebe određenog društva, onda ‘memorija’ predstavlja onu meku i promenljivu, ‘nesigurnu’ varijantu sećanja/zaborava kako određene društvene grupe, tako i onu najintimniju, svakog od nas pojedinačno. Memorija pojednica predstavlja najspecifičniji, neponovljivi, nesvodivi, visoko sofisticirani i individualizovan ‘istorijski’ tekst, u kome se Istorija, Memorija, etnička, rasna, verska, rodna, društvena, klasna i svaka druga pripadnost prepliću, razgrađujući bilo kakva uopštavanja, vraćajući ih domenu konkretnih iskustava, mnogostruke realnosti, odnosno samom životu.
Marc Auge je na jednom mestu napisao da je prostor nužan okvir za sećanje i da, ako se desi da nas pamćenje izda, to je samo zato što uspomene izlaze iz svog prostornog okvira. Ako uzmemo da je i potisnuto ‘neverna uspomena’, uspomena čiji je prostorni okvir uništen, onda bi povratak potisnutog podrazumevao i rekonstrukciju nestalog prostornog okvira, sa namerom da se ‘ponovo oseti (ono) što nedostaje’.
Instalacije Zorice Vasić i Margarete Stanojlović (re)konstruišu prostore detinjstva ovih umetnica...
...U drugom slučaju, ‘traganje za izgubljenim vremenom’ inicirano je prilikom koju svaka majka/roditelj dobije sa rođenjem deteta, a to je prepoznavanje (mogućih) sopstvenih ‘prvih koraka’ u saznavanju sveta, upravo percepiranjem svih onih načina na koje dete savlađuje, interpretira, organizuje svoj prostor. Instalacija dovodi u vezu dva prostorna okvira: aktuelni, Teodorin, i prošli, Margaretin. Drugim rečima, u prostor koji formira detetov prezent upisuje se/ispisuje se prostor sopstvenog (pluskvam) perfekta. Instalacija dovodi u istu ravan sećanje na daleki osećaj bezbrižnosti, ideju o nevinosti, iluziju o neposredovanom savladavanju realnosti, kao i svest o aktuelnom nizu konvencionalizovanih odnosa koji proizvode svakidašnje realno.
Zašto smo uopšte opsednuti pretraživanjem prošlosti? Verovatno zato što nam missing parts neprekidno podmeću nogu.
mart 2003.