Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Tijana Stojiljković
Marka Tomić Đurić
Lidija Merenik
Kosta Bogdanović
Đorđe Kadijević
Dragana Garić
Marina Nakićenović
Vlaho Bukovac
Milan Marinković Cile
Ljiljana Drezga
Biti čovek
Savremene tendencije ka poštovanju rodnih razlika podrazumevaju, u domaćoj sredini, slash pri definisanju nečije profesije (psiholog/psihološkinja, doktor/doktorka itd.) pa tako zahtevaju i razlikovanje umetnice od umetnika.
Kada se na google image search kao ključna reč ukuca „ženska umetnost“ (u raznim varijacijama – „female artists“, „women's art“ itd) pojavljuju se hiljade fotografija, a ono sto na njima vidimo može stati u ovaj pasus: ženski portreti, intimistički enterijeri i mrtve prirode, slike porodice, Rosalba Carriera, deca, fotografije radikalnih feministkinja, slike čuvenog performansa Shigeko Kubote, Frida Kahlo, ženski magazini, frontispisi knjiga Griselde Pollock, autoportreti, dosta ružičastog (popularnog „roze“), kostimi, Angelica Kauffmann, dekorativno i egzotično slikarstvo i skulptura, stilizovani crteži na kojima je neretko predstavljeno žensko telo – kao objekat viđen očima muškarca, ili iscrpljeno anoreksijom – ženskom bolešću modernog doba, ili pak pin-up kao projekcija želje autorki da se ugledaju na nametnute im kanone lepote ili da pokazu prezir prema istima. Posebno duhovit rezultat dobija se kada se ukuca isti pojam na srpskom jeziku – prvo što vidimo jesu uputstva kako napraviti vez, goblen, milje. Žena kao žena, žena kao borac/ feministkinja, žena kao žrtva (muškarca, društva, sopstvene prirode). Mada se ovakva letimična pretraga nikako ne sme uzeti kao apsolutno referentna, ipak je u nekom smislu ilustrativna kada je reč o opštoj slici koja se vezuje za ženu u umetnosti.
Ono što je na prvi pogled zajedničko svim ovim „google images“ jeste jedan, ponekad dozirani a neretko i overdozirani, intimizam, koji se u tematskom smislu ogleda pre svega u bavljenju vrlo ograničenom problematikom.Ova pojava istorijski se može opravdati položajem žene u društvu, ali utoliko više iznenađuje, kada je reč o savremenom stvaralaštvu, taj tematski okvir u koji je neretko zatvorena umetnost žena. Često čak i potpuno apstraktne slike odišu tim „ženskim kvalitetom“, makar u asocijativnoj sentimentalnosti koja se naslućuje u izboru boje i oblika.
Ako je već potrebno povući slash i odrediti Andreu Ivanović Jakšić kao umetnicu, onda se mora istaći i to da je ona među retkim umetnicama čije delo ima malo šta zajedničkog sa gore pomenutim shvatanjima ženske umetnosti. Tim pre što se njeno slikarstvo nastavlja na tradicije apstraktnog ekspresionizma – onog pravca koji je u literaturi istican kao „muška“, „mačo“ umetnost. Ono je energično, ekspresivno po prirodi i efektima i stihijsko po načinu nastanka, ali njena umetnost ne podrazumeva prosto prenošenje podsvesnih impulsa na slikarsko platno. Dok njene slike i crteži odaju impulsivnost u vidljivim tragovima samog procesa slikanja, grebanja po površini, energičnih i spontanih poteza, njene skulpture i instalacije sa druge strane pokazuju duboko promišljanje koje im je prethodilo. Korišćenjem ne-lepih materijala i boje, pravljenjem paradoksalnih i neretko bizarnih kombinacija kao što je pupčana vrpca u nečemu što bi se najpribližnije moglo odrediti kao mrtvački kovčeg, Andrea Ivanović Jakšić svojim delima generiše snažan vizuelni, mentalni i emotivni utisak koji se može uporediti sa efektom koji izazivaju neka ikonička dela istorije moderne umetnosti, kao što je instalacija Eda Kienholtza sa bolničkom sobom.
U njenoj umetnosti ne postoji ništa što bismo odredili kao dekorativno, čak ni lepo u konzervativnom smislu tog termina. Uprkos tome, njena vizija sveta nije defetistička, upravo suprotno. Andrea Ivanović Jakšić nije okupirana ženskim ili muškim temama, ona ne tone u individualnu analizu i ne prepušta se intimizmu. Njene teme su univerzalne, ona glorifikuje lepotu života pokazujući ružnoću smrti, insistira na kretanju prikazujući opasnost stagnacije / vrtloga, slavi trenutak koji stane u otkucaj ističući njegovu prolaznost. Svojim delima želi da probudi, prodrma, pokrene. Takođe, ona pokazuje jedan mogući put odupiranja potrebi da se stane, fizičkom i mentalnom energijom koju ulaže u svoj rad.
Ivana Benović