Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Milan Marinković Cile
Beta Vukanović
Stevan Todorović
Zoran Marjanović i njegova mimikrija
Jedan, reklo bi se sasvim običan, novobeogradski atelje... Ipak, atelje Zorana Marjanovića nije običan jer nas u njemu dočekuje sasvim drukčija situacija od one koja bi mogla da se doživi i koju - nažalost – tako često danas srećemo. Najpre, mogao bi to pre svega da bude klasičan grafički atelje, jer je u beogradskoj i srpskoj umetnosti ime Zorana Marjanovića vezano pre svega za grafiku i za snažan, ekspresivan crni gest koji se sa ploče prenosi na belinu hartije. Ali, njegov atelje u ovom času, suprotno očekivanju, nije ispunjen grafikama već slikama, velikim i malim, slikama koje zrače neverovatnim bljesakom boja i minucioznim, često kao u serijama ponavljanim oblicima vezanim za život, za okolinu . A s pravom bismo u njegovom ateljeu očekivali dramatične sudare crno/belih damara. Dominantna apstrakcija Marjanovićevih ranijih grafika, koja je samo povremeno nagoveštavala predmetni svet, širokim gestom je ustupila mesto izrazitoj predmetnosti. I dalje iznenadjenja: toplina, vedrina i prisnost ambijenta odudaraju od zatamnjene, radničko-industrijske atmosfere koja je normalno obeležje grafičkih radionica. I najzad - mnogi beogradski (i ne samo beogradski) ateljei danas su poprište svih drugih sem estetskih bitaka. Često kao opravdanje za posustale kreativne bitke. Zoran Marjanović nije podlegao iskušenjima ružnih životnih uslova, nenaklonjenih meditativnim prepuštanjima. Sasvim suprotno tome, pronašao je sistem da svoje stvaralačke impulse ispuni jednostavnim, običnim podacima iz neposredne okoline i da ih protumači neopterećenim jezikom jasne komunikativnosti. Mogli bismo u tome lako pročitati subverzivnost kao odbijanje da se učestvuje u velikim temama i velikim odlukama, u kojima, i inače, za umetnika nema mesta. U tom smislu izbor takozvanih malih tema, kojima je Zoran Marjanović posvetio svoj novi ciklus slika, deli našu sudbinu: deklarativno odbijanje saučesništva ostaje još uvek onaj minimalni ključ za otvaranje i zatvaranje ličnih prostora (nedosegnute sreće). Sasvim jasno, racionalno i odlučno umetnik je opredeljen. U odbrani svoga dostojanstva, on je primoran da prizna samo svetlu stranu života i zbog toga je ostvario vedrinu ateljea a njegov rad dobio dimenzije natprirodne identifikacije sa samom suštinom svoga opstanka. A to nije jednostavno i za to su potrebne velike snage i ogromne volje. Bogati rekvizitarijum predmeta koji ga okružuju, koje on brižljivo uočava i predano, ponekad naglašeno naivno i bezazleno prenosi na svoje gotovo karnevalske, autobiografski obeležene slike, ima ulogu mimikrije. Zavaravajući nas, on i sebe svesno zavarava i u tom vrzinom kolu radja se podozrenje koje eliminiše svaki jednodimenzionalni apodiktički sud: iz toga Zoran Marjanović gradi nestvarni svet sačinjen od opipljivih podataka njegovog okruženja i tako mistifikuje realnost, sve do granica preko kojih se ulazi u sferu prepoznavanja umetničkog. Kao bumerang, njegovo slikarstvo mu uzvraća pozitivnom energijom, on se raduje činu slikanja, on se identifikuje sa svojim radovima, sa predmetima na njima, i tako prevazilazi osećanje usamljenosti i napuštenosti. Za ovo slikarstvo bi se moglo reći da deluje isceljujuće, jer je i začeto sa isceliteljskim porivima. Irina Subotić leto 1998.