Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Milan Marinković Cile
Beta Vukanović
Stevan Todorović
Vida Jocić
Kažu da smrt nije strašna ako se filozofski shvati kao logično i jedino moguće okončanje življenja. I ako se izgradi svest o tome da je život bio lep, miran, ispunjen i dostojanstven. Kažu... A kako se pomiriti sa saznanjem da je mnogo više onih ljudi na ovome svetu koji u svom životu ne mogu da istaknu te varljive kategorije mira i lepote?
Životna priča Vide Jocić je bila obeležena logorskim brojem urezanim na njenoj ruci: 49865. Banjica, Aušvic i Ravensbrik - sva zla ovoga sveta, sva mržnja, uništenja, mučenja i boli prešli su preko njenog krhkog tela. Njene oči – poluskrivene iza crne marame koju nije skidala od časa kada joj je sudbina neumitno i neprežaljeno otela njenog životnog saputnika, bile su ispunjene tamnom tugom i nekom večnom, pramaterinskom brigom. Ipak, isijavale su ljubav, posvećenost, čednu ljubopitljivost i otkrivale aktivno prisustvo u ovome svetu. Nije štedela reči prijateljstva i poštovanja prema ljudima iz svoga okruženja, čak i onda kada oni nisu prema njoj ispoljavali očekivanu brigu i pijetet. Ništa nije zamerala, samo je bila sve tužnija i udaljenija od svih nas. Kao da je bila navikla da ona o drugima i na druge misli, a da njoj pripadaju samo krajičci naših pažnji.
Spadala je u onu veliku generaciju naših umetnika, posebno umetnica, i to skulptorki, koje su nakon preživljenih strahota drugog svetskog rata, i sa nataloženim memorijama o smislu ljudskog bitisanja uprkos uništenju, izgradjivale srpsku i jugoslovensku modernu umetnost. Drama njenog života veoma brzo, već u ranim mladalačkim radovima, pronašla je put kako da bude pretočena u skulptoralnu formu i te se čiste, ekspresivne, prepoznatljive forme neumitnog odlaska života, kao ličnog simbola i velikog univerzalnog znaka, Vida Jocić držala tokom celokupnog svog stvaralaštva. Dalje od tog simbola ona nije mogla – i nije trebalo - da ode jer on je govorio o njoj samoj, o njenoj sudbini, ali je istovremeno sažimao i sve vrednosne i etičke stavove o kojima je ona želela i morala besprekidno da govori. To nije bilo samo pitanje holokausta koji je ona preživela. To je pitanje svih holokausta koje je civilizovan čovek poduzeo protiv čoveka kroz sisteme masovne smrti – one materijalne, fizičke ali i one duhovne, potpune. Na ta strašna pitanja Vida Jocić je davala svoj pitomi, smerni odgovor: svojim vajarskim delom prizivala je humanističko angažovanje protiv svakog zla, podsećala na stalnost čovekove tragike kojoj nije lek u suprotstavljanju toj sudbini agresijom i novim uništenjem, već dobrotom i plemenitošću.
Uprkos mučnim vremenima, i ličnom životu punom trnja i bola, istinske patnje i velikog bremena celokupnog nesrećnog čovečanstva, koji je ona tako hrabro preuzela na svoja nejaka pleća, ona je sejala oko sebe seme blagosti, jednostavne ljudskosti, i duboke, tanane misli ispunjene idealima sloge i lepote. Takvu Vidu Jocić nećemo nikada zaboraviti.
16.januar 2002.