Umetnik

Irina Subotić (1941)

Prati umetnika

Pretraga

Umetnost i zloupotreba istorije

Milan Kovačević je u svojoj izvanredno fundiranoj studiji Svetosavlje kao ponavljanje, objavljenoj u Ontološkom triptihu, kao jedan od tri ontološka ogleda iz srpske istorije (Književna zajednica Novog Sada 1990), analizirao našu istoriju, ratničku i duhovnu, naše pravoslavlje kao sudbinu, a samim tim i sudbinu našeg bića, tumačeći odnos (da li i bazični sukob?) etičkog i teleološkog kao elementarnu činjenicu celokupnog življenja na ovim terenima. Uočavajući da su se u više navrata kroz našu nemirnu istoriju napuštali etički principi u ime viših (ili “viših”) ciljeva a da su se pravi ili fabrikovani “izdajnici” kritikovali i osuđivali kao zaštita i istorijsko opravdanje, Milan Kovačević je otvorio mogućnosti mnogih tumačenja i drugih polja i drugih situacija. Ili, možda, to (sudbinsko i nesrećno) ponavljanje danas osećamo više nego ranije, jer teško je priznati da živimo u mnogim prividima – prividima promena, ubrzanja, rešavanja elementarnih pitanja prava na ljudsku egzistenciju, osavremenjavanja, pripadanja svetu i opštim kategorijama vremena... Ponekad se učini da je i sam život postao privid i da se zbog toga, sa tako nisko postavljenih vizura i prinudno minimalističkih zahteva, lako rađaju fantazmi o sopstvenom značaju, veličini i vrednosti. I oni se, tako, moraju (patriotski) braniti od nasrtaja svega što bi moglo da ugrozi tu sigurnost i sreću izabranog srpskog naroda pod Savinim žezlom. I zatim - sve što se ne uklapa u tako izgrađene, sopstvene vizije, priviđa se kao opasnost, kao napad koji bi mogao da poremeti to osvojeno samozadovoljno i samodovoljno stanje učmale svesti.


Umetnost srpskog naroda je više puta tokom svoje istorije opstajala, preporađala se pa čak i razvijala zahvaljujući podstrecima sa strane. Ti podsticaji su je inspirisali i obogaćivali nudeći novine vremena i šireg sagledavanja problema, posebno u vremenima kriza, društvenih preloma i istorijskih novina. Pleonastički zvuči pozivati se danas na univerzalni karakter umetnosti i težiti oslobađanju od balasta onih devetnaestovekovnih romantičarskih stavova da je naš zavičaj jedino srećno mesto na svetu, onaj uski, mali, grimovski “heimat” “u kome je čovek od malena prošao sve staze i bogaze”. Činjenice govore da je upravo naše vreme (velikih ili prividnih? promena) stvorilo situaciju u kojoj je potrebno ponovo podsećati na neke civilizacijske elementarnosti.Milan Kovačević je još 1983. godine u jednom svom tekstu (Marks o ljudskoj jedinki - Prilog ontologiji društvenog bića, Matica srpska, Zbornik za društvene nauke, br.75/1983, str. 40-43), pišući da “novo društvo, kao novi kulturni red, uvek zahteva i nove jedinke koje će ga stvoriti”, ukazao na protivrečnosti tada vladajuće marksističke ideologije. Iskazao je svoju bojazan da, ako postoji “bezobzirna kritika svega postojećeg” i nema “svetih granica”, kada se gazi sve što je istorija proizvela, “nema mogućnosti za razlikovanje humanizacije od dehumanizacije, bića i mišljenja, privida i zbilje, otuđenja i razotuđenja”. Zalažući se za poštovanje istorije, koja nas ne uči dovoljno jer je ne učimo dobro i ne čitamo na pravi način i zato ne cenimo njene zakonitosti, on podseća u svojoj studiji Svetosavlje kao ponavljanje, da za ulazak u hrišćansku zajednicu Stefanu Nemanji nisu bili dovoljni samo mač i štit. Nemanja je, naime, neposredno posle 1190. godine, kada je Isak Drugi Anđeo pobedio “srpsku silu i oholost”, podigao velelepnu Studenicu, obezbedivši sebi mesto u večnosti i pred Bogom i pred ljudima. I to je vrsta iskupljenja koja ne umanjuje ni značaj ni lepotu manastira, već samo daje teleološko tumačenje istorijskih činjenica i Kovačevićev oprez pred velikodušnim ulaganjem osnivača dinastije u belege istorije i kulture, a pre svega crkve. I kroz ostale istorijske primere čitamo gotovo skeptički stav prema permanentnim svođenjima računa kojima se Biće udaljava od Duha.


Na kraju ovog teksta Svetosavlje kao ponavljanje autor – umesto zaključka - piše gotovo rezignirano: “Naše doba, koje se samohvališe kao razarač mitova i ezoteričnog sveta, samo stvara svoje mitove i puno je ezoteričara (Savine vrste ako ne i njegove veličine)”. Upravo ta (paganska) potreba za kreiranjem (sopstvenih) mitova, za velikim (lokalnim) reperima kao odrednicama vrednosti, često bez pravih relevantnih i stručnih obrazloženja, obeležila je u današnje vreme umetničku scenu.


Iako je početak osamdesetih godina, sa Titovom smrću, zapamćen po uskrsnućima ekonomskih problema (setimo se samo nestašica benzina i elementarnih prehrambenih i higijenskih artikala!), mogao se on manje upitanim i zabrinutim misliocima učiniti dobom (relativnog) smiraja ideoloških strasti i (postepenog) otvaranja demokratskijih dijaloga, većeg razumevanja potreba da postanemo deo sveta i izmirenja sa prošlošću. Ipak, Kovačević sluti da se istorija ponavlja: samo nekoliko godina, pred događanje naroda i Gazimestan on piše u pomenutom Prilogu ontologiji društvenog bića da se “moraju biću-prošlosti dati nekakva prava, razdvojiti kontingencija od obaveza i zahtevati od budućnosti da se odgovorno odnosi prema prošlosti, čak i ako je ta budućnost-prošlost mnogohvaljena revolucionarna praksa. ljudska jedinka je prva to biće-vrednost koja se ne sme ’prevazići’, ljudi nisu psi i ovce. Takođe, valjda nije istina da je čovečanstvo u svojoj mnogovekovnoj istoriji stvorilo sve sama bića-gluposti i samoobmane, a ništa vredno da bi bilo sačuvano?... Jesu li doista naši hramovi lepši od Partenona? Jesmo li mudriji od Sokrata?” – pita autor.
I konstatuje (u intervjuu objavljenom posthumno, maja meseca 1988. godine u Književnim novinama) da je srpsko kulturno nasleđe bačeno u zapećak, da je odavno zapažena velika rastrzanost kultura jugoslovenskih naroda, a naročito srpske... “zato što su Srbi svoju istoriju započinjali više puta ab ovo, kao da u ranijem vremenu nije ničeg ni bilo, pa je najpouzdaniji srpski kontinuitet - kontinuitet često ponavljanih uskrsnuća”.


Upozoravajući na zaborav istorije, on je podrazumevao racionalno i mudro učenje na iskustvima - upravo da bi se traume prošlog izbegle i mučeništvu ostavili prostori duhovnih samoodbrana. Ipak, vakuum u kome smo i koji nas sprečava da racionalno čitamo istoriju doveo je ne samo do nezaustavivog pomeranja klatna na drugu, suprotnu stranu tek nekoliko godina nakon Kovačevićevih razmišljanja, već i do prevazilaženja te krajnosti: umesto zaborava došla je zloupotreba. Uostalom, njegova drama Banović Strahinja (objavljena u Sceni, januar-februar 1983, br. 1, dakle iste godine kada i studija o ontologiji društvenog bića) ironično podseća na mit o velikom vremenu, o zlatnom dobu. Ona je, groteskna inverzija istorije, njen preokret i sunovrat, vreme razorenog moralnog zakona, kaže Veljko Radović u prikazu ove drame, u istom broju Scene (str. 167).


Kraj osamdesetih i prva polovina devedestih godina bili su obeleženi zastrašujućim predznacima tek probuđene svesti o slavnoj prošlosti korišćenoj u odbranu aktuelnog i patetičnog, deklarativnog i funkcionalnog patriotizma koji se samim tim izvrće ruglu i pretvara u sopstvenu suprotnost: keramičke pločice, kanalizacione cevi, stanične birtije ili jeftina pića često nose ime vožda (da li samo Karađorđa?); mileševski Beli anđeo ukrašava mafijaške kravate a la Versace, kuhinjske goblene, nalepnice u igrama na sreću, a nove ikone, bilo da su samo verne kopije tradicionalne ikonografije ili jednostavno ponovljena klasična ikonopisna tehnika sa nespretno formulisanim religioznim sadržajima, postaju idiomi za savremeni srpski pravoslavni živopis. Pod okriljem crkve i najvećih i najznačajnijih ustanova kulture one su nemi svedoci naših zaborava, religijskih i duhovnih, i naših tužnih, ponovo pronađenih korena, pa presađenih u neke nove, veštačke i jalove humuse: zaboravi su veliki, fatalni, istorija nepomirljivo ide svojim tokovima i sva vraćanja unazad samo potvrđuju našu nemoć da se suočimo sa savremenošću i njenom istinom. Bog je definitivno umro.


Ideološki, kulturološki, moralni, estetski kriterijumi su postali sasvim poljuljani, bilo je to vreme očevidnih poražavajućih omalovažavanja opštepriznatih vrednosti, i sve je to stvaralo prostor za razne vrste manipulacija u kulturnom životu, pre svega u obezvređenim javnim medijima gde se sve moglo, gde je sve bilo dozvoljeno – pod uslovom da se udvara narodu željnom igara. Ta neograničena i nekritička moć javnosti pogodovala je aroganciji vlasti i njenim konzervativnim nazorima. To se tako jasno poklopilo sa negativnom selekcijom rukovodećeg kadra u kulturi, posebno u ustanovama od posebnog značaja (dugogodišnji direktor Muzeja grada Beograda – pesnik koji se pitao u jednoj svojoj pesmi, objavljenoj neposredno pošto je bio postavljen – “šta ću ja u muzeju?” ili u to vreme novopostavljeni upravnik Muzeja savremene umetnosti koji je u svojim hvalisavnim inauguracionim govorima obećavao nikad ostvaren “preporod Muzeja”. Naprotiv...


Anahronizmi bliski estetskim anarhizmima mogli su se, razume se, pravdati kulturom u tako omiljenom i za druge bezbolnom terminu - u tranziciji, novim vrednostima za čijim se kriterijumima traga u vremenima ugroženosti zemlje i nacije, i istovremeno isticati krivica onih drugih koji ne razumeju potrebe naroda i datog istorijskog trenutka. Zapostavlja se, pri tom, činjenica da se unutar samoga naroda preoblikuju različiti životni nazori, običaji, mentalitet koje nije moguće okarakterisati jednodimenzionalnim epitetima. Radi se, bez sumnje, o sudarima različitih pogleda na svet, različitih ideologija i teleologija koje se tokom istorije smenjuju. Milan Kovačević je, u već pomenutom intervjuu Književnim novinama još 1988. godine nastojao da opravda tu stihijnost i konglomerat različitosti, koji se ponekad činio velikom privilegijom, a ponekad – pravom katastrofom. Napisao je da je, zbog sticaja istorijskih okolnosti, kod nas često “dolazilo do dodira međusobno nespojivih regulatorskih normi: kontinuitet običajnosti sukobljavao se sa diskontinuitetom pravnih normi, monarhističko-despotski principi sa anarhičnom patrijarhalnošću, kućna zadruga sa kapital-odnosom, praksa buna sa praksom dodvoravanja i puženja”... Kao da i danas živimo upravo to vreme neverovatnih i neobjašnjivih kontrasta koji nam ni malo ne pomažu da nađemo put izbavljenja iz haosa.


Sigurna sam da bi Milan Kovačević, kome su estetičke postavke bile dobro znane – estetiku je čak i predavao na fakultetu – odlično razumeo i znao da razdvoji trajne vrednosti od lažnih. U duhu svojih tekstova i filozofskih postavki njegov bi sud svakako bio na pozicijama ubedljivih univerzalnih kriterijuma, bez lokalizama i pragmatičnih interesa koji mu nikada nisu bili bliski, a koje je on pažljivo uočavao kroz našu baštinu kao rezultate velikih političkih poteza iza kojih najčešće stoje i veliki vladarski interesi mišljeni i kao interesi nacije.


Još jednom, kao i u mnogim drugim problematičnim istorijskim trenucima, krivica za sve naše srpske nevolje je i danas je nađena u uplitanju spoljnjeg neprijatelja (teorija zavere ne jenjava), zaboravljajući pri tom da bi se arhetipom naših (modernih) životnih prilika, već više od sto i pedeset godina, mogla smatrati Sterijina vizija: niko bolje (i na vreme) od njega nije prepoznao lažni patriotizam, samozadovoljnu malograđanštinu, razne vrste lova u mutnom, nedostatak tolerancije, autozavaravanje i (obespokojavajuće) prećutkivanje (bolnih) istina, sve u cilju opšte samoodbrane i pronalaženja krivca u onom drugom. Razume se da ne treba nipodaštavati ni očuvanje stečenih društvenih, političkih ili staleških pozicija koje često nisu naivne, i nisu puko pitanje zadovoljavanja samoljublja. Te pozicije često nisu lišene velikih finansijskih obrta, i zbog toga ih treba svim sredstvima braniti.

Moderna umetnost je lakmus kojim se otkrivaju svi ti fantazmi različitog porekla, prepoznaju i razdvajaju surogati od istinskih kreativnih poriva. Kroz njene manifestacije, njene poglede na svet, čak i krugove umetnika, mogu se dosta precizno razlučiti odnosi i ustanoviti interesne sfere čvrstog razgraničenja. Te razlike postaju danas do neprijateljstva suprotstavljene – to je odlika netolerantnih mentaliteta, zatvorenosti sredine u uske međe i sindroma pogleda bačenog preko komšijinog plota. Zato se oponentski stavovi teško mogu pomiriti a raskoli zbog njih postaju u svim domenima sve uočljiviji i bolniji. I posledice za kulturu, kulturni život uopšte, sve dublje. Da li se samo zainteresovanim i uključenim u pitanja beogradske i uopšte srpske aktuelne umetničke scene čini, ili je odista ona jasnije podeljena u dva suprotstavljena tabora nego što je to slučaj sa ostalim kulturnim poljima – književnim, pozorišnim, filmskim...? Svaka strana smatra onu drugu – štetočinskom: pseudorodoljublje, na jednoj – izdajstvo otaxbine i njenih interesa, na drugoj strani; lokalizam versus mundijalizam; nacionalizam, s jedne, internacionalizam, nadnacionalizam ili anacionalizam, s druge strane; manipulacija širokim narodnim masama suprotstavljena elitističkoj zatvorenosti u uske krugove posvećenih; tiranija mediokriteta prema visoko postavljenim zahtevima stručnjaka; strah od subverzivnog dejstva nerazumljivog nasuprot upornom traganju za novim značenjima; pozivanje na lako čitljiva i banalna merila u odnosu na univerzalne kriterijume koji odista nisu uvek dostupni svima; patetična emotivnost prema učenoj racionalnosti; negovanje domaćih vrednosti bez teorijske osnovanosti u odnosu na opštepriznate estetske postavke; ispražnjena dekorativnost prema misaonim postavkama; zaustavljanje vremena, tradicije, istorije, na jednoj i interaktivan pogled i u sadašnje i u prošlo i u ono što dolazi, na drugoj strani; i tako u nedogled. Izmirenje ovako rasutih niti je donkihotski posao, rezultati su porazni, ali istorija umetnosti nas je naučila bar jednoj istini: nema nasilnih zaustavljanja koja se neće – bilo kada u istoriji - prepoznati kao pogrešna. Tanku liniju trajnih vrednosti vuku posvećeni, oni najbolji pred kojima su oči često bile zatvorene i u srećnijim i mirnijim vremenima. To je, jednostavno, pitanje znanja koje danas nedostaje i zbog izolacije u koju smo bačeni i iz koje nemamo snage da se izvučemo (ne znamo kako ili ne znamo zašto?), preti nam velika opasnost da među nama bude sve više samozvanih znalaca, agresivno ubeđenih u sopstveni značaj.


Jasno je da se smisao istorije i ovde tumači na različite načine: za jedne je ona neprikosnovena i nedodirljiva, pravi predmet kulta koji treba slediti, za druge – merilo za izbegavanje prijemčivosti takve (nesrećne) tradicije. Naprotiv, ta tradicija može da se na drugi način priziva i preispituje, kroz globalne metafore, tako sjajno prisutne u pojedinim delima savremene umetnosti bez banalizacija, prazne retoričnosti i suvišne narativnosti svojstvene osrednjosti i trivijalnim ukusima.


Jedan od mogućih primera izvanrednog dijaloga sa drugim bilo bi slikarstvo Marije Dragojlović i njene suptilne transpozicije tradicionalne japanske umetnosti – sa novim značenjem predmeta, novim osećanjem materije, novim senzibilitetom. Na pitanje “zašto baš japanska umetnost?” odgovor daje – njeno slikarstvo.


Ovo je vreme velikog ideološkog konformizma i nekritičnosti prema postojećim devijacijama. Možemo to nazvati i vremenom duhovnog, materijalnog i umetničkog kiča koji se javlja u trenucima prevlasti utilitarnosti: najefikasnije uživanje sa minimalnim trudom i u najkraćem periodu. Tome doprinose mnogi dušebrižnici. Ova razbibriga ne remeti red i zato uspeva da dominira i sjajno se uklapa u društvene kodekse pune lažnog sjaja i lažnih obećanja. Iako je to vrsta konformizma, iza njega se krije velika opasnost da će lakoćom svoga prodora, dugo opstati i stvarati normirane uticaje ne samo na estetiku, već i na etiku celih pokolenja.


I više od toga profesionalnog raskola: ova podvojenost podseća na gubitke suštinskih repera – na sasvim različito tumačene etičke norme, a kada se i ta pitanja postavljaju, onda postaje sasvim jasno da je razlaz – potpun i da će nužno trajati dokle god celokupno društvo ponovo ne uspostavi neke opštevažeće norme ponašanja savremenog sveta, norme civilizovanog civilnog društva. Zašto bi samo sfera umetnosti bila pošteđena, kada danas to nije nijedna druga?



Milanu Kovačeviću ad honores Filozofsko društvo Srbije, Beograd 1998, 129-136.
Irina Subotić