Umetnik

Irina Subotić (1941)

Prati umetnika

Pretraga

Umetnost i umetnici danas. Jugoslavija

Može se učiniti preteranom, ali smatram da je iskrena i tačna konstatacija da jugoslovenska umetnička scena odražava u velikoj meri zbivanja na međunarodnom planu: mnogo je novih ideja, sve je veći broj značajnih izložbi, galerije prihvataju sve vrste eksperimenata… Ipak, u izvesnom smislu, provejava svevekolika sumnja, oseća se ideološka i idejna malaksalost, opšta zamorenost, kao nepromočivi i nemilosrdni plašt, prekriva mnogo toga u oblasti stvaralaštva. Umetnost pri tome već duže vremena nastoji da održi isti tempo i fizionomiju: jedna blic analiza bi pokazala da su se u kratkom periodu pojavile samo dve dominantne aktuelne tendencije – poetski realizam i fotorealizam, s jedne strane, i konceptualna umetnost, s druge. Pored toga, razume se, prostor koji zauzimaju brojni drugi značajni umetnici između ta dva pola, ispunjen je različitim, snažnim temperamentima čije je uspone i dosledne puteve publika već imala priliku da prati (Stojan Ćelić, Gabrijel Stupica, Dušan Džamonja, Kosta Angeli Radovani, Krsto Hegedušić, Ivan Tabaković, Vjenceslav Rihter i dr.). Izvan ovih događanja, pojedini jugoslovenski stvaraoci doživeli su veliki međunarodni uspeh: Vladimir Veličković izlaže po najvećim evropskim centrima, ima retrospektivnu izložbu u Diseldorfu, a 1973.godine dobio je nagradu Kampilja; Jagoda Buić se predstavlja mega manifestacijom oktobra meseca u Bordou, a 1974.je imala u Svetskom zanatskom savetu (World Craft Council) svoj veliki trenutak; Ljuba Popović je priredio niz izložbi u Parizu i po drugim gradovima, dok su mu tekstove za monografiju ugledni Rene Solije (René Solier) i Alen Boske (Alain Bosquet); Janez Bernik je dobitnik veline nagrade na Bijenalu u Bradfordu '73; Vjenceslav Rihter (Richter) i Bogdan Bogdanović su odneli premije na poslednjim Bijenalima u Sao Paolu…


Međunarodne izložbe koje se održavaju u Jugoslaviji – Grafički bijenale u Ljubljani, Nove tendencije u Zagrebu, Bijenale originalnog crteža u Rijeci - daju informativnu sliku o svetskoj likovnoj produkciji u raznim oblastima manje ili više klasičnih medija, ali se ne bi moglo reći da predstavljaju vidan stimulans ili očiti podstrek za nacionalne stvaraoce. Međutim, u beogradskom Studentskom kulturnom centru već treću godinu organizuje se međunarodni festival pod nazivom Aprilski susreti – Prošireni mediji koji je i ove godine pokazao veliku vitalnost i time opravdao razlog održavanja ovakvih manifestacija. Tu se na neposredan i podsticajan način prožimaju ideje i uvode aktuelne pojave, i može se reći da je u izvesnoj meri, gotovo neprimetno, uticaj koje su nekada zagrebačke Nove tendencije imale, sada prenet na ovaj festival, zamišljen kao panoramsko predstavljanje najaktuelnijih događanja i brojnih ličnosti – od najeminentnijih, kao što je Jozef Bojs (Joseph Beuys) do najmlađih, gotovo početnika.


U stvari, beogradski Aprilski susreti predstavljaju retku priliku i mogućnost da se jugsoslovenski umetnici uključe u slične događaje i istraživanja u oblasti konceptualne umetnosti i body arta. Mada u Jugoslaviji postoji nekoliko vrednih predstavnika ovih tendencija, teško je pronaći zajednički imenitelj koji bi ih povezivao, jer se svako od njih oslanja na sopstvena iskustva, prilagođavajući ih datim uslovima. U svakom slučaju, njihove akcije nisu drastične, agresivne, žestoke, iako im ne nedostaje ekspresivnosti. Treba naglasiti da se služe svim raspoloživim sredstvima: zvukom, svetlošću, pokretom, fotografijom, filmom, televizijom, videom, kseroksom, pisanjem, intervencijama u urbanim prostorima, posebnim radom sa telom i u prirodi – uz sve ostale klasičnije metode, kao što su crtež, boja, slika. Sve se to, razumljivo, koristi na način koji otvara puteve novih značenja i novih principa stvaranja. Mentalni proces određuje vrednost činjenica, posebno u odnosu na savremeni (građanski i gradski) život koji se posmatra oštrim kritičkim okom, kao što to u svojim radovima pokazuje Raša Todosijević, ili kako to čini Gergelj Urkom kada negira umetničku kreativnost kao privilegovanu ili deifikovanu delatnost. Damnjan ukida vrednost umetničkog dela – umesto toga besplatno deli priznanice sa svojim grafičkim intervencijama. Slobodana Milivojevića Eru interesuje međuzavisnost različitih duhovnih aktivnosti – muzike, vizuelnih umetnosti, poezije, snova, dok Braco Dimitrijević izlaže fotografiju sa imenom slučajnog prolaznika kojeg je identifikovao na unapred određenom mestu u tačno naznačenom trenutku. Goran Trbuljak i Ida Bijar (Biard) podrobno istražuju kategoriju “stanara”, a Nuša i Srečo Dragan su pod terminom Favit (film, audiovideo, televizija) obuhvatili sva sredstva masovnih komunikacija. Telesna umetnost Marine Abramović se zasniva na njenom fizičkom i psihičkom stanju stimulisanom veštačkim sredstvima - lekovima koji izazivaju smeh, plač, neželjene konvulzije mišića, nerava i sl.


Ovi umetnici nisu organizovani u jednu homogenu umetničku asocijaciju ne samo zbog toga što svaki autor sprovodi svoju aktivnost samostalno ili zbog toga što su vrlo raznorodni putevi njihovih realizacija, već i zbog toga što su mnogi od njih izabrali različite prostore svoga života i rada: Zoran Popović je u Njujorku, Gergelj Urkom u Londonu, Damnjan u Milanu, Marina Abramović i Braco Dimitrijević su građani Evrope po svojim putovanjima i organizovanju izložbi, a načinom svoga života Trbuljak i Ida Bijar spajaju Pariz i Zagreb…


U Jugoslaviji je popularna jedna tradicionalna, čisto likovna tendencija: radi se o nizu varijanti figurativnog islikavanja poetskih motiva, sa lirskim i metafizičkim, nadrealističkim kontekstom bliskim fantaziji, ponekad u stilizacijama koje vode ka apstrakciji. Uglavnom se radi o umetnicima rođenim sredinom pedesetih godina, kao što su Safet Zec, Vladimir Pajević, Aleksandar Cvetković, Salim Obralić, Slobodana Matić, Ljubica Mrkalj, Jovan Sivački, Milivoje Unković, kao i njihovi, nešto stariji beogradski uzori - Bojan Bem, Pepa Pašćan i Smail Karailo.


Hiperrealizam se uglavnom razvio u Sloveniji gde je figuracija tradicionalno pražljivo negovana i gde umetnost fotografije ima vrlo ugledno mesto. Kao medij - istovremeno i najsubjektivniji i najobjektivniji - sa novim mogućnostima svedočenja i ekspresivnosti, fotografija je izuzetno pogodna za beleženje života i prirode. Zmago Jeraj, Lojze Logar, Boris Jesih uvode u svoje slikarstvo konceptualističke stavove tumačeći podatke iz svoje okoline. Hladna, alijenirana atmosfera beznađa u enterijerima Franca Mesariča ne može a da ne bude povezana sa problemima velikog grada, dok Franc Novinc neguje fantazmagorične teme napetosti u prirodi, na primer opasne letove ptica. Duševna stanja izabranih likova predstavljaju jasno istaknute karakteristike slikarstva mladog Rudija Španzela, a svojom prefinjenošću izdvajaju se radovi Metke Krašovec, koji ostavljaju sve značajnije tragove na umetničkoj sceni.


Boris Bućan, koji živi u Zagrebu, spada u one umetnike koje je gotovo nemoguće svrstati u jasno izdvojene kategorije. Po vokaciji dizajner, on je izgradio sasvim autentičan stil rada: u njegovim realizacijama dotiču se pop art, minimalna i konceptualna umetnost, kao na primer na seriji koju je nazvao Bućanart gde se na izvanredno spontan način najuobičajeniji saobraćajni znaci transformišu u nove pojmove, čime se istovremeno demistifikuje pojam umetnost i otvaraju novi putevi njene primene.


Ređajući na ovaj način različite aktuelne pojave, postajem sasvim svesna da bi svaki ishitreno doneti zaključak bio jednodimenzionalan, kao i to da nije moguće dati zaokruženu i jedinstvenu sliku događanja na likovnom planu cele jedne nacije, jer nju čine veoma heterogene strukture a razvojni tokovi nisu uniformni.


Nađ pregled se odnosi samo na velike, glavne gradove gde se ostvaruju nove ideje i odvijaju najznačajniji umetnički događaji. Ali istovremeno treba naglasiti da se umetnička delatnost odvija i van centara, posebno u Sloveniji koja je ostvarila najviši stepen industrijalizacije, najviše obraća pažnju na urbane strukture i komunikacione puteve, dosegla je najviši životni standard, pa je samim tim i kultura najviše privilegovana. Brojni slovenački gradovi (Maribor, Škofja Loka, Murska Sobota, Celje, Slovenj Gradec i dr.), u kojima se priređuju važne umetničke manifestacije, postaju prava jezgra novog stvaralaštva. Istovremeno, u drugim jugoslovenskim republikama očevidan je uobičajeni proces velikih migracija ka metropolama. Ovim tekstom je ispisana samo jedna stranica o likovnom stvaralaštvu u Jugoslaviji; još mnoge stranice bi mogle da budu ispunjene napisima o drugim vrlo značajnim i poznatim imenima umetnika, ili sasvim nepoznatim, onim koji tek čekaju svoj trenutak, zavisno od stavova, interesovanja i ideologije koju negiramo ili kojoj se podređujemo.



Arte e artisti d'oggi. Jugoslavia, D'Ars, Milano, an. XVI, no.73-74, marzo-aprile 1975, p. 54-62