Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Milan Marinković Cile
Beta Vukanović
Stevan Todorović
Stvoriti i voleti publiku
Knjiga Muzeji i publika nastala je kao rezultat seminara koji su zajedno organizovali Muzejsko društvo Srbije, tadašnji Jugoslovenski komitet ICOM-a i Francuski kulturni centar zahvaljujući kojem su dve gošće iz Direkcije muzeja Francuske, Mari Frans Noel i Silvi Midal,i boravile u Beogradu novembra 2002. godine, prenele francuska iskustva u radu sa publikom i ponudile za prevođenje posebne publikacije koje se tim pitanjima bave. One su ukazale na osmišljenu državnu politiku Francuske u vezi sa muzejima bilo da se radi o nacionalnim, regionalnim, gradskim ili privatnim institucijama. U svim njihovim programima prioritet je dobila edukativna uloga muzeja koja je u potpunosti usaglašena i uklopljena u francusku kulturnu politiku.
Permanentni nadzor nad realizacijom muzejskih programa i planova obezbeđuje harmoničnu delatnost i ravnomerno ispunjavanje svih odrednica kulturne politike na nivou cele države. Veoma inspirativno je bilo i predavanje Mari Frans Noel pod nazivom Muzeji i nacionalni / regionalni identitet gde je jasno istaknuta potreba za očuvanjem nacionalnog identiteta jedne sredine upravo kroz očuvanje identiteta svakog muzeja. Prevedeni i za naše prilike minimalno adaptirani – posebno što se tiče uvođenja novih termina koji na našem jeziku ne postoje – ovi tekstovi ukazuju na raznovrsne ideje koje sprovode francuski muzeji uradu sa publikom i, po našem mišljenju, otvaraju široko polje za inspiraciju i primenu u našim uslovima.
Čemu muzeji danas?
Jedan od najlepših iskaza o muzejima dao je osvedočeni stručnjak za muzeologiju Bari Lord rekavši da se oni ne bavi predmetima, već ljudima.1 Razmišljajući u tom pravcu, a istovremeno negirajući Horacijev iskaz da stvari – pa samim tim i muzejski predmeti - mogu da budu ili dopadljive ili korisne, čuveni istoričar umetnosti našeg doba Ernst H. Gombrih je pisao kako je danas teško udovoljiti u isti mah i stručnosti i interesovanjima muzejske publike. On konstatuje da mnogi susreti sa muzejskim eksponatima danas ne izazivaju uživanje ili jednostavne estetske doživljaje što se tradicionalno očekivalo u muzejima, i zbog toga se zalaže za drukčije viđenje muzeja. I on smatra da muzeji moraju da učestvuju u izgrađivanju svesti o različitim vrednostima, u formiranju najdubljih znanja, da treba da budu suštinski izrazi čovekove istorije, njegovog bića i njegovih misli. Svaki čovek će u muzejskim predmetima najpre sebe prepoznati, pronaći elemente svojih interesovanja, drugim rečima – ostaviti deo sebe u njima. I nikada posetilac ne može odjednom upiti ceo (veliki!) muzej, sa svim njegovim eksponatima, upravo kao što se u (raskošnom!) restoranu ne može u isti mah potrošiti celokupna ponuda sa jelovnika, kako to duhovito citira Gombrih.2
Poslednje decenije u velikoj meri su promenile shvatanje nedodirljivosti muzeja, njihove večnosti i nepromenljivosti koja je, govoreno marloovskim jezikom, iznad poraza i uspona svakidašnjice. Pored uobičajene, osnovne uloge, muzeji su sada postali fleksibilniji, osetljiviji na prostor i vreme u kojem postoje, prilagodljiviji životu, potrebama i željama svojih korisnika.3 Doživeli su konceptualnu revoluciju: njihove postavke, izložbe, informacije su pristupačnije, zanimljivije, otvorenije, a pri tom su sačuvani rezultati naučnih dostignuća i naučna objektivnost. U tom novom, konceptualizovanom pristupu muzeji nastoje da publiku navedu pre svega na razmišljanje. Aktuelna muzeološka praksa više postavlja pitanja - šta znači jedan izloženi predmet i šta je istina o njemu - nego što je sam, konkretan i izolovan predmet cilj i svrha postavke. Da bi se ozbiljne teme savladale a iskustvo muzeja opravdalo svoju veću i značajniju funkciju ( prosvetnu, didaktičku, propedeutičku) u postavke i izložbe se, svesno i razrađeno, uključuje još jedna, do nedavno nezamisliva uloga muzeja - zabava, razonoda, uživanje.4
Prema mišljenju poznatog kritičara i teoretičara savremene umetnosti i kulture, Harolda Rozenberga5, te radikalne promene su nastupile u velikoj meri zahvaljujući muzejima moderne umetnosti koji su svojim izlaganjima presekli granicu između umetnosti i događaja, i uneli antiumetnost, neumetnost, kulturna artefakta i novu estetiku kao ravnopravne činioce sistema umetnosti, pa samim tim i sistema muzejskih vrednosti. Taj fenomen otvaranja muzeja ka novim područjima delatnosti bio je jedan od razloga što su oni osetili potrebu da protumače nova značenja i stoga prihvatili ulogu edukatora sve brojnije publike. Muzeji mogu da pruže informaciju, obrazovanje, zadovoljstvo, razonodu, ali i kritički i autonoman pogled na okolinu, na društvo, istoriju, da doprinesu izgrađivanju identiteta i slobodne ličnosti... Tako raste društvena misija muzeja kao arbitra, i sledstveno tome njegova sve veća odgovornost, veća uticajnost, njegovo veće učešće i potvrda značaja u kulturnoj politici određene sredine, a shodno tome – raste i njegov društveni i ekonomski potencijal, čija bi posledica trebalo da bude i sve veća autonomija muzeja.
Muzeji su mesta privilegovanog znanja i vaspitanja, prostori u kojima se čuva i prenosi memorija čoveka i prirode, gde se raščlanjavaju procesi i značenja sveta, umetnička, kulturna, naučna dostignuća, dodiruje nedodirljivo i vidi nevidljivo. Za one koji vole muzeje – ne postoji dragoceniji prostor saznavanja od jednog dobro osmišljenog, dobro realizovanog i dobro vođenog muzeja.
Šta se danas kolekcionira i izlaže ?
Sakupljanje predmeta uvek govori mnogo o čoveku (ili muzeju!) koji se kolekcioniranjem bavi. Potreba za posedovanjem je čudna strast. Ne radi se samo o otkrivanju nepoznatih svetova, priroda i civilizacija... Mogli bismo je nazvati nagomilavanjem ukoliko se ne bi pronašli smisao i značenje i ukoliko se na odgovarajući način ta filozofija sakupljenih vrednosti istražila, objavila, prenela, tačnije ukoliko se ne bi uspostavila komunikacija sa potencijalnim korisnicima, tj. publikom. Tako su nekadašnje Wunderkammer-e bile prepune neobičnih oblika i predstavljale su retkosti koje su izazivale čuđenje, divljenje, radost, detinja zadovoljstva, senzacije, poput vatrometa na nebu.6 One su kasnije pretočene u muzejske zbirke u kojima su se brižljivo i s ličnim ponosom čuvala remek-dela koja su svedočila o jedinstvenosti čovekovog umeća, mašte, ideja, senzibiliteta ili znanja. Te zbirke, kao kulturne i istorijske vrednosti, ostavile su opipljiv i nezamenljiv trag čovekovih moći, milenijumskog razvoja života, prepoznavanja i očuvanja civilizacija u svim regionima zemaljskog šara. Danas su sva ta, vekovima sakupljana i čuvana muzejska blaga dobila novu, prosvetnu funkciju koja se s vremenom samo usavršava, upotpunjuje, osavremenjuje, prilagođavajući se zahtevima i ritmu vremena.
I danas je kolekcioniranje neizbežno arhiviranje - ostavljanje tragova o našoj savremenosti, o svim, apsolutno svim oblastima života: o socijalnim problemima i psihološkim situacijama, o novim običajima i delatnostima. Sakupljaju se i delovi umetničkog ateljea i umetničko-alhemičarski procesi nastajanja dela a ne samo umetnički predmeti. Sistematski se sakuplja svaka evidencija serijskih proizvoda i fetiši modernog doba, muzika koja se sluša i patike koje nose mladi čak i kada nisu asovi. «Savremenost spada u najneposrednije i najlepše zadatke muzeja», piše Pauli.7 I tako mnogi od njih postaju pravi trezori svakidašnjice koje možemo nazvati i stovarištima, magacinima u kojima se krije kompletan potencijal za buduća predstavljanja našeg vremerna. Ali, dok su ti skriveni trezori neutralni i neopterećujući (sem u fizičkom i administrativnom smislu!), stalne ili povremene muzejske izložbe predstavljaju samo odabrani, privilegovani materijal, koncentrisan na određenu problematiku ili temu. Samim tim i tumačenja treba da budu posebna, privlačna i aktuelna, prilagođena novom kontekstu i savremenom načinu pristupa publici. Upravo se to dogodilo sa izložbom Narodnog muzeja u Beogradu Impresivno!, aprila 2003. godine, kada su desetine hiljada posetilaca satima čekale u redu da vide osamnaest slika francuskih impresionista i drugih modernista, iako su ta dela godinama bila u stalnoj postavci Muzeja a ona je zjapila gotovo uvek prazna... O ovom nezaboravnom događaju još vek se govori i piše kao o fenomenu koji zaslužuje pravu sociološku, psihološku, ali i marketinšku studiju i analizu.
Jedan muzejski predmet ima mnogo slojeva vrednosti i značenja i njega ništa ne može da zameni. Moderne postavke muzeja zbog toga koriste široke mogućnosti rekontekstualizacije materijala za stvaranje nove strategije tumačenja tih predmeta, za unošenje novih ideja putem inovativnih koncepcija izlaganja i prenošenja starih znanja novim metodama ili otkrivanja sasvim novih pristupa istim, poznatim predmetima i pojmovima. Muzeji tako postaju prostor u kojima se savremenost očituje na različite načine i gde se učestvuje u stvaranju društvenih promena i aktuelnih tumačenja. Istovremeno, tu se obnavljaju prohujala znanja, čuvaju pojedini stari običaji i u sećanja vraćaju davna vremena o kojima predmeti mogu da govore, spajaju se (nespojive) civilizacije i brišu hronološke, geografske, rasne i druge granice i predrasude, ili ističu različitosti i sličnosti u verovanjima, verama, istorijama ili navikama. U tom novom pristupu presudnu ulogu imaju različita pomagala i tehnološke novine koje u mnogim slučajevima dopunjuju postojeće kolekcije, a često i zamenjuju konkretne muzejske predmete. Neumitno, postepeno dolazimo do virtuelnog muzeja koji je nezamenljiv prilikom pojedinih tumačenja.
Nova znanja, značenja, kao i nova otkrića menjaju način prezentacije muzejskih predmeta. Usavršavaju se tehnike i način čuvanja, a samim tim i način izlaganja predmeta. Miroslavljevo jevanđelje - iako jedan od najvrednijih spomenika naše kulture - može da bude izloženo pogledu posetilaca samo pod strogo kontrolisanim konzervatorsko-muzeološkim uslovima, što, naravno, ranije nije bio slučaj. Na egzotične, pa čak i na domaće životinje, koje su nekada surovo ubijane, rasporene, odrane, pa punjene, koje su ponos mnogih privatnih i javnih kolekcija, danas se drukčije gleda, različito se čuvaju i izlažu. Samim tim njihova uloga je postala višeslojna na novi način: tema prirodnjačkih muzeja danas više nije herojsko, trofejno i nemilosrdno ubijanje pa sledstveno tome i sistematsko istrebljenje životinja, već nužno očuvanje svih vrsta flore i faune, biodiverzitet i ekosistemi, Sporazum u Kjotu i ugroženost naše planete od zagađivanja koje čovek izaziva. Umesto muzeja posvećenih ratovima, ubijanju, mržnji i uništenju, sve češće se postavljaju muzeji mira, prijateljstva, tolerancije i razumevanja, ali istovremeno mah podižu se i nezaboravni belezi holokaustima, kao stalna, sofisticirana i konceptualno vrlo promišljena podsećanja na užase koje civilizovano čovečanstvo ne sme da ponovi.
Uz muzejske eksponate, postavke su dopunjene dokumentarnim prikazima - fotografijama, slajdovima, mapama, crtežima, dijagramima, a sve se više uvodi i interaktivno učešće posetilaca, kompjuterska animacija, hologrami, video-filmovi, DVD i druge filmske projekcije, simulacija situacija, lična svedočenja i slično. Na isti, bogato dokumentovan i dobro protumačen način govori se o zaboravljenim zanatima i umećima, koriste se stari muzički instrumenti i prve mašine koje su danas van upotrebe, vraća im se nekadašnja funkcija. Priče i legende o pređašnjim znanjima i vrednostima samo su osnova na koju se publika neposredno uključuje da bi se i konkretnim opitima uverila u mogućnost revitalizacije starih običaja ili načina života kao znaka prepoznavanja prošlosti čoveka u očevidnoj nastavi.
Pojedini muzeji u tom cilju izlažu kopije, da bi deca, slabovidi i slepi, ali i drugi zainteresovani posetioci mogli direktno da osete o čemu je reč – da dotaknu muzejske relikvije. U londonskom Muzeju Viktorije i Alberta mnogi prikazani predmeti su u stvari odlično izrađeni odlivci čime se originali čuvaju za budućnost jer je nemoguće u potpunosti kontrolisati sve uslove dugogodišnjeg izlaganja, posebno kada je reč o osetljivim predmetima.
Kome su namenjeni muzeji?
Iskusni Gombrih jezikom nepresahlog humaniste piše o muzejima koji treba da budu prostori prijateljstva u koje je svako dobrodošao i koji stoga moraju za svakoga da sačuvaju delić nekadašnjeg osećanja divljenja. On veruje - verovatno s razlogom - da je to neprevaziđeno nasledstvo nekadašnje volje i ambicija muzeja da budu ekskluzivni zabrani u kojima se doživljava ono čega nema na drugim mestima i gde se uči na nov i nesvakidašnji način. Zbog toga muzeji odista moraju da budu otvoreni za svakoga, pod čime se podrazumeva njihovo prilagođavanje znatno slojevitijoj i brojnijoj publici nego što je to donedavno bilo. Naravno, reč je o deci svih uzrasta, predškolskoj i školskoj, o starim i starijim osobama, o osobama sa invaliditetom, o lokalnom stanovništvu koje treba stimulisati za ulazak u muzej, o nezaposlenima i nepismenima. Podrazumeva se briga usmerena i na ljubitelje muzeja, studente, građane svih uzrasta i interesovanja, kao i na strane turiste koji samo jednom posete muzej, koji sada svoju delatnost sa pedagoškim predznakom širi i na ređe i teže dostupna mesta, kao što su kaznionice, bolnice, zabavišta, centri za stare osobe... Jednom rečju – nema ograničenja dokle jedan muzejski radnik sa svojim idejama može i treba da dospe.
Nivo znanja posetilaca muzeja se ne podrazumeva već se mora izgrađivati i stvarati. Muzejima je namenjena posebna uloga - da svojom didaktikom formiraju ne samo novu publiku, već i obrazovane građane u najširem smislu – koju sa zadovoljstvom i ponosom preuzimaju svi oni koji sebe vide kao relevantnog činioca kulture, turizma i privrede svoje sredine. Istina, obol jeku političke korektnosti dali su i muzeji krajem prošlog veka na drastičan i kategoričan način. U jednom trenutku se govorilo o «globalnom muzeju» - «idealnom» muzeju koji bi trebalo da zadovolji sve društvene slojeve i sva njihova interesovanja, sve rase svih generacija, sve kulture, ljude svih vrsta i nivoa obrazovanja, sve heteronavike i homoseksualna ponašanja, etnoporeklo, materijalno stanje, fizičke moći i ograničenosti, različite načine i običaje života. I to je u jednom času uslovilo mnoga preoblikovanja muzejskih postavki ne samo u odnosu na savremenost već i u odnosu na prošlost. Pokazalo se, međutim, da idealno ostvarivanje tako široko postavljenih ambicija malo koji muzej može da postigne i da je mnogo realnije da se umesto «globalnih» neguju muzeji koji imaju svoje posebnosti upravo zbog toga da se ne bi formirale uniformne institucije.
Određenom standardizacijom muzeji su se već uključili u opšte procese globalizacije, ali taj se termin ne može koristiti u negativnom značenju zbog toga što je svaki muzej po definiciji samosvojan, jedinstven, neponovljiv. Suprotno od megasamoposluga u kojima se prodaje ista roba koja se kupuje u Grenoblu, Londonu, Parmi, Šangaju, Brnu, Medisonu ili Merkatoru, svaki muzej nudi svoj unikatni predmet i svoju jedinstvenu interpretaciju, svoju filozofiju. A u prodavnicama i knjižarama pri muzejima, koje se odlikuju ekskluzivnošću i prepoznatljivošću određene institucuje, mogu se naći i pojedini uspeli suveniri drugih muzejskih ustanova, iz istih ili različitih zanatskih i umetničkih radionica, izdavačkih kuća i drugih izvora izrade. To ponudu čini bogatijom a ne ugrožava autentičnost jednog muzeja. I upravo zato što ne postoje dva identična muzeja, kao što ne postoje ni dve identične zbirke niti postavke, kao što ni dva umetnička rada ne mogu biti ista (sem ako nisu proizvod nove tehnologije ili dizajna serijske izrade) ne postoji opasnost da muzeji počnu da liče jedni na druge. Pored različitih eksponata, različita su tumačenja, različiti programi, različiti ambijenti muzejskih događaja. Različita je i publika.
Muzeji ne odustaju od svoje elitističke uloge koja se ne sastoji samo u predstavljanju izuzetnih predmeta. Oni aktivno pomažu čoveku da postane građanin sveta, da razume razlike, prihvati protivrečnosti, upozna novine, uđe u tajne vremenski i prostorno dalekih podneblja i njihovih civilizacija, da se za časak nađe na drugom kraju sveta i doživi iluziju sopstvenog prisustva u njemu. Zbog toga su muzeji i namenjeni svima.8 Taj demokratični pristup podrazumeva da se oni moraju pripremiti za tu veliku i odgovornu ulogu i da ne postoji način da se publika dočekuje ustanovljenim automatizmom i šematizmom, već je neophodno praviti sistematične, dobro artikulisane, prave analize o poseti da bi se ustanovilo što više podataka o muzejskoj publici. Pomoću anketa se dobijaju odgovori na pitanja o željama posetilaca, njihovim očekivanjima i potrebama kako bi se rodile inovatorske ideje, ustanovile raznovrsne metode pristupa posetama, uključile nove tematske jedinice, usavršili metodi izlaganja i predstavljanja problema o kojima govore eksponati, računajući pri tom na rastegljiv pojam muzejske publike i ljubitelja muzeja. Unapred se može predvideti koliko će trahati poseta s obzirom na uzrast: različito gledaju i primaju utiske deca, đaci, mladi, studenti, odrasli, nezaposleni, posetioci trećeg doba, osobe sa invaliditetom, nepismeni ili turisti koji prvi i uglavnom jedini put dolaze u muzej ili redovni posetioci, koji ulazak u ovu ustanovu smatraju delom svoje svakidašnjice.
Afirmacija osnovnih ljudskih prava i socijalna integracija lica sa invaliditetom, prema tački 10. Standardnih pravila Ujedinjenih nacija, znači izjednačavanje mogućnosti koje su svima date da ravnopravno učestvuju, između ostalog, i u kulturnom životu zajednice. S ti9m u vezi učinjene su velike promene u mnogim muzejima sveta, data je prilika i slepim i slabovidim da osete taktilnu dimenziju muzejskih eksponata, da uz pomoć Brajovih slova čitaju informacije i edukativne tekstove, da zahvaljujući posebnim kompjuterskim programima spoznaju o vrednosti i smisao muzejskih eksponata. To se odnosi i na osobe oštećenog sluha ili na osobe u kolicima. Socijalni model pristupa invalidnosti podrazumeva da korisnici invalidskih kolica i druge osobe koje se otežano kreću mogu da stignu do svakog dela muzeja uz pomoć posebnih rampi, liftova, obeležavanja... Da bi se ova tehnička pomagala adekvatno koristila, i muzejsko osoblje treba da bude upućeno kako da na pravi način uspostavi komunikaciju sa licima sa invaliditetom.
Čini mi se da je rad sa publikom jedan od najlepših i najinspirativnijih specijalnih zadataka muzeja, najpre zato što podrazumeva dinamičan, neponovljiv kontakt među ljudima; zato što otvara bezgranične mogućnosti za inventivan pristup; zato što je u tom radu sazdan vizionarski i humani cilj oplemenjivanja publike. U mnogim evropskim sredinama posao kustosa-pedagoga, koji se sve češće naziva posrednikom ili edukatorom, nije vezan za jedan određeni muzej, već za profesionalna društva ili muzejska udruženja posvećena problemima kulturne, posebno muzejske pedagogije. Na taj način edukatori imaju zadatak da povezuju muzeje, da stvaraju jedinstvene programe edukacije za više muzeja, da prenose iskustva, naravno poštujući različitosti zbirki i raznovrsnost pristupa, shodno bogatstvu muzejskog materijala.9
U nameri da što više popularizuju muzejske postavke ili izložbe, ali i negujući naučni rad kao jednu od nezaobilaznih aktivnosti muzejskih stručnjaka – kustosa i savetnika, restauratora i konzervatora, pedagoga i edukatora - muzeji su sve češće organizatori različitih predavanja, simpozijuma, kongresa, konferencija, polemika, okruglih stolova, diskusija, različitih razgovora, susreta, posebno sa umetnicima, poznatim ličnostima iz sveta kulture i medija, donatorima, sponzorima ili drugim uglednim osobama. Uobičajene književne i muzičke večeri, filmske, video ili DVD projekcije otvaraju vidike, suprotstavljaju mišljenja, podstiču publiku na nova saznanja, i sve to doprinosi mestu muzeja u društvu, širenju interesovanja za problematiku ovih ustanaova, povećava ugled, daje publicitet jednoj muzejskoj manifestaciji ili celom muzeju. I to su afirmisani načini stvaranja i negovanja publike.
Da bi posetioci uopšte došli u muzej, i da bi se poseta uspešno obavila, neophodno je razraditi sistem informacija i uputstava u gradu, na putevima, u vodičima i na mapama. Pisane ili vizuelne informacije o muzeju, njegovom karakteru i svim redovno ažuriranim ponudama koje on pruža – od radnog vremena, do zbirki i povremenih manifestacija, pratećih usluga, kao što su biblioteka, arhiva, prodavnice i restorani, radionice i slično - moraju biti lako dostupne, a ne treba tragati za njima. Nepotrebno je da se takve informacije nađu u samom muzeju. Njih danas muzeji šalju u različite turističke i putničke agencije, na aerodrome i železničke stanice, dele ih po metroima, autobusima i tramvajima, u raznim prodavnicama, restoranima i kafeterijama, frizerskim i kozmetičkim salonima, ispisuju na bilbordima, plakatima i transparentima... Pored već obavezne veb prezentacije koja je laka za pretraživanje, muzeji koriste razne vrste reklama, flajera, lifleta, sa fotografijama i kratkim ispisima, na displejovima i televizijskim ekranima po uličnim izlozima i svim drugim raspoloživim prostorima. Pokretnim slikama simulira se poseta muzeju, ističu se najvredniji muzejski eksponati, anketiraju ugledni i poznati građani u vezi sa njihovim mišljenjem o određenom muzeju, pričaju zanimljivosti iz sveta muzeja... Sve su to brojne mogućnosti koje nisu jednostavne za realizaciju, koje iziskuju dosta organizacionih i finansijskih investicija, ali to je – zaloga posećenosti muzeja i pokazatelj brige o publici.
Šta muzeji očekuju od publike, a šta publika od muzeja?
Muzeji žele da publika bude postojana, da bude zadovoljna, da zadrži prijatna sećanja koja ne blede. Da izađe obogaćena i da poželi brzo da se vrati. I to je najbitniji utisak koji se čuva i prenosi drugome. Publika stoga mora da bude zahtevna, da očekuje mnogo i da kritički posmatra ponuđeno, u šta je uključena i edukativna uloga.
Da bi se uspešno sproveo program rada sa publikom, neophodno je ustanoviti kojoj se publici obraća jedan muzej, kakva je publika koja ga već posećuje, ali i kakvu publiku sam muzej želi da odgaji, koja su njena osnovna znanja i interesovanja, motivacije dolaska, stepen obrazovanja.10 Računa se pre svega na lokalne zajednice u najbližoj okolini muzeja, a zatim se spektar posete zrakasto širi. Zato su već pomenute sociološke, demografske, kulturološke, a u izvesnoj meri i psihološke analize i ankete nezaobilazna spona sa posetiocima kako bi se ustanovilo o kojoj je publici reč, odakle ona dolazi, u kom je izrastu i kakvog je porekla, da li je reč o organizovanoj ili spontanoj poseti, kojim se jezicima posetioci služe, kakve publikacije najradije dobijaju ili kupuju, gledaju ili čitaju... Slede pitanja o tome šta sami posetioci predlažu radi poboljšanja saradnje sa publikom, šta nedostaje u radu sa njima, kakve su njihove ideje, primedbe, zamerke... Iz analiza takvih anketa, koje se ne mogu jednostavno i kratkoročno ostvariti, i na kojima se mora uporno i sistematski raditi, jedan muzej će ustanoviti koje radno vreme najviše odgovara posetiocima (čak i kad ne odgovara zaposlenima u muzeju), da li je stimulativan besplatan ulaz ili cena ulaznice ne igra veću ulogu, šta je u muzeju najveća atrakcija, da li su informativni panoi i edukativne publikacije zadovoljavajući, i šta se sve može još uraditi da muzeji postanu mesta u koja se rado ponovo dolazi.
Muzeji treba da budu spremni na to da će publika da ih procenjuje i prosuđuje, da će otvoreno izraziti svoje zadovoljstvo ili razočarenje boravkom u njima. Taj utisak često zavisi od neočekivanih razloga, ali svakako je vezan za način na koji je posetilac primljen i dočekan u muzeju, koliki je stepen komunikativnosti, ljubaznosti, predusretljivosti ostvaren sa prvim osobama sa kojima je bio u kontaktu – od portira, čuvara, blagajnika ili blagajnice, prodavca i prodavačice, do kustosa ili vodiča sa kojim se obilazi muzej. Publika s pravom očekuje da osobe koje su s njom u kontaktu imaju organizacione sposobnosti i da su spremne za timski rad, da su tolerantne i izdržljive... I najmanji detalji su beskrajno značajni: način obraćanja, način govora i volja i umešnost da se prenese znanje, ali i izgled, ponašanje, entuzijazam, motivisanost, smešak osoba koje predstavljaju muzej pred publikom.
Iskusni muzejski stručnjaci znaju da tek onda , pored zanimljivih i raznovrsnih programa, na red dolaze i druge pogodnosti i udobnosti koje posetioci očekuju u muzeju. To su: jednostavno, sigurno i nesmetano kretanje zahvaljujući dobrom i jasnom sistemu oznaka u celom muzeju; čitljive, razumljive, duhovite legende sa osnovnim informacijama o eksponatima (muzej u Grenoblu ih je zamislio kao strip sa omiljenim praistorijskim junacima); zanimljive i dobro osvetljene table ili tekstovi, možda i drugi atraktivni vidovi komunikacija –privlačne fotografije, jasne hronologije i dijagrami, projekcije slajdova, video-filmovi, DVD i drugo. Ovo se, naravno, odnosi kako na stalne ili povremene postavke, tako i na druge muzejske prostorije, kao što su odmorišta u kojima se može sesti, gde se mogu pregledati raspoloživa literatura o muzeju, novi časopisi, katalozi i ostale muzejske publikacije. Gotovo je nezamisliv savremeni muzej bez sistema audio-vodiča, čija poslednja generacija ima ugrađene male kompjutere koji gledaju vašim očima, reaguju na ono što vi gledate i to vam tumače, a vi ste oslobođeni bilo kakve brige o ukucavanju broja sobe u kojoj se nalazite ili eksponata koji vas zanima. Sve to svedoči o mogućnostima fleksibilnih i multifunkcionalnih muzejskih postavki, o kojima mogu da pričaju i baneri na raznim veb prezentacijama.
Bitno je da se posetilac koji sam dolazi u muzej ne oseća zapostavljenim u odnosu na grupne posete, a da grupne posete, sa svoje strane, imaju privilegovane programe. Za malu decu treba obezbediti prostor u kome će se im se posvetiti pažnja, gde će se deca, dok roditelji obilaze muzej, igrati ili će ih posebno obučeno osoblje zabavljati.
Muzeji više nisu statične, večne ustanove, samozadovoljne, koje postoje samo radi sebe: one stalno formiraju novu publiku na nov i otvoren način, nude najbolje i najinventivnije što su sposobne da daju, ali se ne ustručavaju ni da se prilagode svojim raznovrsnim pristupom i da oslušnu zahteve koji dolaze spolja. Sve su to izazovi koji ukazuju na ogroman značaj koji sada imaju muzeji. Pokazatelj je enormni broj stalnih, ali i povremenih posetilaca svetskih muzeja. Nijedna vrsta kulturnih ustanova nije doživela takav preporod kao što se to desilo sa muzejima: u svim sredinama koje su planski realizovale strategiju razvoja i osavremenjavanja institucija kulture muzeji su postali ne samo izuzetno značajni kulturni već i izvanredno važni društveni i ekonomski faktori koji mogu da preporode ambijent kojem pripadaju. Najeklatantniji, dobro poznat primer je velika investicija u Gugenhajmov muzej u Bilbau, u do tada zanemarenoj, zapuštenoj baskijskoj regiji koja je u toku samo jedne godine nakon otvaranja povratila sve investicije uložene u podizanje velelepnog Frenk Gerijevog muzeja. I više od toga – zahvaljujući Gugenhajmovom muzeju počela je revitalizacija i bliže i dalje okoline grada, smanjena je nezaposlenost lokalnog stanovništva, briga o ekološkim faktorima grada i ekonomskoj osnovi unapredila je privredu i turizam cele oblasti. Drugim rečima, jedan muzej je preporodio celu Baskiju. To nije jedini primer: dokazano je da muzeji u svetu imaju presudan značaj za razvoj jedne sredine i za njenu kulturnu politiku i da njihovo veliko kulturno zračenje ima uticaja na druge oblasti života, pre svega na ekonomske potencijale.
Ovakvi kulturni projekti 11– koje mi nazivamo i strategijom razvoja ili učešćem u kulturnoj politici – moraju harmonično da obuhvate sve ustanove kulture jednog područja ili jednog grada, jer neravnomerni razvojni tokovi mogu da izazovu nesklad, prevagu samo jedne vrste kulturnih događaja. Ta neravnopravna i neravnomerna, neskladna i neheterogena zastupljenost kulturnih aktivnosti veoma se negativno odražava na turističku, dakle ekonomsku ponudu jednog grada, jedne oblasti, jedne sredine. Beograd je jedan od primera: poslednjih godina gotovo sva beogradska pozorišta su doživela reanimaciju, rekonstrukciju, osavremenjavanje. Rezultat nije izostao: za mnoge pozorišne predstave ne može se danas lako naći karta. S druge strane, nijedan beogradski muzej se ne može pohvaliti da ima adekvatno rešene probleme smeštaja, izložbenih i svih drugih prostora. Čak se i Muzeju savremene umetnosti, kao jednoj od retkih ustanova koja se nalazi u namenski zidanoj zgradi, nakon četrdeset godina postojanja oseća vidna dotrajalost, a zbog promena koje su se desile u karakteru umetnosti sada je taj prostor u velikoj meri neodgovarajući. U našoj sredini sistematsko i plansko rešavanje muzejske problematike nikako ne dolazi na red, pre svega jer ne postoji strategija kulturne politike, pa se stoga ne treba čuditi što je i pitanje statusa muzeja kod nas prepušteno samo muzejskim entuzijastima.
Kako se stvara verna muzejska publika?
Napisane su čitave biblioteke o tome kako su u različitim delovima sveta – u Evropi, Izraelu, Japanu i Sjedinjenim Američkim Državama, na primer - muzeji osvojili publiku, a onda je i publika osvojila njih. Muzeji su, prema mišljenju Harolda Rozenberga,12 postali «agencije za masovnu zabavu i vaspitanje», uključujući i umetnost od koje se očekuje da bude zabavna. Ona svakako može da bude i zabavna, i tu liniju razdvajanja (ili spajanja) mudro ispisuju upravo oni koji znaju kako razviti i iskoristiti sve prednosti koje se mogu pronaći u ovakvom viđenju muzejskih ponuda.
Publika nije sama ušla u muzejske hramove koji su po definiciji (bili) mesta strahopoštovanja, ozbiljnosti, i zato određene nelagode, pa samim tim i otpora. Najpre su promenili svoju strategiju i okrenuli se publici nudeći drugačiju svetlost i sjaj svojih kolekcija i svojih postavki, novi pristup i novi način razmišljanja u vezi sa prezentacijom, različite ideje od uobičajenih, tradicionalnih kako stalnih tako i povremenih izložbi. To je poslužilo kao osnova za posebna, nova i atraktivnija tumačenja, a svemu su se pridružile i pogodnosti za duži boravak u muzeju, tako da oni odavno više nisu hramovi – poredili su ih sa nekadašnjim forumima i agorama, ili današnjim tematskim parkovima, ali oni to nisu. Ne smeju ni postati. Opstali su kao uspešni muzeji koji visoko cene svoje kolekcije i svoje stručnjake, i na osnovu toga, svojom mudrom politikom, inteligentnim korišćenjem jedinstvenog muzejskog blaga i profesionalnog potencijala, zrače najpre na svoju neposrednu okolinu, a zatim se to zračenje širi daleko, daleko.
ICOM-ov Etički kodeks je upotpunjen osnovnim zadacima muzeja u koje spada i promovisanje standarda struke u službi i u interesu samih muzeja, ali i publike i društva uopšte. Znači, u muzejskom radu je naglasak prebačen sa ličnih na javne interese, u čemu ove ustanove imaju velike moralne vrednosti i prednosti.
Publika mora da se neguje. I da se neprestano stvara nova. Za to postoje već razrađeni, uspešni sistemi o kojima govori i ova knjiga, bazirana na francuskim iskustvima. Pošto su istražili strukturu stanovništva u svojoj najbližoj okolini i ustanovili koja vrsta redovnih posetilaca i turista dolazi u njihov grad(ić), pojedini muzeji u Francuskoj su sistematski insistirali na tome da se o njihovom postojanju više sazna najpre preko taksista, potom preko vlasnika i kelnera restorana, kafana i kafića, preko frizera i prodavnica suvenira.... Svim tim učesnicima u akciji propagiranja lokalnih muzeja bila je namenjena uloga usmenih novina koju su oni uspešno odigrali. Uz priče, svi su imali male besplatne brošure, prospekte, flajere ili liflete sa osnovnim podacima o muzejima. Ispostavilo se da su upravo te pisane informacije, iz kojih će se budući posetioci upoznati sa onim što im se nudi, omiljeno i najsigurnije sredstvo komunikacije i pre i posle obilaska muzeja. Poseta mnogim francuskim muzejima je zahvaljujući ovim novim naporima više nego udesetostručena.
Očekuje se da svaki muzej bude živ organizam koji se obnavlja i osavremenjuje. I to ne samo u svom pojavnom, spoljnjem i fizičkom vidu, već i da se osoblje – posebno ono upućeno na publiku - permanentno školuje, doedukuje i kreativno usavršava, da se menjaju i prilagođavaju programi kako bi se izbegli bolna rutina, automatizam u odnosima koji se približava autizmu ili nezainteresovanost u izlaganju od čega publika jednostavno – beži. Najefikasniji način da se to ne dogodi jeste kustos, vodič, posrednik ili edukator - vaspitač, koji je iskreno i potpuno posvećen radu sa publikom. To je, nažalost, dosta retko u muzejima gde mnogi naši kustosi-pedagozi snevaju da se drugi deo njihove titule odbaci, da dobiju neko primamljivije stručno koje se smatra privilegovanijim ili prestižnijim, uglavnom zbog toga što često ni uprava ni kolege ne pokazuju dovoljno razumevanja i poštovanja za njihov rad. Poznato je da najbolje uspehe postižu upravo oni muzeji čije je osoblje zadovoljno svojim radnim mestom i svojim poslom. Ti «stručnjaci za posredovanje znanja» pored kustosa muzeja - muzejskih pedagoga, mogu biti i osobe različitih profila zanimanja i obrazovanja (stručnjaci za različite multidisciplinarne programe, pedagozi i andragozi, psiholozi i specijalisti za pojedine oblasti, muzejski animatori, sociolozi, nastavnici, učitelji, umetnici, studenti volonteri...).
Celokupni timovi koji se obraćaju publici trebalo bi da budu aktivno i strukturno, od samog početka koncipiranja neke muzejske postavke ili izložbe, uključeni u sve faze realizacije, zajedno sa autorom izložbe, dizajnerom i osobom koja je zadužena da procenjuje uspeh projekta. Stručno osposobljeni da vode računa o harmonizaciji edukativno-pedagoškog pristupa, oni pomažu da se pronađe najpogodniji način kako bi se određena ideja prenela posetiocima kojima je i namenjena. Sve to zahteva formiranje novih profila saradnika koji se efikasno prilagođavaju savremenim muzeološkim zahtevima. Muzeji Francuske su taj problem razrešili uključivanjem posrednika, najčešće volontera, osoba koje višak svog slobodnog vremena žele da posvete ovoj vrsti rada i koji su stekli kvalifikacije za specijalizovani rad sa publikom, koji su se obučili da prenose različita znanja, iskustva, koncepte usavršavanja, edukovanja, didaktike i slično. U svetu su rasprostranjene agencije specijalizovane za obučavanje osoblja za rad sa muzejskom publikom i one, pored volontera, mogu i da zapošljavaju osoblje koje zatim opslužuje više muzeja jedne sredine, jednog grada.
Kako se stvara najvernija a najmlađa muzejska publika?
Muzej, za koji se stalno ponavlja da predstavlja najbolji most između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, svojom mnogoznačnošću deci nudi avanturu duha kroz stvaralačke igre. Kao učionice posebnog tipa, muzejske zbirke i njihove atraktivne postavke postaju jedinstvena mesta događaja gde se prepliću artefakta i njihova nova tumačenja, mašta, kreativnost i tako bezbolno, a na zanimljiv način stiče iskustvo. Od najranijeg detinjstva do zrelog doba... Postala je uobičajena praksa da se muzejske zbirke uključuju u školski program, da se za rad sa decom stvaraju posebni programi prilagođeni određenom školskom uzrastu.
Jedna od uspešnih aktivnosti za decu, učenike i mlade je razvijanje takmičarskog duha. Njima su namenjeni upitnici, enigme, slagalice, kvizovi, razne igre, kao što je traganje za muzejskim predmetima, povezivanje određenih tema u celovite sadržaje, prepoznavanje nekih znamenitih ličnosti na osnovu dela, traženje hronoloških paralela i mnogo sličnih igara. Ovakvo intraktivno učenje i plasiranje znanja razvija stvaralačku ličnost koja može da bude oplemenjena i osnovnim učenjima o raznim zanatima, prikazanim na zabavan način, kao i o umetničkom izražavanju (književnom i poetskom, likovnom i vizuelnom, primenjenom, muzičkom, filmskom itd.), U igru se tako postepeno uključuju i znanja o svim oblastima života (i smrti) na zemlji, o starim i novim delatnostima ljudi, o svim granama naučnih i stručnih disciplina koje je čovek stvorio.
Uobičajeno je da muzeji organizuju posebne programe za prenošenje znanja čime postaju «aktivne učionice» u kojima se uče kako se i zašto čuva memorija, šta ona znači i šta se sve od iskustava prošlosti može ugraditi i u našu savremenost. Povezujući učenje sa dokolicom, tokom školske godine ali i učestvovanjem u posebnim programima u vreme letnjeg i zimskog raspusta, deca se navikavaju da su posete muzejima deo njihovog svakodnevnog života. Muzeji se za to opremaju na poseban način: pripremaju se dečiji putokazi koji im pomažu da se oni sami orijentišu i pronalaze svoje tematske ili druge puteve, čemu doprinose i posebne edukativne i didaktičke publikacije o muzejima, njihovim kolekcijama, posebnim izložbama i temama i svim drugim zanimljivostima iz najrazličitijih disciplina namenjene svim uzrastima. Danas je ta ogromna ponuda muzejskih dečjih izdanja koja obuhvata knjižice, knjige, enciklopedije, rečnike, azbučnike, kataloge, mape, postere, reprodukcije, vodiče, igre, igračke, stripove, lutke, slagalice, upitnike, slikovnice, enigme, odlivke odn. kopije muzejskih predmeta i slično prerasla u pravu (vrlo komercijalnu) industriju, pod budnim okom muzejskih stručnjaka, pedagoga, psihologa, ali i nastavnika kojima su takođe namenjeni posebni muzejski priručnici kako bi se i oni obogatili novim idejama, prilagodili novim programima, osetili zahteve nove vrste vaspitanja i propoznali novu muzeološku praksu.
U vreme reforme školstva i usaglašavanja sa evropskim normama, i kod nas bi bilo neophodno da se aktivnije primenjuje stvaralačko učešće dece u procesu učenja upravo kroz muzeje. S obzirom na mnoštvo ideja, muzejski stručnjaci predlažu da se formira zajednički časopis ili bilten za razmenu informacija i iskustava čiji je prvenstveni cilj objedinjavanje i proširivanje određenih programa iz oblasti muzejske edukacije, pošto se nove vizije, nove metode, uz nove mogućnosti realizacije u sistemu «proizvodnje znanja», često javljaju i brzo smenjuju. Zbog toga su muzejski pedagozi postali svesni da su u njihovim rukama izvanredne mogućnosti proširenja standardnog, minimalnog nivoa znanja i uspostavljanja izuzetnog i jedinstvenog dijaloga sa decom, ali i sa ostalom publikom. Govori se o muzejima kao o «društvenom servisu obrazovanja» pri čemu se ne insistira na količini već na kvalitetu znanja, na usvajanju novih zamisli, na obogaćivanju iskustava, otvaranju vidika, otkrivanju važećih vrednosnih sistema, izgrađivanju ličnog stava koji razvija samostalnu, pouzdanu, stabilnu ličnost, razvijanju i oslobađanju dečje mašte, obezbeđivanju radosnih i nezaboravnih trenutaka iz kojih bi trebalo da se sastoji detinjstvo. I upravo u toj oblasti desile su se radikalne promene: nisu se toliko izmenili koncepti muzeja, koliko se usavršila i proširila vrsta obrazovanja publike.
U tome je dodatna etička dimenzija muzejske profesije. Pedagoška delatnost postala je posebna i najznačajnija misija muzeja, a uspešnost stalnih i povremenih izložbi meri se upravo efektom u publici, pre svega, među mladima kojima je potrebno dopunsko vaspitanje a kojima je blisko korišćenje najnovijih tehnoloških dostignuća u kreativne svrhe, zbog čega se muzeji sve više okreću toj novoj vrsti interaktivnih postavki. Neposrednim učešćem dece razvija se njihovo kreativno mišljenje, osamostaljivanje i razumevanje vrednosti koje će postati trajno obeležje jedne odrasle, zrele ličnosti. Dečji muzeji ili muzeji za decu, koji su formirani s tim ciljem, poslednjih decenija postali su posebna atrakcija u svetu. Oni redovno, bar jednom nedeljno, okupljaju veliki broj dece takoreći od rođenja do svih školskih uzrasta. Iskustva su pokazala da ta nova vrsta rada, na granici učenja i zabave, razvija čula, odgaja lični izraz, izgrađuje stvaralačke ličnosti, sposobne za logičko i samostalno zaključivanje, za sticanje širokog i slobodnog obrazovanja. Tako se stvaraju zdravi, samosvesni, kritički raspoloženi građani, aktivni učesnici društva. U takvim muzejima budući mali građani ljubitelji muzeja upućuju se u sticanje novih i neobičnih iskustava, razvijaju se njihova misao, doživljaj, mašta, vizija, reagovanje... Programi su često koncipirani u koordinaciji sa školskim kako bi predstavljali najbolju dopunu ustaljenim pravilima sticanja znanja, zbog čega muzeji i njihove kolekcije postaju prostori žive istorije, laboratorije, radionice. Deca uče kojoj kulturi pripadaju, ali i kakve sve različitosti i bliskosti u vremenu i prostoru mogu da pronađu čime vrlo rano stiču pojam o značaju sopstvene baštine, a na taj način se upoznaju i sa vrednostima drugih kultura i podneblja. Posredno i neosetno, oni uče o vrednostima građanskog društva, o bogatstvima različitosti, drugim verama i verovanjima, običajima, tačnije o toleranciji kao uslovu za razumevanje i prihvatanje savremenog društva.
Beogradski Centar za muzejsku didaktiku koji je u formiranju zamišljen je po ugledu na svetska iskustva sa dečjim muzejima shvaćenim kao igraonice za razvijanje veština i znanja koja su zapostavljena osnovnim obrazovanjem.
Ti dečji muzeji imaju nezamenjivu ulogu u ranom formiranju stavova o svetu i ličnom odnosu prema drugima i drugačijem, prema razumevanju vrednosti. Zbog toga je pre mnogo godina Savet Evrope pokrenuo niz edukativnih programa, između ostalih i programe vezane za muzeje. U pojedine od njih, kao što je, na primer, bio projekat Jedna škola – jedan spomenik koji je došao u Srbiju posredstvom makedonskih kolega, već su se uključile i neke od naših organizacija. Pokazalo se da su deca izuzetno stimulisana da modelom samostalnog učenja i traganja kao svoj osete neki poseban prostor - muzej, crkvu, tvrđavu ili bilo koji drugi spomenik kulture, da ga izuče, čuvaju, fotografišu, slikaju, crtaju, da o njemu pišu i daju predloge za njegovo korišćenje ili poboljšanje stanja u njemu. Deca tako razvijaju sopstveno istraživačko iskustvo. Na drugi način je bio stimulativan jednogodišnji projekat koji su pod metaforičnim nazivom Ručak u Beogradu ostvarili saradnici nevladine organizacije Grupa 484 u timskom radu u kojem je posredno bilo više od hiljadu srednjoškolaca i profesora iz osam beogradskih gimnazija, tri srednje stručne škole, a u saradnji sa nekoliko muzeja, arhiva, biblioteka, istoričara, istoričara umetnosti, etnologa i postdiplomaca, novinara, pisaca i komunikologa. Cilj je bio da srednjoškolci istraže i predstave porodično iskustvo i običaje svakodnevnog privatnog života u poslednja dva veka u Beogradu, upravo zbog toga što je Beograd bio uvek otvoren za prožimanje različitih kulturnih modela življenja, što se u širem smislu odnosi na društvene i porodične običaje, način stanovanja, oblačenja, vrste životnih namirnica, način uzgajanja biljaka i domaćih životinja, pripremanja hrane, na zanate, kasnije industrijsku proizvodnju i slično. Svojom višeslojnošću i dubinom ovaj zadatak je imao mnogo veće ambicije: on je želeo da pomeri ustaljena znanja, pa i predrasude, da uči o različitostima i poštovanju prava na svoju tradiciju, svoju slobodu, da zastupa vrednosti jednakosti i tolerancije, da promoviše život u mešovitim zajednicama kakve su oduvek postojale u našem gradu i čije civilizacijske prednosti i bogatstvo uvećavaju ljudi različitog porekla, običaja, znanja i težnji. Projekat je stimulisao politiku jednakih prava za sve jer se odnosio i na osnaživanje ranjivih socijalnih grupa, kao što su izbegla i raseljena lica, azilanti, manjinske zajednice, ljudi sa mentalnim i fizičkim teškoćama, usamljene žene, mala deca, stari ljudi... Sve je to, najzad, imalo još jedan cilj - osvešćivanje mladih da je njihovo pravo i njihova dužnost da se uključe u procese izgradnje kulture civilnog društva, upravo na prostoru Balkana kao raskrsnici magistralnih svetskih puteva, kako je Smilja Blažin obrazložila ovaj projekat. Privilegovani položaj Beograda bio je kroz istoriju povod za vojna osvajanja teritorija, ali i pozornica ukrštanja jezika, religija, običaja, umetnosti. U svemu tome porodica je zadržala svoju tradicionalnu ulogu i njoj je bio posvećen veliki deo istraživanja. Koristeći mnogo muzejskog materijala, arhivske građe, porodičnih relikvija, starih artefakata, đacima je bila prepuštena sloboda u izboru forme kroz koju će se izraziti. Tako su dobijeni eseji, kratke priče, foto-stripovi, stripovi, performans sa gostovanjima živih svedoka “starih” ručkova, skeč, video-film, crtani film, publikovani su pojmovnik vezan za kuhinju, kratka ilustrovana enciklopedija, bilten, mala publikacija kao izveštaj o istraživanjima, napravljeni su turistički vodič, mapa događaja…
O promenjenom odnosu prema vaspitnoj ulozi muzeja svedoči nekoliko beogradskih primera: Dečji klub formiran u Muzeju savremene umetnosti u saradnji sa eminentnim umetnicima, inventivnije radionice umesto tradicionalno stereotipnog Dečjeg oktobarskog salona u Muzeju primenjene umetnosti, zanimljivi interaktivni edukativni programi Muzeja afričke umetnosti, niz novih projekata Narodnog muzeja, kao što su Muzej u koferu, Ovo mogu i ja, Znam više, Susret sa istorijom, Od A do Š i drugi, ili primer najposećenijeg beogradskog muzeja, Muzeja vazduhoplovstva, koji je odavno omogućio da se njegove zbirke koriste za obrazovanje najmlađe publike.
Uključen u široku mrežu saradnje sa mnogim ustanovama i zanačajnim pojedincima u zemlji i u svetu, Centar za preventivnu zaštitu Narodnog muzeja Dijana već više godina sistematski prenosi iskustva mladima i uključuje ih u svoje dinamične programe rada.
I drugi naši muzeji, poput muzeja sveta, mogu da postanu prostori učenja za najmlađe i mlade. Toliko je mnogo nagomilano znanja koje čuvaju muzejski predmeti – samo ih treba prilagoditi dečjem uzrastu. Godinama sam pratila kako se usavršava i obogaćuje rad s decom. Gledala sam kako se u meksičkim muzejima deca igraju sa velikim raznobojnim kockama učeći o svim slojevima predkolumbovske civilizacije – od Olmeka i Maja do Zapoteka i Asteka; kako izraelske devojčice uče da oblače indijske sarije i pripremaju indijsku hranu; kako se u prirodnjačkim muzejima legu pilići i kako mališani posmatraju na ekranu rađanje neke bebe, možda svoga brata ili sestre; kako grupice petogodišnjaka ili šestogodišnjaka sede pred remek delima i crtaju svoje bajkovite maštarije njima inspirisane; kako se u muzejskim prostorima namenjenim deci slave rođendani po uzoru na stara vremena; kako se dodiruju kopije egipatskih statua i istražuju natpisi na antičkom novcu; kako na Internetu lebde kosmosom ili upijaju se priče o alhemiji i značenju zlata; kako se decavoze prvim avionom i isprobavaju silu gravitacije na svome telu; kako se legende i mitovi, zahvaljujući muzejskim predmetima, pretvaraju u zbilju; kako obična tramvajska karta postaje muzejski predmet pun priče; kako se svetlosti i reči dopunjuju u istorijskim spektaklima namenjenim najmlađima; kako se skulpture gledaju rukama kada oči otkažu; kako su mirisne mediteranske biljke obeležene latinskim nazivima, ali i Brajovom azbukom; kako učenici služe kao vodiči, imaju posebne muzejske pasoše kao propusnice i jednom rečju – osećaju muzeje kao mesta zabavnog učenja, a pre svega igre, posebne i nezamenljive vrste, mesta radosti i mašte.
Sigurna sam da svi želimo da takve ustanove imamo u svojoj okolini i da naši muzeji mogu u svoju veliku misiju da uključe i mnogo inventivniji rad sa najmlađima, svojom budućom vernom publikom. Svima je jasno da se od ranog usmeravanja mladih ka razbijanju tabua i straha od nepoznatog i različitog izgrađuju samosvesne i autonomne ličnosti i da upravo muzeji mogu i treba da budu demistifikovani kao zatvoreni i dosadni, kako bi se mladima približila saznanja o bogatstvima sveta i civilizacija. Stvaranjem navika da muzeji pripadaju javnosti, nama, otvaraju se mogućnosti živog odnosa između teorije i prakse, između ideja i realizacija, između istorije i savremenosti.
Šta je pojam uspešnog muzeja? Kako se ostvaruje uspešnost?
«Muzej može da bude uspešan u izvršavanju svojih zadataka samo ako postaje deo kulturnog pejzaža i njegova privredna komponenta», smatra Gerald Mat,13 veliki znalac savremene muzeologije i sam uspešan rukovodilac bečkih muzejskih institucija. Ukoliko, međutim, nije uspeo da zainteresuje publiku, nije prihvatio neka načela koja se od njega očekuju, stiže ga kazna: prazan muzej i čvrsto uverenje sredine o muzeju da je to jedno nerazumljivo, dosadno mesto, piše Tomislav Šola, još jedan sjajan teoretičar heritologije.14
Postati uspešan muzej znači ne oglušiti se o želje posetilaca i postojeće ponude prilagođavati (mudro, lukavo?) potrebama i očekivanjima svojih korisnika. Muzej to može da postigne samo ukoliko tačno poznaje potrebe i želje svoje publike i razumno joj se prilagođava, Komenatar Geralda Mata15 je da muzeji ne treba da postanu ono što je danas tako privlačno za mase - zabavni parkovi, to jest ne treba da se upuštaju u popularne (ili populističke) programe, već moraju da se potrude da svoje programe učine popularnim.
Uspešan muzej se prepoznaje po svom identitetu koji ne čine samo ekskluzivne kolekcije i izložbe, istraživanja i naučan rad, već i odnos prema publici – način komunikacije, počev od prepoznatljivog, jedinstvenog grafičkog identiteta do obraćanja javnosti, kroz promišljenu, sistematsku saradnju sa medijima. Muzeji moraju da vrše stalno vrednovanje kako efekata svoje delatnosti među posetiocima, tako i svoga prisustva u medijima. Kao i u svemu drugome, svaka stagnacija u stvari znači nazadovanje.
-Prenošenje znanja pomoću muzejske didaktike, što je jedan od osnovnih zadataka muzeja, može na zadovoljavajući način da bude ostvareno stalnim postavkama, ali i posebnim programima prilagođenim posebnoj vrsti publike. Muzeji danas usmeravaju svu svoju pažnju na publiku, tražeći načina da, pored predstavljanja svojih eksponata, postavke i izložbe budu događaji, prostor iskustva, da imaju instruktivnu ulogu, da semiotika postavke bude obogaćena. Među prvim takvim događajima u našoj muzeologiji bila je postavka pod nazivom Seča knezova u Muselimovom konaku pri Narodnom muzeju u Valjevu, posvećena dramatičnim istorijskim zbivanjima vezanim za Prvi srpski ustanak i dvestagodišnjicu obeležavanja moderne srpske države. Događaj je bio i jednodnevna izložba o beogradskim bordelima XIX i početka XX veka u Manakovoj kući koju je publicista i novinar Kazimir Ćurguz duhovito autorski osmislio za Noć muzeja uz veliku medijsku pompu. Rezultat nije izostao: Beograd je, posle izložbe Impresivno!, doživeo da se ponovo u redu satima strpljivo čeka na ulazak u jednu muzejsku zgradu, što samo pokazuje spremnost i želju publike da pozitivno odgovori na neku ekskluzivnu ponudu. Reč je o prilagođenom negovanju istraživačkog duha, o umeću posmatranja sveta u više atraktivnih ravni i o prevođenju poruka na jezik sadašnjice, što govori o sposobnosti aktuelizovanja određenih intrigantnih ili nedovoljno poznatih pitanja prošlosti i ugrađivanja žive tradicije u savremene modele viđenja sveta.
Posebnim koncepcijama, idejama, novim elektronskim pomagalima, u društvenoj i istorijskoj kontekstualizaciji muzejska izlaganja smanjuju, gotovo ukidaju granice između muzeja i «stvarnog» sveta. Prema mišljenju Hilde Hajn16, muzejski stručnjaci sada stvaraju realnost atraktivnim izlaganjima, privlačnim i čitkim dizajnom, spektaklima kao glavnim elementima muzejskih postavki ne zbog toga da bi se potisnuo integritet muzejskog predmeta, koji je nekada bio primaran u muzejskim vitrinama, već da bi taj predmet bio adekvatno, savremenim metodama protumačen i postao blizak u isti mah i lokalnom stanovniku i slučajnom turisti.
Zanimljiv primer muzejskog obraćanja lokalnom stanovništvu iznela je pomenuta Hilde Hajn17: u vašingtonskom muzeju Smitsonian Anacostia pre nekoliko godina je ciljno organizovana izložba o pacovima koja je - prvi put – privukla veliku posetu crnačkog stanovništva. Tu se moglo naučiti mnogo o nerešivim problemima koji dugo opsedaju žitelje vašingtonske crnačke četvrti, pre svega da život i istoriju činimo mi sami, da muzeji pružaju ruku razumevanja i neophodno znanje, da brinu o naizgled efemernim (i nemuzejskim) problemima stanovništva... Na isti način je pozitivnu ulogu u razumevanju sopstvenog kruga stanovnika odigrao i Muzej Kineske četvrti u Njujorku kada je otvorio svoju slojevitu i bogatu postavku posvećenu lokalnim žiteljima, njihovom poreklu, tradiciji, privredi, trgovini, jeziku, etničkim, društvenim i kulturnim problemima prošlosti i sadašnjosti. To je bilo veliko, značajno samootkrivanje sadržaja brojnih naslaga života u omiljenoj četvrti američke i svetske metropole, pre svega za Kineze koji se tu rađaju i umiru, a da često iz svoga životnog kruga i ne izađu.
Živi, aktivni muzeji neguju permanentno nove pristupe i rekontekstualizuju svoje postavke. U njima se odgaja publika zahvaljujući stalnim i povremenim izložbama, ali i predavanjima, vođenjima, razgovorima, radionicama, raznovrsnim publikacijama, filmskim, video, DVD i slajd projekcijama, dobrom Internet-prezentacijom, uključivanjem u više postojećih mreža veb sajtova... Nemoguće je nabrojati sve mogućnosti. Elektronski mediji sada omogućavaju ne samo jednostavnije i brže dokumentovanje već i vođenje razgovora i organizovanje predavanja i promocija na daljinu, iako niko ne osporava značaj koji imaju neposredan susret i direktno učešće. Na isti način možemo da govorimo i o sve češćem korišćenju virtuelne realnosti u postavkama. Ona nema ambiciju da imitira i ne može da zameni stvarni predmet ili situaciju, ali može da doprinese negovanju svesti o smislu i značenju. To se uklapa u uvek aktuelne teze Valtera Benjamina, iznete pre mnogo decenija, da reprodukovanje stvarnosti ne plasira priču o njenoj autentičnosti, već o njenom značenju. Upravo ta briga o prenosu značenja jedne muzejske kolekcije na publiku govori o vrednosti muzejske delatnosti.
Uspešnost jednog muzeja se meri opštim utiskom koji sa sobom ponese posetilac. Nema drugog dokaza da je muzej uspešan i da su njegovi programi kvalitetni, sem kada je poseta velika, redovna ili bar ponovljena. O tome svi znalci muzejskog menadžmenta i marketinga pišu, a u tome učestvuju svi segmenti muzeja – čak i oni nevidljivi za obične posetioce, kao što su, na primer, čistači i čistačice... Ako se podrazumeva da je osnovna delatnost - izučavanje, čuvanje, izlaganje muzejskih zbirki - besprekorna, ugledu muzeja doprinose i sve druge službe i usluge, kao što su efikasna blagajna, dobri informativni punktovi, prostrana garderoba, ugodne stepenice i liftovi, bogato opremljene prodavnice, restorani sa ekskluzivnom hranom, dobro i pristupačno osveženje u kafeteriji (ili bar u automatu na ulazu, kao u beogradskom Muzeju savremene umetnosti), lepo uređeni prilazi, obezbeđeni parkinzi; a onda i nešto krajnje prozaično na čemu svi pisci muzeologija insistiraju - uredni toaleti!
Njujorški Metropoliten muzej, na primer, svoje posetioce u ulaznom holu dočekuje tokom cele godine sa ogromnim buketima svežeg sezonskog cveća koje obezbeđuju donatori čije se ime može pročitati uz svaki buket.
Nije neobično i nije zabranjeno da muzeji popularnost (ali i finansije) izgrađuju iznajmljivanjem svojih prostora za razne svetkovine, konferencije, kongrese, koncerte i druge manifestacije, naravno pod uslovom da su pravila ponašanja usklađena sa dostojanstvenim statusom muzeja. I da su eksponati bezbedni.
Gde pronaći saborce?
Ni na ovo pitanje nema jedinstvenog i definitivnog odgovora, pre svega zbog toga što se muzejski radnici kod nas još uvek osećaju usamljeni u svojoj posvećenosti muzejima i u nastojanju da osvoje publiku. U svesti našeg stanovništva, velikog broja medijskih poslenika, a pre svega političkih struktura od kojih, naravno, zavisi finansijski opstanak, muzeji još uvek nemaju privilegovano mesto koje im je već decenijama obezbeđeno u svetu razvijene kulturne ponude. Svi pokazatelji uspešnog razvoja kulture, posebno sprege muzeja i ekonomije, govore da su te ustanove od vitalnog značaja za prepoznavanje identiteta jedne nacije. To nisu samo mrtve institucije prošlosti, kako se stereotipno kod nas smatra, već mera sadašnjosti i zaloga budućnosti naroda i njegove države.
O tome kako muzejski posvećenici, koji vrše društveno odgovornu komunikaciju, ne treba da se osećaju izolovanim već da traže saborce, nadahnuto piše prof. Tomislav Šola. On nabraja «Uporišne grupe (ili grupe podrške) treba potražiti među onima koji imaju interesa da institucijama baštine pomognu, osim uprave i radnika muzeja... To su «profesionalne asocijacije, prijatelji i dobrovoljci muzeja, razvojne agencije, mediji, škole, nevladine organizacije, udruženja građana, političke stranke i zainteresovani biznis»18. Šola smatra da je njihov zadatak da «posluže kao grupe pritiska i lobiranja za bolje finansiranje, za sponzorske veze i što bolje poštovanje stručnih zadataka u donošenju legislative....» jer svi oni stvaraju javno mnjenje, svojim doprinosima učestvuju u ostvarenju ciljeva jedne ustanove i zato ih