Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Milan Marinković Cile
Beta Vukanović
Stevan Todorović
Stameni opus Save Halugina
Skulptorski opus Save Halugina podstakao je niz istoričara umetnosti, kritičara i književnika - kako domaćih tako i inostranih - da iznesu svoja autoritativna i kompetentna mišljenja, što je, između ostalog, svakako doprinelo da umetnik zauzme visoko mesto u vojvođanskoj, srpskoj i nekadašnjoj jugoslovenskoj savremenoj umetnosti. Sledi i najveće priznanje - članstvo u Akademiji, i upravo taj čin umetnik kruniše svojom posebno pripremljenom izložbom u izazovnom, skulpturi podatnom, novom novosadskom umetničkom i kulturnom ambijentu.
Izložba Save Halugina u ovom zahtevnom modernom prostoru obuhvata veliki broj njegovih skulptura i crteža; ima retrospektivni karakter jer predstavlja presek gotovo tridesetogodišnjeg stvaranja, i poput kataloga koji je prati – reprezentativnog je i svečanog karaktera. Ova svečana prilika daje mogućnost pre sintetičkog no analitičkog pristupa.
Među brojnim studijskim, kritičkim i esejističkim napisima o Savi Haluginu, čini se da korene i smisao njegovog dela najdublje oslikava tekst Save Stepanova pod nazivom O skulpturama Save Halugina u novokneževačkom parku kraj Tise (objavljen povodom otvaranja postavke umetnikovih radova 5. juna 2003. godine u Novom Kneževcu, u publikaciji Sava Halugin. Skulptura s geografskim poreklom – naslov je zapravo izvučen kao citat iz teksta S. Stepanova). Za svakoga ko želi da dokuči razloge i način na koji je došlo do egzistencijalne ukorenjenosti opusa Save Halugina u jezgro njegove Vojvodine – dobiće odgovore u sjajnim razmišljanjima Save Stepanova, koji su – razume se – stručni, obrazloženi i pouzdani, ta razmišljanja imaju još jedno bitno svojstvo - ona su emotivno i lično obojena i to im daje ubedljivost i privlačnost. Kada napiše da Haluginove skulpture, ma koliko univerzalnih oblika približenih apstrakciji, podsećaju na „seoske alatke i paorski pribor“, ili kada evocira detinjstvo i zemlju, ljudske figure i upregnute konje, avlije, horizontalu panonske ravnice i „crne masne banatske oranice“ iz kojih ističu samo „čudesni golubarnici i crkveni tornjevi kao svojesvresni simboli“ – Sava Stepanov je dao kontekst u kojem su nastala, i nastaju Haluginova dela. Te skulkpture obeležava izuzetna ekspresivnost forme, kako smelom stilizacijom koja ostavlja prostora živim i bogatim asocijacijama, tako i sama njena skulptorska masa i posebno neulepšana, nedoterana faktura, njena robusnost, elementarnost, znak borbe za opstankom i želje za očuvanjem identiteta – umetnikovog identiteta, ali i identiteta diskursa kojem se on obraća: čoveka poteklog sa vojvođanskih polja. I to čini delo Save Haliguna posebnim, autentičnim, zanimljivim: ako se setimo da je čuveni Konstantin Brankuši želeo da se na izglačanoj površini i savršenoj fakutri svojih skulptura ogleda okolni prostor i ambijent života u kojem se dela nalaze, onda je princip kojim se rukovodi Sava Halugin sasvim suprotan; on nastoji da se snaga i izvornost unutarnjeg života ispolje na površini i nametnu posmatraču; on veruje da će svaka asocijacija koju imamo kad se suočimo sa njegovim radovima, ukazivati na proces doživljaja koji je i sam umetnik imao kada je do gotovo nadrealnih sfera pretakao svoje forme, slučajne susrete neočekivanih kombinacija i osećanja prolaznosti koju želi da zgrabi. Tako on svojom skulpturom u teškoj bronzanoj masi beleži, između ostalog, let ptice, nežnost jajašca u gnezdu, stameni bat konjskih kopita, orača u mukotrpnom radu, zaljuljanu kolevku, pokret muzičareve ruke i njegovog gudala oštrog poput sečiva, vađenje vode iz bunara, zamah žetelaca, čamac na talasima Tise i jednodnevni život čudesnog tisinog cveta. Samo su neke od „uhvaćenih“ i u bronzu pretočenih motiva njegovih radova.
Skulpture Save Halugina su hronika jednog života – njegvovog, ličnog, i još više – života vojvođanskog čoveka, njegova svakidašnjica, od ranog jutra do kasne večeri, od proleća do leta, jeseni i zime, onako kako je to bilo juče, kako opstaje danas, a možda kako će to biti i sutra. To kružno kretanje ima svoje dostojanstvo, ali i blagu melanholiju, neku upitanost o smislu ponavljanja kao sudbine naše egzistencije na ovom prostoru. Ničeg izričitog i ničeg kritičkog nema u delima Save Halugina; sve je ostavljeno utisku i doživljaju posmatrača, koji može jako da ustanovi veliku ekspresivnost i snagu ovog opusa, njegovu u isti mah modernost i – večnost. A pre svega, i iznad svega, karakter i svojstva vojvođanske jedinstvenosti.
Irina Subotić
Beograd, maj 2007.