Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Beta Vukanović
Milan Marinković Cile
Stevan Todorović
Senke od čelika Saše Pančića
Pred nama su novi radovi Saše Pančića, nastali u periodu između 2002. i 2005. godine, ograničeni na crno-bele, tačnije svetlo-tamne efekte u skulpturi, reljefu i crtežu. Njih je veoma teško uklopiti u bilo koju aktuelnu umetničku kategoriju ili struju, još manje u neki bilo oficijelni ili underground tok... Biografski podaci podsećaju da je Saša Pančić priredio više samostalnih no što je učestvovao na grupnim izložbama; retko je u selekcijama eminentnih kritičara i kuratora. Van je svih prepoznatljivih društvenih krugova ili vezanosti za pojedine institucije, a pri tome njegova lična i njegova umetnička biografija su istovetne, ispunjene bogatim profesionalnim podacima od trenutka diplomiranja na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1989. i završenih poslediplomskih studija 1992. godine u klasi prof. Dragana Lubarde. U tom, za beogradske prilike neobičnom stavu, formi delovanja i gotovo klandestinskom pojavljivanju, nije zabeleženo da je Saša Pančić umetnik velikog, širokog obrazovanja i misaone predispozicije, umetnik koji veoma prezicno usmerava svoje stvaralačke putanje i potkrepljuje ih teorijskim zabeleškama koje nam otvaraju pristupe razumevanju i tumačenju njegovog stvaralačkog postupka i rezultata. Tome upravo teži i mala monografija koju autor izdaje pod nazivom Senke od čelika uz izložbu u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda. U njoj pratimo kratka teorijska, teleološka pa i teološka razmatranja o svetlosti (posebnoj Crnoj) i senci (i onoj tamnoj i onoj Beloj), o liniji i površini, statičnosti i kretanju, geometriji i prirodi, o njihovom značenju i smislu kroz istorijske primere od davnina i iz raznih civilizacija: Egipat - Iran – Holbajn – Rembrant – Maljevič – El Lisicki - Mondrijan – pa preko Brankušija sve do Čilide, tog skulptora tako bliskog i dragog Pančiću, Hajdegerovog prijatelja i «arhitekte praznog prostora».
Odeljak Autopoetika nam otvara vizuru umetnikovog pristupa stvaranju, njegovih razmišljanja na temu gravitacije, vertikale, horizontalnog-vertikalnog... i pozivajući se na Gastona Bašlara, japanskom senzibilnošću prati tok linije koja stvara površinu, «otvara prostor ka dubini», prepliće slojeve, ukrštanjem potire masu. Tako nas umetnik uvlači u svoj svet u kojem prepoznajemo alhemičarsku strast za istraživanjem, za otkrivanjem novog i nepoznatog pri čemu on uključuje znanja velikih magova, nataložene slojeve saznanja i iskustava. Svojim idejama dotiče i aktuelne postavke o promeni naše percepcije, i uopšte naše psihe u vremenu digitalne slike kada se brišu granice između zbilje i uobrazilje.
Sva ta razmišljanja u funkciji su razumevanja njegovih formi koje koriste «skrivenu opredmećenost», kako umetnik kaže, tj. realnost po sebi. Tu realnost svetlosti i senke on pretače u svoje razuđene forme čija čistota dodiruje prostor, vazduh, teren. Namenjeni velikim spomenicima na slobodnom, njegovi skulptorski predlošci mogu da budu smešteni i u intimnije ambijente ali dualizam otvorenog-zatvorenog, osvetljenog-zatamnjenog priziva prisustvo Sunca i čoveka, njegovog oka i dodira. Zato se cela izložba može smatrati tek modelom nekog novog monumentalnog opusa: u njemu bismo prepoznali konstruktivne (ili konstruktivisitčke) sisteme oplemenjene organskim pokretom, neprekidnom sunčevom kretnjom, lavirinte s logičkim krajevima, dinamičnu igru pitanja i odgovora, zagonetke otkrivanja okolnog prostora, sučeljene ali ne suprotstavljene ritmove, humane arhitektonske sadržaje, harmonije komplementarnih odnosa... A povrh svega, cela ova izložba je himna novoj tehnologiji – laserima i kompjuterima, koje je Saša Pančić «ukrotio», podredio sebi, svom načinu razmišljanja i svojim skulptorskim oblicima, reljefima i crtežima. Pretakanje medija i disciplina ostvareno je sa istom snagom, ubedljivošću i mudrošću. Tako pod njegovom opredmećenom vizijom i najčvršći materijali, kao što su čelične ploče, gube svoja agresivna svojstva i postaju meka, podatna i humanizovana. Izložba koja nagoni da razmišljamo u isti mah je i izložba koja uliva veru u moć čovekove misli. I Čoveka uopšte.
februar 2006. Irina Subotić