Umetnik

Irina Subotić (1941)

Prati umetnika

Pretraga

Palimpsesti nade Jarmile Vešović



Jedna od konstanti Jarmile Vešović je osmišljeni izlazak pred publiku, sa konceptom koji nastoji da ukaže na odredjene zaokružene teme, na  proces njenog rada i na jasno iskazan  stav da umetnost  treba i može da postavljanjem pitanja pomogne u rešavanju određenih problema („kao što antička drama postavlja dileme i probleme pred čoveka“). Drugi bitan elemenat je smisao za verbalizaciju misli i osećanja  -  ne samo zato što se poezijom bavi  (gotovo) ravnopravno, kao što se bavi slikarstvom, već zbog toga što svoju erudiciju umešno interpolira u autotumačenje svoga rada i tako omogućava i da kritički pristup bude približen njenom stvaralačkom procesu. Za umetnicu su način slikanja ili vajanja i posvećenost stvaranju – jedini i uzorni modeli ponašanja. Aktuelnost njenog diskursa čini razvijena svest o potrebi da objedini ono što se u najširem smislu smatra kulturom: tako današnja velika rasparčanost sveta u njenoj umetnosti dobija auru celovitosti. S druge strane, ona predano, s ljubavlju i posvećenjem ponavlja svoje postupke : možemo govoriti o postmodernističkom prosedeu ponavljanja sa razlikom. Na taj način ona gradi sistem  koji ne čini jedan jedinstveni „proizvod“, već čitave serije kao  sjajno uklopljene celine. Po rečima Akilea Bonite Olive to „ponavljanje kao da ukida svaki osećaj teskobe i podrazumeva bezbrižnost“ – toliko nužnu radi nastavka rada i negovanja nade da ima smisla obavljati funkciju umetnika. Otuda slike u varijantama, varijacijama, ponavljanjima, poput bahovskih fuga; otuda zaokruženi ciklusi na kojima radi već četvrt veka:  ACQUARIUM 1982, MUZIČKE KUTIJE, PEJZAŽI 1984-1986, VELIKI TERRARIUM 1988-1989, FRAGMENTI 1990, TRAGOVI VREMENA 1990, ANĐEOSKI TRAGOVI 1991, TRAGOVI VODE 1992, JEDRA ZA JEDNO PUTOVANJE 1993, HORLOGE DE POETE 1994, PEAU ASTRALE 1996, HIPERBOLA 1999, PRISUTNOST  2003, ROUTE VERS L’HORIZON 2006...


Ključne reči koje bi mogle da razreše enigmu njenih aktuelnih radova bile bi: palimpsesti, materija, boja, svetlost, prostor, vreme, poetski svet, memorija, kontekst...  


Palimpsesti nisu samo metafora u delu Jarmile Vešović: to su stvarni, opipljivi listovi pergamenta starih, prastarih rukopisa koji čuvaju antropološko vreme drevnih civilizacija, mitove o tajnama koje knjige kriju, svoje taloge istorije, svoje pamćenje, poruke... Te rukopise Jarmila brižljivo traži i nalazi po pariskim antikvarijatima, a onda čuva, nadograđuje i obogaćuje sopstvenim istorijama, idejama, zamislima. Osetljiva na lepotu koju je stvarala neka neznana ruka u prošlosti, i još dublje -  osetljiva na značenje kontinuiteta kao neophodno potrebnog uporišta savremenom biću, Jarmila je u palimpsestima pronašla idealan spoj tragova prošlosti  sa modernim vremenima. U taj hronološki neprekinuti sled civilizacije ona je udenula svoje vreme,  drugi prostor, beleg svoga postojanja u savremenosti. Slojevi njenih plastičkih intervencija, i u hromatskom i u gestualnom smislu, nadograđuju listove pergamenta, spajaju se u novu, oplemenjenu celinu i otvaraju drukčije stranice njene umetnosti. Naime, ti  slojevi fizičkog  i metafizičkog vremena, stopljeni  na stranicama prastarog rukopisa, poslužili su Jarmili Vešović kao uzor. Ona je na stranicama pergamenta nastavila sa palimpsestnim sistemom dodajući svojim intervencijama sledeće slojeve vremena. Međutim, ti mali listovi rukopisa postali su preložak za slike velikog formata: one su dobile istu fakturu, istu slojevitost,  prozračnost; slike su nastale istim načinom islikavanja, preslikavanja, doslikavanja, premazivanja, skidanja boje, grebanja, i ponovnog korišćenja podloge. Iako je razlika u formatu bitna, sistem se nije promenio tako da se svi elementi poklapaju, uložena je identična energija koja ih tvori, srodan je hromatski kôd, i krajnji cilj, krajnji efekat. Tako se gomilaju značenja, ponavljaju kulturne matrice, preispituje prošlost i ostavlja novi trag koji ostaje za budućnost kao beleg naše savremenosti. Jarmila Vešović je tim prosedeom  ponovila modele iz istorije umetnosti, ali bez danas tako čestog citiranja i preuzimanja već iskorišćenih izvora iz bogatog fundusa memorije. Njen rad nije eksperiment analitičkog tipa kojim se istražuje svrha same umetničke prakse, problematika jezika umetnosti  ili isprobavaju nove tehnike, već  je to svesno i racionalno, isto koliko i emotivno ulaženje u sferu kreativnog doprinosa istoriji. 

 

Simboličko ispitivanje specifičnosti materije kao strukture vodi ka otkrivanju čiste energije koju prepoznajemo u Jarmilinim potezima i namazima. Ona koristi bojene pigmente, zgužvano platno, izmrvljen kamen, metalne opiljke, delove alu-folije, žice, plastične membrane, čak grumene zemlje, peska, što opet asocira na tragove vekova na freskama, kao što su sačuvani  i belezi vremena  na pergamentu. Slučajni Jarmilini  susreti sa vitražima stilskih karakteristika i starim ramovima, a zatim njihova transformacija u njene skulpture takođe su svedoci napojeni memorijom vremena. To se odnosi i  na istraživanje „iza“ privida starog tekstila, svitka ili vekovima natopljenog rukopisa. Sve je to samo deo izbora materijala i materija kojima se služi Jarmila Vešović kao pomagalima za svoja dela. Na njih ona stavlja  redove novih hermetičkih taloga, uzbudljivo  preobraženih, poput alhemijskih formula koje nas varljivo vode u nepoznate svetove: možemo za tren poverovati da njena umetnost odista gradi neki novi svet jer energiji daje smisao, ostvaruje formu, novu teksturu. Ta sprovedena komunikacija predstavlja jedinstvenu vrednost.

I boja, kao i materija, kod Jarmile Vešović ima višestruko simboličko značenje - bilo da se radi o bojenim slojevima, nadovezanim na listove rukopisa uigranim sa tonovima i nijansama prastarih zlatnih namaza, bilo da je u pitanju iskorak u novi svet jarkih boja: vatra-krv-crvene, iv-klajn-plave, nikola-flamel-crne, faustovske-zlatne. Boja je bitni faktor njenih dela i kao materija koja gradi prostor, i kao prepoznatljivi znak njenog senzibiliteta, i kao izabrani a suženi registar značenja.  Materija, po osećanju Jarmile Vešović, stvara obojenu  svetlost, osvetljeni prostor nepoznatog izvorišta, ali očevidnog treptaja, vibriranja, prosijavanja - života. Umetnica piše da je „telo  materijalizovana svetlost“ i da „najlepša svetlost nije prirodna, ulepšana, već suptilna, dinamična, zamišljena, kao odjek našeg unutarnjeg doživljaja koji uokviruje ’stvari’  – negirane kao prirodne stvari. Svako od nas unosi u svet sopstvenu svetlost (iz majčine utrobe)...“. 

Svetlost na slikama Jarmile Vešović je posve neobična, duboka, prodorna, uporna,  snažna, oslobođena unutarnjih stega ali nije agresivna i nije preteća, upravo zato što se prepoznaje logika njenog dejstva i razumnost toka njene emanacije. Ponekad se čini da bi se ta svetlost mogla nazvati duhovnom, svetom, religijskom. Metafizičkom – u svakom slučaju. Na pojedinim delima svetlost izaziva reakciju, pa smo tako suočeni sa igrom senki. Međutim, ona češće stvara osećaj transparentnosti, i to bogatim ali blagim teksturama, koje tvore nove vremenske slojeve, podsećajući pri tom na njene nekadašnje paučinaste mreže dobijene korišćenjem japanskog pirindžanog papira. Svetlost na tim radovima odmerava  prostor, i mi osećamo njegovu beskonačnost – ono što Jarmila želi da podredi sebi.


Zatvoren i izolovan prostor kod Jarmile izaziva tragično osećanje sputanosti  - sputanosti slobode, pa samim tim i života. Otuda ona nastoji da probije međe, granice. Zbog toga njene slike nemaju završnicu, već se  rasprostiru daleko nakon završetka ivice papira, pergamenta ili platna. To je razlog i njenog poetski obojenog iskaza da želi da upozna uzroke svog straha pred Paskalovom „večnom tišinom beskrajnih prostranstava“. Iz  istog arsenala uzročnosti je njena izražena  spremnost da „podnese teror koji izaziva hipnotička svetlost crvenog meseca“ – „njegova  svakodnevna uznemirujuća prisutnost koja posmatra dramu našeg života“. Ta istraživanja prostora na Jarmilinim radovima se osećaju kao slojevi namaza, slojevi materije, i probijanje zrakova svetlosti kroz te slojeve. Nebrojene horizontale otvaraju perspektive u daljini, dijagonale ukazuju na kretanje i dinamizam, a vertikale prekrivaju  (delimično) prostor, stvarajući osvetljeni svod. To nije prostorno definisan ambijent,  niti je zapušen prostor, ali jeste omeđen pa probijen pošto Jarmila nastoji da prevaziđe njegove ograničenosti, i da svojim slikama ukaže na neke nepoznate, nove, imaginarne svetove. Svako delo zastupa ideju celine: pars pro toto.

 

Umetnica istražuje nematerijalnost materije, njenu skrivenu memoriju kojom je impregnirana, i s razlogom konstatuje da „nijedna materija nije dovoljno izdržljiva da bi se oduprla vremenu, sem kada su ’stvari’ zabeležene ljubavlju. Ljubav uništava i čuva prirodu materije, svetlost, miris, oblik;  boje stvaraju ono što materija zatvara, ali ona je  materija samo u svojoj narcističkoj dimenziji - kada preslikava ili reflektuje stvarno“. Sve taloge vremena objedinjuje memorija u tačku ujedinjenja i prenosi do nas, kao nemerljivo blago prošlosti. Vreme kao  vektor umetnosti Jarmile Vešović kritika je već uočila:  ta njena duga putovanja kroz vreme, poštovanje vremena prošlog, upotreba vremena kao traga života, sve je to u stalnim preispitivanjima, preplitanjima, misterijama nastajanja i nestajanja a zatim ponovnog pojavljivanja. Specifičnost umetničkog jezika Jarmile Vešović je upravo u tom korišćenju proteklog vremena kao sopstvenog iskustva za nove, aktuelne slojeve, pri čemu je uključena i komponenta slučanosti, kao mera spontanosti, impresije, trenutnog, instinktivnog iskaza, jedva kontrolisanog i zato dubinski iskrenog.  


Poetski svet Jarmile Vešović gradi univerzalnu geografju umetnosti – jednu    lirsku harmoniju, danas tako retku i dragocenu upravo zato što se obraća – poput terapeutskog dejstva – nekim našim intimnim, podsvesnim i opštim, arhetipskim zakonomernostima od kojih uveliko zavisimo. To slikarstvo ne nudi isprazni, deklarativni i neosnovani optimizam, ali jeste ispunjeno humanističkim poverenjem u smisao umetničkog delovanja. U tom pogledu Jarmila ostaje na barikadama zajedno sa svim onim stvaraocima koji ne veruju da sadašnjost može da bude tumačena bez istorije  i da će svet i  istorija doživeti sudbinu koju im je predvideo Fukojama.


U isti mah, umetnost je utočište za Jarmilu: ma koliko bila upućena na umetničku arenu Pariza - nemolosrdnu arenu u kojoj se lako ostavljaju kosti – ona se oseća zaklonjenom i zaštićenom svojim radom. Možda je Pariz odista pravo mesto gde se može uočiti njen senzibilitet, odanost tradiciji, rafinman misli, ponašanja i umetničkog creda. Kada ona  traga za nekim velikim idejama, za suštinskim, esencijalnim problemima, kada investira sopstveni ritam, zaluđenu misao u prošlost, daleko od vreve svakodnevice – i uskomešane, prebogate  pariske, i anarhične beogradske – može se učiniti da ona odlazi u daleke sfere nepoznatih svetova iz kojih se teško može vratiti u grubu realnost. Međutim, njeni odlasci su u isti mah i vraćanja, lebdenja su istovremeno i čvrsti koraci po urbanom jezgru i užarenom asfaltu, izleti u tradiciju i traganja po neizvesnim putevima prošlosti paralelni su njenom senzibilnom praćenju aktuelnih ponuda. S druge strane, ona je uspela da se nametne radovima koji se ne prilagođavaju zahtevima i zakonitostima nemilosrdnog tržišta, i tako je pronašla sopstveni jezik kojim odgovora na utilitarnost savremenog sveta. Ta dihotomija, naizgled nekoherentna i nesvakidašnja, u stvari je njeno bogatstvo i snaga, i to je razlog što uspeva da -  poput magičnog štapića -  pretoči  neobičan komad tekstila, vitražno staklo i drevni rukopis u dela koja korespondiraju sa načelima savremenosti. Ostavljajući po strani nekadašnju antinomiju modernizma koja se odnosila na jasno, grubo i nepomirljivo surpotstavljanje apstrakcije, odnosno nefiguracije  figuraciji,  Jarmila kroz svoju prezentaciju materijala unosi poimanje fenomenologije proteklog vremena kroz prostore novog doba i tako pravi potrebnu sintezu, prihvatljivu i razumljivu. Bez ideologizacije, bez neposrednih asocijacija na dramatične tokove koji su uzdrmali samu osnovu dosadašnjeg života,  bez velikih aspiracija da će promenii sliku sveta umetnosti, ali sa mnogo jezičkih i poetoloških tumačenja intimne sfere, Jarmila Vešović prenosi ideju o transpoziciji vremena i o kontinuitetu civilizacije. Iako bi se moglo učiniti da je ona pristalica linearnog razvojnog sistema, kakav je priznavao modernizam, i da je nisu dotakla stanovišta koja  su dovela u pitanje sve do sada važeće kategorije kao činioce kulture, ona svojim slikama tako ubedljivo percipira slojevitost znakova, da se veoma lako može pročitati i njeno reagovanje na trenutak današnjeg života.


Kao i svako drugo umetničko delo, i Jarmilino slikarstvo je uslovljeno kontekstom u kojem je nastalo. Jarmila je „impregnirana“ vizantijskim i mediteranskim nasleđem, kao i  surovom lepotom crnogorskog predela, a možda, u velikoj meri i umetnošću koja joj je bila „na dohvat ruke“ dok je odrastala, sazrevala i sticala svoja umetnička umeća i znanja. Radi se slikarskim, i uopšte umetničkim stavovima na kojima je izgrađen modernizam posle Drugog svetskog rata u Beogradu, Srbiji, pa i šire – u celoj Jugoslaviji. Nikada se naša umetnost nije decidirano ogradila od repera nađenih u prirodi, tradiciji, stvarnom životu; uvek su opstajale reminiscencije i asocijacije, bliže ili dalje, na prepoznatljive uzore koji su čuvali sećanje na forme, značenje, smisao viđenog i postojećeg. Pri tome su se i u pedesetim i u šezdesetim godinama, pariski umetnički potencijali uzimali kao merodavni i egzemplarni. Potom je i Jarmila stigla u Pariz, i u trećem, četvrtom valu naših umetnika koji su izlazili na parisku scenu, nastavila tradiciju recepcije evropskog modela sa autonomnim i ličnim doprinosima za koje bi se moglo reći da su ležerno ozbiljni – ukoliko ovakva formulacija nije kontradiktorna. U prvom planu to jeste Pariz koji je ona odabrala kao prostor svoje egzistencije i svoga  stvaralaštva, i to, razume se, Pariz sa epitetima grada svetlosti, centra sveta (jednog od sadašnjih centara sveta....), najveće riznice kulturnog blaga, velikih multikulturnalnih potencijala... Tako bi se moglo govoriti o raznolikosti prostornog i vremenskog konteksta kojem pripada delo Jarmile Vešović, što je sve bez sumnje uticalo na obogaćivanje i stratifikaciju, pa i tajnovitost njenog stvaralačkog impulsa, na dinamičnost fizičkog i psihičkog. Ona oplemenjuje realnost stvarajući novu  prirodu, a tako oplemenjuje i sve nas.




Irina Subotić


Beograd, proleće 2007.