Umetnik

Irina Subotić (1941)

Prati umetnika

Pretraga

Nove umetničke tendencije i nova generacija. Jugoslavija

Tvrdnja da umetničku klimu u Jugoslaviji karakteriše slojevitost pojava i vrednosti ne bi trebalo predstavlja iznenađenje niti novinu, jer bi se takva konstatacija mogla da odnosi i na bilo koju drugu umetni;ku sredinu u Evropi i u svetu. Ona je, pre svega, uopšteno stanovište koje se tiče naše celokupne situacije, našeg vremena jer su odavno prošla doba monopola samo jedne pojave, jednog stila.


Teškoća da se objektivno prenese stanje u likovnim umetnostima smanjuje se saznanjem da je apsolutno nemoguće na malom broju stranica objektivno predstaviti svaku ličnost i svaku pojavu u jednoj sredini. Zbog toga će i ovaj tekst ostati u granicama mogućeg: nastojaćemo da predstavimo one pojave koje se udaljuju od tradicionalnog pojma likovnosti i od usko lokalnih granica, da ukažemo na onu, dovoljno snažnu i emancipovanu umetnost, konkurentnu i na svetskom nivou, na koju se mogu primeniti univerzalni kriterijumi.


Predstavljanje izbora takvih tendencija uslovljeno je aktuelnom umetničkom produkcijom poslednjih godina jer je jugoslovenska umetnost upravo u skorašnjem periodu pokazala vitalističku vizionarnost, autentičnost koju dokazuje velikim aktivnostima u svetu, vezanost za svet i za život, osetljivost prema savremenom duhu, sve manju zavisnost od tradicije i velikih uzora istorije nacionalne ili svetske istorije umetnosti.


Današnja jugoslovenska likovna umetnost poseduje sopstveni karakter i senzibilnost, ali je istovremeno napijena svim specifičnim fermentima našega doba, na emocionalnom, čulnom, tehničkom, teorijskom, sematičkom planu. Iako učesnici u tim različitim tendencijama nisu brojni, u njima se razaznaju kreativna vitalnost i snaga, odblesci modernog senzibiliteta kao odgovori na svet u kome su prevlast preuzeli mehanicistički način mišljenja, sredstva masovnih komunikacija, reprodukcije, serijske proizvodnje i sl. Kao potrebna spona sa umetnošću bliske prošlosti, nova figuracija, uglavnom vezana za beogradsku školu, ukazuje na doslednu i kontinuiranu evoluciju neonadrealističke klime pedesetih godina ka neposrednoj vezanosti za iskustva i senzacije stvarnog života.


U figurativnim kompozicijama Vladimira Veličkovića (rođenog 1935, koji sada živi u Parizu i koji pripada buntovnim umetnicima) srećemo recidive nadrealizma i fantastičkog ekspresionizma. Njegove predstave govore o stalnom urušavanju, o svakodnevnoj i neumitnoj smrti, o raspadanju organskog sveta i o uništavanju čovekovog integriteta. To slikarstvo je zrači emocijama i osvešćenošću, kao svedočanstvo o našoj ugroženoj egzistenciji. Način likovnog postupka u potpunosti odgovara njegovim porukama: izražajan, snažan i širok potez; impulsivan karakter pokreta; boja svedena samo na neophodno; prostor ironično nevin, beo, produžen u nedogled, sada nešto preciznije definisan nego ranije; poneki akcenti crvene – krvi. A zatim: crna figura u punom kontrastu sa belinom prostranstva. I ružičasta, naturalistička boja mesa naglašava te suprotnosti i doprinosi ideji umiranja.


I drugi mladi umetnik, Dušan Otašević (rođen 1940) potiče iz nadrealističkog okružja, ali se uputio sasvim drugim putevima: njega je dotakao pop art, mada po značenju i formi njegov vizuelni postupak unosi novu, humanističkiju, duhovitiju, ličniju notu. Sredstva masovnih komunikacija ostavila su očevidne tragove po načinu obrade, kadriranju, uokviravanju, neposrednoj poruci, bez ikakvih posrednika, tehnici stripa, reportažnoj fotografiji i sl.


Vrlo je nezahvalno odrediti mesto Bojana Bema (rođenog 1937) u okviru nove figuracije jer u njegovom slikarstvu, pored apstraktnog ali čitljivog značenja i savremenog temperamenta, pored psihološke, emotivne, intimističke homogenosti kompozicije, postoje i intelektualne reminiscencije na vrednosti stare umetnosti - renesanse i baroka. Njegova dela su istovremeno i metafizička, po odsustvu vremena i određenja prostora, a u isti mah na njima su čitljivi tragovi televizije koja otkriva nove pojmove o mogućnostima nepoznatog vidnog polja.


Put Radomira Damnjanovića-Damnjana (rođenog 1936) kretao se od izrazite nadrealističke i metaforičke figuracije, sa poetskim vizijama gradova i plaža izgubljenih u dalekim imaginarnim prostranstvima, do otkrivanja novih, čisto geometrijskih likovnih odnosa koji pri tom ne gube značenje pojednostavljenih objekata. Damnjanović je postepeno ukidao svako predstavljanje figure, tako da su se njegovi slobodni znaci i simboli razvijali, rasli od pojedinačnih, posebnih, sve dok nisu postali integralna predstava na celoj površini platna. Iz ovog je rezultirala još dublja koherentnost slike: njegove geometrijske forme, oslobođene neposredne vezanosti za predmetni svet, ističu svest i instinktivno prepoznavanje vrednosti određenih predmeta. Zbog toga je teško Damnjanovića svrstavati u slikare minimalne umetnosti, iako su sredstva njegovog izraza veoma svedena i računaju na ograničeni broj oblika i pojedinostavnjeni kolorit.
U Zagrebu, drugog centra po značaju umetničkog stvaralašatva, srećemo drukčiju situaciju, pre svega zbog različite tradicije na koju se umetnici oslanjaju, kao i zbog grupe umetnika i kritičara koji su angažovani i koji usavršavaju ideje Novih tendencija – u okviru optičke i kinetičke umetnosti. Oni od nedavno vrše istraživanja i o mogućnostima novih angažovanja, novih vizuelnih efekata na elektronskim medijumima - kompjuterima. To je najpre Ivan Picelj (rođen 1924), koji se sa grupom inženjera interesuje sa ovaj novi vid stvaralaštva.


Luminoplastike Aleksandra Srneca (rođenog 1924) najbolji su primer kinetičke delatnosti. Luminoznu plastiku čini izvestan broj nepokretnih svetlosnih izvora i pokretnih ekrana koji primaju odbleske projektovane svetlosti. Pozicija se stalno, dinamički menja, kao i boja i to doprinosi otkrivanju novih plastičkih oblika obogaćenih tehničkom svešću, mehaničkom preciznošću i modernističkom, snažnom umetnikovom invencijom.


Drugi primer primene mehanike u umetničkom stvaralaštvu daje Zoran Radović (rođen 1940). Njegov ornamentograf je aparat za crtanje koji funkcioniše po principu klackalice: jedan deo drži papir, drugi olovku. Povlačenje crte, kao rezultat njihovog kretanja u dva pravca, svesno je određeno umetnikovim iskustvom i znanjem na koji način da koristi svoj aparat. Umetnik je ustanovio i dugačku matematičku formulu koja mu otkriva tačno mesto gde će olkovka dotaći papir. Ova “produžena ruka”, kako je Radović nazvao svoj mehanizam, omogućava umetniku da stvori veliki broj mehano-crteža koji se nikada ne ponavljaju a koji svojim složenim i prefinjenim strukturama izazivaju posebnu pažnju.


Pojedine mlade umetnike interesuje realizacija prostorno-hromatskih objekata, ali njih su susreli nepremostivi problemi nalaženja odgovarajućih materijala, što je usporilo njihov danji rad. Ipak, na objektima Miroslava Šuteja (rođenog 1936) uočava se dosledna logika dinamičnog razvoja vizuelnog polja. Oni ukazuju na novo približavanje suštini značenja savremene umetnosti uključivanjem ludičkog trenutka. Ti objekti su radost za oči, duhovna zabava i očevidno je da će se - ako se i dalje istraživanja budu kretala tim pravcem - pojaviti nove ideje koji bi logički mogle da budu povezane sa još složenijom mehanizacijom, savršenijom automatizacijom i još bogatijom i razuđenijom maštom.
I Ljerka Šibenik (rođena 1935) radi objekte koje je nedavno izložila u svojom “ambijentima” artikulisanim u raznim, odvojenim salama gde je crni prostor upijao organičke oblike izvučene iz plastične materije, metalnog sjaja i veoma taktilne. Ti oblici su slobodno tumačili vertikale i horizontale i na veoma senzibilan način određivali ambijent, gotovo do erotskog doživljaja.


U trećem umetničkom centru, Ljubljani, stvaralaštvo se odvija oko dva suprotstavljena pola. Jedan je tradicionalniji, zatvoreniji, sa već određenim pozicijama, vrednostima i umetnicima raznih generacija, pre svega grafičarima koji neguju usavršenu tehniku (najviše bakropis u boji) i koji se sve više zatvaraju u okvire postignutih rezultata. Drugu čine mladi stvaraoci okupljeni oko grupe Oho (Katalog). Njih zanimaju neutilitarni predmeti, prostorni objekti, razuđene predstave, izrađene od materijala koji se lako nalazi, uobičajenog u svakodnevnoj upotrebi. Svojim višeslojnim stvaralačkim moćima (bave se, između ostalog, vizuelnom i prostornom poezijom, grafičkim i tipografskim dizajnom, eksperimentalnim filmom, elektronskom muzikom, hepeningom i dr.), ovi mladići (samo poneko je navršio 25 godina!) došli su do neke vrste permanentne umetnosti što se odražava i u njihovom svakodnevnom životu, tačnije načinu življenja, mišljenja i reagovanja, dok u umetnosti još uvek tragaju za određenijim kriterijumima i za samosvešću o vrednostima.


Ovde se ne okončava ceo dijapazon nemirnih umetničkih traganja u Jugoslaviji. Naznačili smo samo pojedine ideje sa nadom da će njihovo značenje biti prepoznato i kao internacionalno i a ne samo kao univerzalno.



Le Nuove tendenze artistiche e la nuova generazione. Jugoslavia, D'Ars (Agency), Milano, an. X, no.43-44, ottobre 1968/marzo 1969, p.69-83.