Umetnik

Irina Subotić (1941)

Prati umetnika

Pretraga

Nova tkanja Olivere Ninčić

Sjajna tkanina svijeta ima za podlogu ljudsku patnju. Predilje i tkalje do u beskraj otvaraju i zatvaraju individualne, povijesne i kozmičke cikluse. P.G.


Olivera Ninčić spada u umetnike koji dosledno, tiho i dugotrajno, predano i nekonformistički tkaju svoje delo. Povezani u neraskidivu nit trajanja i kontinuiteta misli i senzibiliteta, njeni radovi se laganim ritmom smenjuju logično, nadahnuto i uvek neočekivano: umetnica svaki put našu pažnju skreće na nove probleme, novi pristup tkanju, postavlja nova pitanja smisla i značenja svakog  rada, a preko njega i celokupnog stvaralaštva, i egzistencije uopšte. Ona otkriva, i na poseban način tumači, još uvek žive i doboko prisutne – čak i kada toga nismo svesni - pojedine arhetipove koji traju od pamtiveka i koji su se izgrađivali zajedno sa civilizacijom i sa Čovekom. Ona stvara (imaginarnu) sintezu koju čini stalna dihotomija novog i starog, savremenog i tradicionalnog, vizuelnog i duhovnog, opipljivog i transcendentalnog, intuitivnog i iskustvenog.

Otvorenog oka, znatiželjnog uha, senzibilnog duha, Olivera Ninčić upija sopstvene ali i opšte, naše, realne doživljaje koje pretače u drugojačije medije. Osluškuje druge, otkriva znanja koja dolaze sa različitih životnih sfera i vremenskih određenja, prepoznaje vrednosti novog podneblja, mentaliteta, običaja. Prilagođava se datim uslovima. Ne traži nemoguće i nestvarno. Međutim, njeni radovi dodiruju nestvarno.


Pošto je u ranijim periodima, početkom osamdesetih godina prošlog veka,  dala obol klasičnom tkanju (Vreme tkanja, klečanje, 1982) a pri tome se već privolela mogućnostima netradicionalnog u tapiseriji, umetnica se vinula u neiscrpna područja istraživanja: posebno je interesuje način korišćenja i odnos netipičnih materijala u tekstilnim tehnikama, i otuda u njenim delima nit može da bude i pamučna i vunena, ali i od konjske dlake, od vrbovog pruta ili brezove grančice, od vlati isušenog praziluka. U njenim instalacijama srećemo i oblutak i biljni list, glavicu kupusa, koru od drveta ili perušku. Nijedan prirodan materijal nije joj stran... Od svakoga će iskoristiti njegova suštinska svojstva, istaći stara značenja, upotpuniti ih noviom, poslušati njegove zahteve, prilagoditi se njegovim zakonitostima. Za konjsku dlaku, koju sama mukotrpno priprema za rad, kaže da je «materijal s karakterom, da ga treba ukrotiti, da je samovoljan i samosvojan, da podseća na svoje poreklo» i otuda je nepodatan za vezivanje čvorova i čvorića. A u njenim radovima tih čvorova je nebrojeno mnogo: od njih se najpre prave krstovi – prastara i uvek aktuelna simbolička forma, danas sablažnjivo zloupotrebljena, forma koja otkriva izvorno značenje a koja u pravoslavlju, i hrišćanstvu uopšte, ima višestruki smisao, na isti način kao što ga ima i u sistemu tkanja koje je  kao zanat formirano od davnina.

Krstovima se učvršćuju brezove, ili neke druge grančice, kao što se u klasičnom tkanju priprema pređa da se nit ne bi ispreplela i izmrsila. Potom slede druge, mnogoznačne i evokativne aktivnosti koje umetnica imenuje «uvezivanjem, usukavanjem, smotavanjem, petljanjem, spetljavanjem, spletkanjem -  vezivanjem čvorova, obmotavanjem konca, pravljenjem petlji... Time se može graditi kuća, karijera, društveni položaj, a može da se gradi i tekstil», kaže ona: « Gradnja, kao razgradnja, osobine su i tekstila, sa vremenskim intervalom između. Gustina i prozračnost tekstila nisu određene suštinom, već namenom. A namena je društvena, a ne tekstilna kategorija».


Pod društvenom kategorijom Olivera Ninčić vidi duboku povezanost pojedinih   reči i izraza, koji se odnose kako na postupak ili tehniku rada u tekstilu, tako i na način svakodnevnog ophođenja, gde mogu da imaju i druga značenja, druge pojmove, simbole i asocijacije. To jasno ukazuje da tkanje vodi poreklo od najranijih vremena civilizacije kada je nit u izradi tekstila čuvala elementarne predznake, odnosila se na duhovno traženje, bila vezana za početak svih stvari, za odlazak iz sveta tmine u svet svetlosti, stalno se vraćala na počelo i srž, kao što se Arijadnina nit povezuje sa središtem lavirinta. Nit podseća na stvaranje i rađanje, na anatomiju čoveka i pupčanu vrpcu novorođenčeta, na strukturu sveta i kretanje kosmosa, na Parke koje predu vreme i pletu sudbine, na Penelopu koja tkanje dovršeno danju, para noću...


Svi ovi različiti impulsi i razmišljanja o međusobno isprepletenim odnosima, neposrednim i posrednim, za Oliveru Ninčić su pokretačka misao u dva smera - u istraživanjima istorije tekstilne proizvodnje i tkačkih tehnika, kojima se posvetila u svom profesorskom pozivu, i u izradi koncepcija sopstvenih radova. Za Oliveru nema ničeg jačeg, moćnijeg, istinitijeg od života. Proživljena stvarnost ili predskazana budućnost, iz njene i naše okoline, gotovo nevoljno postaju predmet Oliverinih ostvarenja. Ona ih prenosi konceptima, apstraktnim a ne opisnim narativima i njene metafore zbog toga postaju univerzalne, humanističkim slojevima natopljene a duboko ponikle sa sopstvenog tla. Ne uvek najsrećnijeg.


Dugotrajno Oliverino zanimanje za ponašanja, običaje, jezik i verovanja ljudi Istočne Srbije, rezultiralo je sredinom i krajem osamdesetih godina radovima kao što su Udovice (1983-5), Vozar ili šta je Polizal poklonio Delfima (1986), Urok (1988), ili Džumbun / Strašilo (1990) gde je umetnica koristila prostorna i voluminozna rešenja, podne instalacije, postavke u više segmenata, kombinovanje materijala i tradicionalna zanatska umeća, kao što je korparsko preplitanje i klečanje. Čini se da nema predela u kojem je dublje sačuvana tradicija od Homolja ili Krajine gde je ona provodila duge mesece rada upijajući vidljive i nevidljive tragove starih kultura. Takvo proživljeno iskustvo ona  sada nosi kao trajni beleg svoga stvaranja, čak i kada istočni krajevi više nisu u žiži njenog života.


Početak devedestih godina obeležiće instalacija 40 lirskih digresija (1989/91).  od vrbovog pruća i vlati pokošene trave, kao najava mnogih pokosa, odsustava, odlazaka, nemaštine, raspada, pada i – smrti: Devet mršavih krava (1991),  Bez (1991),  Kopčanje i drugi radovi duboko su proživljene i transponovane situacije kao memento jedne epohe. A onda slede i drugi fenomeni - raspad, fragmentarnost, vakuum, koji se indirektno ogledaju u radovima Olivere Ninčić  kao prestanak tkanja, gubljenje tekstila, prozirnost materije, velike praznine, urezi, prorezi, zaseci. U pokušaju da pronađe adekvatan oblik koji bi odgovorio na  nabujalo interesovanje za pravoslavnu i uopšte hrišćansku simboliku krsta, ona  je započela seriju Kompozicija (I i II) kojima istražuje voluminoznost praznog. U tehničkom smislu čvorovima ispreda male, nepravilne mreže koje formiraju mini-volumene koji kao da tragaju za čvrstinom  prostornog crteža sačinjenog od niti. Istina, prvi put se ova istraživanja sreću već u radu  Ograde, a intenzivnije na seriji koju bismo - sledom Rozalind Kraus – nazvali tkanjem u proširenom polju. Kao proziran zid, sastavljen od pravilnih segmenata nepravilnih izbočenja, ili kao odsustvo prepreke ili, pak,  kao mreža koja spaja, velika  Kompozicija III  je «rad u progresu»: moguće ga je formirati novim modulima «tekstila» koji nastaju ukrštanjem niti što spajaju grančice gotovo ritualno ponavljanim obmotavanjem i širenjem segemenata praktično u beskraj, kao kad pauk gradi svoje zamke prilagođavajući se datom prostoru. Ponavljanje, multipliciranje, ukrštanje – «različiti su pojmovi istog imena koji daju mogućnost za slobodnu interpretaciju».


Svoja dalja istraživanja struktura, reljefnosti i voluminoznosti ograničenim sredstvima, Olivera Ninčić primenjuje u radu Pletkarenje, gde se samo konjskom dlakom i pamučnim koncem kao linijama stvara površina namenjena da visi u prostoru. Izvanredna taktilnost materijala i u isti mah prozračnost i lakoća obešenog zida imaju gotovo nadrealan karakter postojanja / odsustvovanja,  magičnosti / realnosti, prodora / ograde, probušenosti / čvrstine, prirodnosti / artificijanosti.


Neodustajanjem od pozivanja na tragove prošlosti i od svog interesovanja za arheologiju, Olivera Ninčić sopstvenom tehnikom tka prozirnu formu za koju je ideju našla u velikim, drevnim bliskoistočnim pitosima, duboko usađenim u zemlju, pročišćenim paljenjem  i opletenim drvenom oplatom kako bi se hrana bezbednije čuvala. Njen pitos je takođe od prirodnih materijala, imaginarno skrovište domaćeg blaga, prividno zatvorena, lagana i poetična forma, kao jedan od svedoka neizmerno strpljivog i predanog istraživanja mogućnosti koje ova vrsta gradnje tekstilne strukture omogućava.


Nekoliko odlazaka u ženske radionice u dalekim i različitim kulturnim sferama, u Švedsku, Finsku, Belgiju, tokom protekle, tragične decenije, za Oliveru Ninčić je bilo više nego simbolično pletenje niti: značilo je proveru sopstvenog statusa, kao umetnika i ličnosti od integriteta, kao građanke Evrope koja s Balkana nudi sopstvene korene i vrednosti uključene u opšteprihvaćene kriterijume, ali i uočavanje svih dubokih razlika koje nas u isti mah i obogaćuju i razdvajaju. Ti dodiri sa posve različitim, pa ipak prepoznatljivim tradicijama i savremenošću koja nije svima blagonaklona, umetnicu su osnažili u njenim osećanjima i uverenjima da je najbezbedniji sopstveni unutarnji svet iz kojeg je moguće sagledati kojim se putevima gospodnjim rešavaju velike teme, velike zagonetke. Tako su njena otvorenost za nepoznato i različito, njena prijemčivost za ljudski kontakt i titraj tuđe emocije rezultirali  enigmatičnim nazivom rada  Kristinin dar (1996), u kojem se prepliću suprotnosti sveta tmine i svetlosti, senke i sunca. U tumačenju ovog dela, Olivera Ninčić otkriva njegove brojne slojeve: «Kristina je Šveđanka, umetnica u oblasti tekstila i snaja na Balkanu. U jednom trenutku njeno porodično iskustvo nadvladalo je jezičke, društvene i geografske barijere između nas. Ona koristi dlaku od konjskih repova, koje sama pere i obrađuje u svojim tapiserijama. Deo tog njenog truda ugrađen je u ovaj rad. Dlaka je trodimenzionalna linija u prostoru, a svaki red je imaginarno pismo i reči koje nisu iskazane ili napisane. Dar nije samo fizički, već duhovni i emocionalni dar koleginica iz drugih kultura i sa drugih prostora, metafizički dar».

Ako se pozovemo na izvorna verovanja da su osnovne stvaralačke delatnosti – oranje za muškarce i tkanje za žene u isti mah i simboli plodnosti, s radošću ćemo ustanoviti da je tkačko delo Olivere Ninčić, u svom zrelom kreativnom dobu, još jednom otvorilo nove prostore značenja i dalo nove oblikovne i tematske sadržaje dostojne novog multidisciplinarnog i interkulturalnog doba. I da je pojam tapiserije, tkanja i tkanine novim radovima Olivere Ninčić  obogaćen za još jedno veliko, snažno i inventivno iskustvo.




Irina Subotić      Beograd, maja 2004.