Umetnik

Irina Subotić (1941)

Prati umetnika

Pretraga

Ludmila Armata – grafika iskonskog gesta

Istoričaru umetnosti - kritičaru predstavlja veliki izazov, a istovremeno i opterećenje, da piše o umetniku sa kojim nije uspostavio lični kontakt: prostor koji ga razdvaja od Nepoznatog oseća kao barijeru punu nepoznanica, barijeru koju je teško premostiti. Akribičnost profesije je na ispitu jer je svakako mnogo podataka koji bi se u susretima sa stvaraocem mogli doznati ili proveriti. S druge strane, ipak, kritičar je oslobodjen nagomilanih asocijacija i prethodno stečenih iskustava koji bi u izvesnoj meri mogli da utiču na njegovu objektivnost. Iza tako potrtih pluseva i minusa ostala je nulta tačka na kojoj se umetničko delo čita racionalnije, mada ne nužno i hladnije.

Sa takvim ambivalentnim osećanjnima pristupamo gledanju grafika Ludmile Armate (1954). Tragamo za podacima koji bi mogli da nam osvetle bar neke fenomene iz njenog okružja i u tom smislu njena biografija nam pomaže samo utoliko što možemo okvirno da smestimo njen profesionalni rad u medjunarodni kontekst dogadjanja na polju grafičke umetnosti. Prepoznajemo umetničke početke u rodnoj Poljskoj, studiranja na uglednoj krakovskoj Akademiji, a zatim ubrzo odlazak u prostranstva Novog kontinenta, i to u trenucima kada su duh i telo razapeti izmedju sentimenta i razuma, kada njenu zemlju ponovo zaposedaju strašne spodobe koje su kolo istorije tragično vukle duboko unatrag početkom osamdesetih godina. Poljske se, razume se, nikada nije odrekla – u njeno ime Armata izlaže po svetu i dobija priznanja zahvaljujući kojima brzo i nesputano postaje umetnik sveta.

Posvećena dvema klasičnim grafičkim tehnikama – akvatinti i suvoj igli, koje koristi često u kombinaciji i u izvrsnim tehnološkim postupcima, Ludmira Armata kroz njih zalazi u tmine svoje podsvesti i u njima prepoznaje izvore i snagu izraza. Njen široki gest ostavlja oštar i dubok urez u ploči a na belini hartije se ispoljava kao izrazito crni trag baršunastog sjaja i gotovo erotične taktilnosti. Sakupljena pa potom ispoljena energija – slično zen postupcima - napaja apstraktnu formu koja je snažna upravo zbog toga što nije ni narativna ni asocijativna ili lako čitljiva. Prava linija komunikativnosti uspostavlja se samo preko prepoznavanja smisla koji sa sobom donosi akt gestualnosti. Kroz njega se uočavaju signali i simboli arhetipskog, čak atavističkog porekla. Otuda, čini se, ponekad njene apstraktne forme podsećaju na privide nekih prapotopskih bića ili uzoraka bezimene flore, nekih neidentifikovanih praorganizama na granici koja spaja ili razdvaja sfere biljnog i životinjskog sveta. Zbog toga se radjaju reminiscencije na naše prave izvore, na daleka porekla, na početke iz kojih svi potičemo.


Poetika skivenog značenja, najčešće inherentna modernoj umetnosti tokom celokupnog njenog razvojnog toka, u grafikama Ludmile Armate poistovećuje se sa poetikom neskrivenog egzistencijalnog iskaza. Njene grafike zrače velikom stvaralačkom snagom, napojenom iskustvima starog, istorijski potvrdjenog enformela kojim je materija govorila jezikom memorije. Istovremeno u njenim radovima srećemo naslage ispoljenog svežeg, uvek novog i podsticajnog životnog elana koji nema hronološke, prostorne, etničke, biološke ili bilo koje druge okvire i ograničenosti. Taj elan nije privilegija samo mladih snaga (mada se često iscrpljuje pre stvarnog kraja nekog bića). To je privilegija svih onih umetnika, ornih i spremnih na avanture duha, koji svoj život poistovećuju sa stvaralačkim činom.

Ludmilu Armatu ne poznajem, ali usudjujem se da, gledajući njene crno/bele grafičke listove, pročitam u njima upravo tu uvek mladalačku, nepresahlu spremnost da se sučelji sa životom, sa sopstvenim bićem ali i trenutnim raspoloženjem, i da svoju očevidno naraslu i bujnu energiju procesom rada ubedljivo pretoči u vizuelno komunikativne forme. U njima ćemo uvek moći da prepoznamo elementarne činioce - organske odlike i njenog i našeg iskonskog bića.


Irina Subotić