Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Milan Marinković Cile
Beta Vukanović
Stevan Todorović
Ljiljana Dragović – kostimograf u teatru
Kostimografska izložba Ljiljane Lile Dragović u beogradskom Muzeju pozorišne umetnosti navodi na razmišljanje o raznim mogućnostima za organizaciju postavki - ne samo u muzejima i galerijama, nego i u najskormnijim domaćim ambijentima ili najraskošnijim dvorcima, u savremenim, namenskim ili alternativnim, adaptiranim halama, po parkovima, u stanicama metroa i robnim kućama, na aerodromima i na ulicama... Bitno je znati zašto je određeni prostor izabran, šta se i kako izlaže. I koliko je ponuđeni, ili odabrani ambijent adekvatno iskorišćen. Ako s takvim predznakom pristupamo izložbama koje priređuje Muzej pozorišne umetnosti, onda ćemo se radovati toplini, humanoj dimenziji, patrijarhalnoj intimi koje zrače iz staroga zdanja i koje u isti mah unapred određuju karakter izložbe. Sceničnost ambijenta doprinosi da svaka postavka neminovno govori o teatarskoj diskurzivnosti – ništa nije neutralno, nevino, nevažno ili slučajno. Ipak, to ne znači da našoj kulturi nije potreban pravi Muzej pozorišne umetnosti: naprotiv. Ali, to je druga i duga priča...
Izložba posvećena teatarskom radu naše eminentne kostimografkinje Ljiljane Dragović dobila je upravo taj prisni zvuk gde se odblesak scenske svetlosti, snažnih glasova i velikih gestova gorostasnih glumačkih figura pretaču u mirnije, ali emocijama nabijene doživljaje. Bogatstvo mašte Ljiljane Dragović, razumevanje svoga mesta u jednoj pozorišnoj predstavi zahvaljujući dugotrajnoj pripremi i istinskoj saradnji sa rediteljem, ogromna radna energija i primenjeno umeće (Vida Ognjenović ga živopisno imenuje «vajanjem kostima»), vratilo nam je u sećanje desetine i desetine predstava, koje su otišle u zaborav sudbinom temporalnosti pozorišnog medija. Sada nam se s razlogom čini da su gotovo sve te predstave ovenčane aurom u kojoj posebnu ulogu ima kostimograf, kostimograf kao što je Ljiljana Dragović. Toga postajemo svesni tek kada na okupu možemo da sagledamo njen gotovo kompletan opus. Zbog toga su izložbe značajne i zbog toga je retrospektivni pogled dragoceno iskustvo: obogaćuje saznanjem o prohujalim ostvarenjima i daje celovit uvid u mene i doslednosti - onima koji su spremni da uče ili da se sećaju, a u isti mah samom umetniku razrešava mnoge nedoumice i stranputice –sastavni delove kreativnog čina.
Mirjana Odavić - autor monografije, izdate uz izložbu - brižljivo je sakupila i sistematizovala ogroman dokumentarni materijal. Kombinujući metodu analize sa sintetičkim prikazom celine kostimografskog opusa, ona je osvetlila sve najznačajnije momente iz dugogodišnje karijere Ljiljane Dragović. Pored njene uvodne studije, koja će biti nezamenljiva u svakom daljem pristupu beogradskoj istoriji pozorišnog kostima, objavljeni su iskazi kolega, saradnika i prijatelja Ljiljane Dragović – Vide Ognjenović, Bore Popovića, Milenka Misailovića, Anđelke Slijepčević, Geroslava Zarića, Aleksandra Milosavljevića i Vlastimira Gavrika. Sakupljeni na jednom mestu, oni različito, iskreno, duhovito i emotivno ocrtavaju Ljiljanin lik, njen metod rada, karakter, njeno viđenje pozorišta, strast prema kostimu i pozorišnom životu uopšte. Tako se spojem dva različita pristupa – istoričarskim, objektivnim i analitičkim, s jedne strane, i osećajnim, intimnim i ispovednim, s druge, stvorio prostor za kompletno sagledavanje mesta koje Ljiljana Dragović ima u našoj kostimografiji. (Možda bi sadržaj sa naznačenim svim odeljcima u ovakvoj knjizi omogućio jednostavnije korišćenje njenog raznovrsnog materijala). Brojne reprodukcije su dragocene – ali ne mogu da odolim izvesnoj gorčini, što nisu boljeg kvaliteta: time bi se više poštovao autor kome je knjiga posvećena, autor koji je pisao knjigu, i - razume se – svi velikani koji su u knjizi dobili mesta. Ali, to je pitanje koncepcije - da li se knjiga samo čita?
Iako je akcenat stavljen na njen pozorišni kostim, iz dokumentacije postaje jasno da ona spada u red naših najangažovanijih, najvrednijih i najuspešnijih kostimografa zahvaljujući svojoj izvanrednoj prilagodljivosti temi, sadržaju, i, povrh svega glumcu. Zaslužila je da na sličan način budu ograđeni i njeni angažmani na polju filma i televizije, koncerata i spektakala. Crteži Ljiljane Dragović, koje je, srećom, sačuvala, pokazuju koliko je spontanosti i sigurnosti ona unosila u rad na svakom kostimu, na detalju svakoga kostima, i koliko je u isti mah mislila na ličnost koja će taj kostim nositi. Čak i naizgled nevažni detalji otkrivaju izvanredan smisao Ljiljane Dragović da ostvari celinu, da da boju kompletnoj predstavi i da svojim doprinosom u stvari definiše karakterističan pečat dramskog komada, baleta ili opere. Njeni crteži su duhoviti, karakterni, oni vešto kazuju neizrecivo, predstavljaju nenametljivo a upečatljivo čitanje lika, predviđaju reakcije, ponašanje, pa i govor glumca. I mada «odelo ne čini čoveka», ono ga u suštini otkriva, tačnije razotkriva.
Kakva je sreća, ili mudrost, što je Ljiljana Dragović uspela da sačuva za budućnost taj ogroman broj skica od kojih nastaju pozorišni kostimi. Ali, više od skica – to su celoviti crteži, male likovne scene gde se uzorci predviđenog materijala ponašaju kao vizuelne kategorije, nemilosrdno upečatljive, majušne, a tako nametljive i nezaboravne. U tome čitamo dubinsku vizuelnu kulturu Ljiljane Dragović, onu kulturu koja će zablistati na njenim kostimima i koju ćemo mi osetiti, ceniti - a onda zaboraviti, kao što se (svaka ?) predstava koja traje jednu sezonu – zaboravlja. I zbog toga su važne izložbe: mera našeg zaborava je ometena...
Izložbu Ljiljane Dragović, kako je to već uobičajeno u Muzeju pozorišne umetnosti, čine i dokumeti, diplome i priznanja, i brojne fotografije iz profesionalnog i privatnog života - drugim rečima, sve što pomaže da otkrijemo suštinu njene ličnosti, društveni krug kojem pripada i mesto koje zauzima u društvu. Da se setimo jednog bliskog vremena koje nam se činilo srećnijim – jer smo bili mladi... Nostalgično vraćanje na mnoge likove kojima je ona okružena, ipak, samo je potvrda kratkotrajnosti života i nemilosrdnosti rastanaka. Klasična po svojoj koncepciji, ovakva izložba je primerena tradiciji koju gaji Muzej pozorišne umetnosti, zato dragocena, i ugodna, a posebno zbog toga što je primerena nostalgičnoj atmosferi koja zrači iz prostorija ovog jedinstvenog muzeja.
Irina Subotić