Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Milan Marinković Cile
Beta Vukanović
Stevan Todorović
Lentikularni svet Branka Pavića
Svoje učešće na praškom Kvadrijenalu scenografije Branko Pavić je zamislio kao dosledno poštovanje svoje osnovne umetničke opredeljenosti: on predstavlja suženi izbor iz repertoara svog scenskog dizajna, rađenog za nekoliko kultnih beogradskih predstava uglavnom u vremenima za koja kažemo da su ih »pojeli skakavci« - tokom poslednje decenije XX i na samom početku našeg veka. Praški ambijent Branka Pavića postaće osnova za prezentacije drugih projekata. Kao scena u sceni.
Osnovni metodološki pristup u stvaranju Branka Pavića je multidisciplinarnost, a njegova primarna ideja uvek je pozicionirana u širem društvenom, humanističkom i aktuelnom kontekstu. Pri tome on ne izneverava svoju prvobitnu profesionalnu formaciju: zahtevnu ali i podatnu grafičku disciplinu shvatio je u najširem rasponu, što znači da je spremno i predano prihvatao mnoge (da li možda sve?) tekovine nove tehnološke ere i prilagodio ih ličnim konceptima. Zbog toga umetnička biografija Branka Pavića govori da on vrlo dosledno prati dijahronijski tok stvaranja: jedan je vezan za tipičan narativ žive, angažovane umetnosti XX veka po kojem umetnik reaguje kritički, što ne znači obavezno i politički, i u tom kontekstu on svoj umetnički čin identifikuje sa `ivotom. Ali, u isti mah treba imati u vidu da su poznati teorijski stavovi i tradicionalne definicije umetni~kog dela kao specifi~nog estetskog predmeta čija se ideja, pretočena u oblik, lako, brzo (i hedonistički ?) prepoznaje – daleki od postavki Branka Pavića. Ni lakog, ni brzog, a često ni hedonističkog pristupa u njegovom opusa ne može da bude: možemo govoriti o istini, bolu, nadi, o slojevito ispunjenim značenjima... Govorimo o životu koji stvara umetnost i o umetnosti koja se hrani životom.
Drugi dijahronijski tok u stvaralaštvu Branka Pavića vezan je za njegovu izrazito ispoljenu otvorenost prema istraživanju fenomena novog i prema eksperimentisanju – u najširem smislui te reči. Njegova dela se permanentno priklanjaju metodu istra`ivanja realnosti, što podrazumeva prihvatanje činjenica i dokumenata života. I obrnuto: koristeći inovativne tehnološke mogućnosti on dokumentaciju pretvara u umetničku formu. Ali, Paviću je bliska i ona druga familija eksperimentisanja koja podrazumeva njegovu spremnost da novine tehnološke ere ravnopravno uključi u lepezi svojih umetničkih postupaka.
Branko Pavić svoje umetničko stvaranje osvedočuje kao egzistencijalno iskustvo izniklo na gradskom tlu, bez patetičnih, direktnih asocijacija, ali sa mnogo evokativnih naznaka koje pomažu recepciji. Najpre je u grafici transponovao urbane elemente svog neposrednog životnog ambijenta, a potom su ga egzistencijalne prilike nagnale da se interdisciplinarnim radovima i intelektualnom distancom, refleksno odnosi prema brojnim situacijama koje su nametnula ratna zbivanja njegovog i našeg najbližeg okruženja, a samim tim i gubitak čovečnosti kao najdrastičnije forme pomerenog uma. Upravo u to vreme Branko Pavić je izgradio svoj profil posebnog univerzitetskog profesora – neumorno je bio posvećen mladima, svojim studentima arhitekture u Radionici 301, kao i na interdisciplinarnim studijama Univertzieta umetnosti: stimulisao ih je da razmišljaju, da sanjaju, da veruju i da kreiraju u »proširenom polju«, što znači ne samo u kontekstu (hladnog) građenog prostora, već i u višestrukom smislu korišćenja svih raspoloživih vidova rada, tehnika, materijala, disciplina materijalne i nematerijalne prirode. Pri tome, u prvi plan uvek stavlja smisao i značenje takvog (toplog) stvaranja, uklopljenost i/ili reagovanje na zakonitosti života, na uslovljenosti savremenog sveta, na moralne i etičke postavke koje menja današnja biopolitička sfera ... Tako je u kooperaciji sa grupom Škart, kompozitorom Goranom Vukojčićem, kao i sa mnogim drugim saradnicima, nastala serija zajedničkih radova - Armatura, Projekat X, Accelerator, Pomisli želju – povodom prve godišnjice tromesečnih studentskih demonstracija 1996/97, vezano za festival Žudnja za životom, Case... Pavić je pokrenuo za mlade brojne radionice gde se neposredno prenose iskustva i razvija kreativnost: ID Workshop, Narratives of the Unseen, Site Specific Workshop, Art radionica - Centar za rehabilitaciju invalida, Scenski dizajn 02 - Mesto:Krstac… Spisak je veoma dug.
Pozorišne predstave za koje je Branko Pavić radio scenski dizajn uglavnom su pripremane za beogradski Centar za kulturnu dekontaminaciju - kultno mesto otpora svim vrstama moralnog posrnuća u devedesetim godinama prošlog veka. Te predstave su videle domaća i evropska publika u Švedskoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Makedoniji, Hrvatskoj…a sada se češkoj javnosti prikazuje nekoliko promišljeno odabranih segmenata, sažetih u remake, u novom tehnološkom ključu i prerađenom dokumentarnom vidu koji ističe osnovnu pozorišnu kategoriju - nepononovljivost doživljaja upravo ponavljanjem viđenog, oponašanjem stvarnog događaja ali i stvaranjem nove realnosti i novog konteksta. Tako se dokumentarnost prepliće sa originalom, pa ga čak i zamenjuje, što Boris Groys (u eseju Art in the Age of Biopolitics: From Artwork To Art Documentation, Documenta 11, Kassel 2002) obrazlaže stavom da naše doba biopolitike čini da život postaje »veštački proizvedeno vreme«, a dokumentovanje - osnovni način komuniciranja i stvaranja nove realnosti. Citiranjem ranije ostvarenih dela u novoformiranom prostoru, sa audio-vizuelnom instalacijom, Pavić u Pragu omogućuje proces dijaloga, aktivnog učešća i publike i drugih saradnika, posebno mlađih, koji će tokom trajanja Kvadrijenala imati prilike da u istom ambijentu predstave i svoje radove, i tako na izvestan način nastave život i ranijih predstava u kojima je Branko Pavić učestvovao, i same praške prezentacije.
Već pomenuti dijahronijski tok Branka Pavića karakterističan je po izrazitoj naklonosti prema eksperimentu sa grafikom, kao osnovnom umetnikovom disciplinom. Autor u njoj vidi beskrajne mogućnosti adaptiranja novom vremenu, novim tehnološkim dostignućima, novom načinu korišćenja i prilagođavanja zahtevima prostora. U tom smislu ova discicplina je u njegovom opusu već doživela niz metamorfoza koje samo potvrđuju saznanje da u umetnosti nema nepromenljivih i večnih stavova, da je sve podložno utisku i otisku vremenu, njegovim zahtevima i ponudama. Pavić je kretao od klasičnih tehnika, posebno drvoreza, došao do lično izrađenog papira, zatim povezivanja fotografije, kao »gotovog proizvoda« nastalog kompjuterskom obradom uz pomoć Adobe Systems-a, sa tradicionalnim drvoreznim postupkom – sa intervencijama u kojima se prepoznaje autentični umetnikov rukopis.
Ambijent Branka Pavića na praškom Kvadrijenalu animiran je privlačnom i aktuelnom a provokativnom, nedovoljno raširenom i još uvek tajnovitom tehnologijom lentikularne slike o kojoj Matt Lake piše na internetu kao o svima nama poznatom vizuelnom efektu figura u prividnom pokretu, primenjenom još od kraja Drugog svetskog rata pre svega na reklame, u 3-D perspektivi. To nisu ni hologrami, mada ih često njima približavaju pošto se obe tehnologije zasnivaju na efektima osećaja animacije i dubine. Hologrami, međutim, drukčije izgledaju, funkcionišu na drugi način i služe u druge svrhe. Njih proizvode laseri i mogu da se otisnu na tanku metalnu ili prozirnu foliju. Lentikularna predstava je svetlija i jasnija od hologramske, nije obavezno vezana za čipove i kompjutere, već za način fotografisanja i tehnologiju prenosa slike. Ponekad je nazivaju stereo-fotografijom, anaglyih slikama i 4-D jer uz prostornu animaciju, računa i sa faktorom vremena. Snima se sukcesivno isti objekat više puta, ili generiše kompjuterski, zatim štampa na posebnim, debljim slojevitim podlogama. Izdvaja se leva slika za levo oko, desna za desno, i otuda posebne crveno-plave naočare koje za pojedine vrste predstava omogućuju integralan pogled velike preciznosti, dubine, razigranosti – situacija poznata najpre iz eksperimentalnih filmova, a zatim i drugih umetničkih radova. Lentikularna slika se sve češće primenjuje u umetnosti ali dosada su najveće atrakcije ipak reklame - na njujorškom aerodromu Kenedy, u robnoj kući Macy's i na Time Square-u, gde zauzimaju površinu jedne višespratnice. Sada, u srpskoj sekciji praškog Kvadrijenala Branko Pavić uvodi lentikularnu sliku i kao dokument koji nadograđuje umetničku situaciju, i stvara živi, fascinantni, gotovo fantasmagorični interaktivni prostor scenskih događanja. Privlačnost ovakvog postupka je nesumnjiva već samom činjenicom upotrebe nove tehnologije, ali smisao i značenje dobija tek celina prezentacije, ozbiljnost komponovanja postojećeg materijala i usklađivanje svih segmenata u jedinstveno delo: delo u delu; scena na sceni, i povrh svega prilagođavanje medija tzv. niske kulture potrebama visoke kulture – Umetnosti Branka Pavića.
Beograd, maj 2007. Irina Subotić