Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Milan Marinković Cile
Beta Vukanović
Stevan Todorović
Galerija likovne umetnosti – poklon zbirka Rajka Mamuzića
Zamisao i putevi ostavarenja jedne Galerije
Osnivanje Galerije likovne umetnosti – Poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu spada u fenomene karakteristične za vremena nade, optimizma, za vremena u kojima je postojala vera u napredak i boljitak čovečanstva, kada su pojedinci još uvek negovali poverenje u ljudske vrednosti i kada se nije sumnjalo u humanističku ulogu umetnosti. Shodno tome – postojala je i želja da se na primeren način da svoj lični doprinos. U nadahnutom, podacima potrepljenom, opsežnom i, razume se, krajnje stručnom tekstu Vere Jovanović čitamo da je Rajko Mamuzić (1914-1994)1spadao u neobične, radoznale zaljubljenike u umetnost i prijatelje umetnika, u retke kolekcionare velikih ideala, da je bio nepretenciozan pisac, spontan i oštar kritičar, dragocen hroničar, koji je u mladosti imao sreću da bude u blizini Save Šumanovića i prati stvaralačke tajne velikog slikara, što je po svoj prilici presudno uticalo na njegovu posvećenost umetnosti. Nakon rata, kao drugi sekretar Matice srpske, a potom i kao direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture, učinio je mnogo za očuvanje, konzervaciju i restauraciju spomenika, ali i za nabavku dragocenih muzejskih predmeta za muzeje i galerije Novog Sada i Beograda.
Lišen bilo kakve lične lukrativne ambicije, imao je bezgraničnog poverenja u vrednost ulaganja u opšta dobra i u tom smislu njegov gest je paralelan velikim mecenama iz prošlosti koji su sakupljali za sebe, a potom ostavljali narodu, dobijajući za uzvrat – ime sačuvano u bezvremenosti.
Darodavac, poklon, osnivanje
Učesnik rata od 1941. godine, a od 1943. zadužen u Agitpropu Treće armije za kulturu i štampu, Rajko Mamuzić je radio u sektoru sa ekipom u kojoj su bili mlađi i stariji borci – mlađi i stariji umetnici, između ostalih Martin Solaržik, Đurđe Teodorović, Stojan Ćelić, Mihailo Berenđija, Franjo Mraz, Majda Kurnik, Marinko Benzon, Zoran Petrović, Milan Kečić, Boško Petrović. Preko njih, kasnije, započeo je druženje i sa drugim mladim stvaraocima koji su izgrađivali naš prvi modernizam nakon rata. Mamuzićeva spontana želja rođena negovanjem prijateljstva sa umetnicima u usponu bila je da se okupe na jednom mestu dela slikara i vajara koji su mu bili bliski još iz vremena zajedničke antifašističke borbe i koji su u borbenim redovima pripremali propagandni material a istovremeno ostavljali svoja likovna svedočanstva o užasima počinjenih zločina.2
Prema svedočenjima jednog od učesnika - slikara, vajara, pisca i čoveka pozorišta Zorana Petrovića, 3Rajko Mamuzić je dela sistematski sakupljao kroz stalne posete ateljeima, diskusije, rasprave o modernoj umetnosti, kroz zajednički građenu ideju da se formira kolekcija namenjena osnivanju jedne galerije i darovanju javnosti. Rajko Mamuzić je započeo odmah posle kraja rata svoju kolekcionarsku strast u druženju upravo sa mladima stvaraocima koji još nisu bili - a neki nikada i neće biti - u žiži interesovanja javnosti, kritike, institucija kulture, koji su uglavnom bili prepušteni svojim sudbinama, što je u izvesnoim smislu moglo da znači slobodu u neslobodnim vremenima. Nisu bili privilegovani, mučno su se borili za svoja umetnička i građanska prava: umesto pravih ateljea, mnogima od njih dodeljen je prostor za rad u nekomfornim, tmurnim paviljonima nekadašnjeg Sajmišta sa čijih zidova je zračilo još sveže sećanje na strave stratišta iz vremena ustaškog i nacističkog terora. Uskoro, međutim, najveći broj umetnika te prve posleratne generacije preuzeće kormilo naše savremene umetnosti i likovnog života uopšte, posebno slikari Decembarske grupe, dok će sudbine pojedinih usamljenih, izolovanih i neuklopljenih stvaralaca i dalje biti zamračene, van glavnih tokova kulturne scene. Uz sve te mlade umetnike koji su gradili jednu novu poetiku stajao je Rajko Mamuzić svojim interesovanjem, poverenjem, bodrenjem, razumevanjem, i – malim sumama novca koje je mogao da izdvaja za otplaćivanje zaostalih rata koje je umetnicima redovno dugovao. Njegovo prisustvo na Sajmištu im je pomagalo da istraju, pre svega zato što je on intuitivno i strasno, a ne racionalno, znalački i profesionalno, verovao u smisao i vrednost njihovih istraživanja i rezultata. Jednostavno, voleo je te mlade umetnike i njihovu umetnost. Tako se kalilo obostrano uvažavanje i prijateljstvo.
U dugim diskusijama, drugarskim pričama i stalnim dogovorima pravljen je izbor sjedinjenim snagama kolekcionara i stvaralaca, izbor isapunjen emocijama i verom u smisao buduće misije. Sve dok nije konačno ostvaren cilj: Novi Sad je bio spreman – iako ne bezbolno – da dragoceni poklon dostojanstveno primi 4Neposredno pre toga on je primio i izvanrednu kolekciju Pavla Beljanskog namenjenu prvobitno Beogradu5za koju je izgrađena posebna, jedina posleratna namenski projektovana zgrada za jednu privatnu fondaciju, delo znamenitog arhitekte prof. Ive Kurtovića. 6Na ovu Spomen zbirku Pavla Beljanskog, u izvesnom smislu – pre svega hronološki, tj. generacijski - nastavlja se zbirka Rajka Mamuzića, da bi zajedno na Trgu galerija, sa mnogo ranije osnovanom Galerijom Matice srpske, sve tri zaokružile pregled stvaralaštva vojvođanske, srpske, i u velikoj meri jugoslovenske likovne umetnosti novog i modernog doba.7
Želja Rajka Mamuzića da se za javnost otvori Poklon zbirka dobila je decembra 1972. značajnu potporu od velikih stručnjaka, kakav je bio prof. dr Lazar Trifunović. Ugovor o poklonu koji sadrži dela beogradskih i novosadskih umetnika potpisan je 15. decembra 1972, a 15. novembra sledeće, 1973. godine, Galerija je osnovana kao samostalna ustanove kulture aktom Skupštine opštine Novi Sad, da bi bila svečano otvorena 23. oktobra 1974. godine – obeležavajući tim datumom tridesetogodišnjicu oslobođenja Novog Sada.
Ugovor darodavca obavezivao je organizatore da se pridržavaju osnovne koncepcije koju je izgradio Rajko Mamuzić – da se u Galeriji predstavljaju samo autori zastupljeni u njegovoj kolekciji, što se, razume se, poštuje i što je i ostalo obeležje ove ustanove do danas.8Pravilnik o radu Galerije likovnih umetnosti – Poklon zbirke Rajka Mamuzića iz januara 1978. godine, aktuelan do danas, vrlo detaljno obrazlaže obaveze i dužnosti daroprimaoca, način i uslove izlaganja, potrebu za stalnim održavanjem kontakata sa umetnicima, ali i sa edukativnim, profesionalnim, društvenim i drugim organizacijama «čime se unapređuje njen rad u celini i povećava interes publike za današnju likovnu umetnost kod nas». Pravilnik govori i o načinu popunjavanja Zbirke, smeštaju, održavanju, postavci, organizovanju izložbi, o Kabinetu dokumentacije koja treba da se odnosi na umetnike iz Zbirke, ali i najšire – da aktivno prati i sakuplja podatke o savremenoj umetnosti kod nas i u svetu.9Sve to pokazuje da je darodavac imao na umu odista profesionalno oformljenu muzejsku instituciju posvećenu pre svega stalnom predstavljanju generacije umetnika zastupljenih u Zbirci, zatim povremenim prikazivanjem njihovih manje ili više pozantih dela i iz drugih muzeja, galerija i privatnih kolekcija, ali i širem izučavanju ne samo naše moderne umetnosti, već i svetskih savremenih likovnih zbivanja.
U velikoj meri razočaran izjalovljenim idealima u koje je dugo verovao, uznemiren potencijalnom opasnošću da se integrišu novosadski muzeji i galerije – Rajko Mamuzić je to nazivao «galerijskim kombinatom» - on je uspeo da 27. decembra 1984. godine prava i dužnosti osnivača njegove Galerije prenese u nadležnost Samoupravne Autonomne Pokrajine Vojvodine. U trenucima brige za budućnost Galerije i nezadovoljstva zbog načelnog neshvatanja značaja darodavstva, on je zapisao: »Ja se ovim odužujem slikarima, potvrđujem poverenje koje su u mene uvek imali, dokazujem da i među jalovim sredinama, istaknutim po svojim pozicijama, uvek postoji možda manji broj ljudi koji imaju razloga za postojanje, a i da moja generacija zaslužuje da bude istaknuta i za života. Kada se sve ovo slegne i smire duhovi, pokazaće se da ovo naše vreme nije obilovalo samo prestupnicima, nego i pravim ljudskim veličinama, kao i svako, jer ova zemlja nikada nije bila siromašna u ljudima, a Vojvodina je uvek bila u preimućstvu kada se laćala istoga posla».10
Vreme je pokazalo da je Rajko Mamuzić bio u pravu: septembra 1992. godine Poklon zbirka njegovog imena zaslužno je dobila istaknuti položaj značajnog pokretnog kulturnog dobra – status spomenika kulture.
Smeštaj, direktori, velike publikacije
Zbirka je smeštena u harmonično građansko zdanje površine 450 m2, sagrađeno po projektima arhitekte Filipa Šmita 1922. godine za porodicu Radulović, zaštićeno zelenilom i tišinom, na uglu kojim se Trg galerija spaja sa jednom od najlepših novosadskih senovitih ulica koje nose ime znamenitog Vase Stajića. Zbirka je dobila prostor prilagođen maksimalno profesionalnom predstavljanju umetničkih dela. Međutim, čak i kada ponekad zažalimo što izložbene sale nisu prostranije da bi primile značajnije manifestacije ili veće formate dela, ili što osvetljenje nije uvek najpovoljnije, što cirkulacija posetilaca nije kontinuirana - prevagu odnose pozitivna osećanja intime, topline, bliskosti, zbog humanih dimenzija i taloga memorija koji zrače iz same zgrade Galerije i prenose se na postavke. Tome, svakako, doprinosi i važnost izložbi i kvalitet dela i prijateljski doček koji svaki posetilac doživi u Galeriji.
Galerijom su rukovodile važne ličnosti novosadskog kulturnog života, stručnjaci ili ljudi bliski struci. Direktori Galerije od osnivanja bili su Vlasta Ertl, Nadežda Jovanović, koja je i kao dugogodišnji kustos ostavila izvanredan trag svoje profesionalne angažovanosti kroz brojne izložbe, istraživanja i objavljene studije o umetnicima iz Zbirke, zatim Pavle Stanojević, Julka Džunić, Zvezdana Šarić, Steva Pavkov. Aktuelni direktor je ugledni vajar Mladen Marinkov. Svaka od tih ličnosti je ostavila poseban pečat svoga rada: redovno su obavljani svi veliki muzeološki poslovi dokumentovanja, zaštite, obrade, prikaza dela, publikovanja, predstavljanja publici, tako je Galerija vremenom sticala sve veći ugled kao ustanova značajna ne samo za novosadski kulturni milje, već i za celu našu zemlju.
Pored kataloga samostalnih izložbi, najznačajnije su publikacije posvećene celini zbirke: prva takva monografija velikog formata objavljena je u trenutku otvaranja Galerije 1974. godine.11U kratkom uvodnom tekstu, potpisanom inicijalima E. F., piše: «Glavni zadatak socijalističkog društva u kojem umetnost ne snabdevaju spekulatori robom masovne potrošnje je dvojak: da publiku upućuje na pravo uživanje u umetnosti, a to će reći da razbudi i podstiče njeno razumevanje; i da istakne socijalnu odgovornost umetnika. Ova odgovornsot ne može da znači da umetnik prihvata naredbe vladajućeg ukusa, da slika ili vaja prema ovim ili onim ukazima: nego to znači da umesto da radi u vakuumu, on u krajnjoj liniji služi društvu. Socijalna, nastavna, formativna snaga umetničkog dela ne smatra se prolaznim događajem nego akcijom dalekosežnih posledica. Rođena iz realnosti, ona utiče na realnost». Po svoj prilici, ova potreba da se govori sredinom osme decenije o slobodi i autonomiji stvaralaštva, ali i o njegovim društvenim ciljevima, bila je posledica zadnjih vapaja krajnje konzervativnih snaga koje su pod parolom borbe protiv tzv. Crnog talasa nastojale da kontrolišu i utiču na umetničku produkciju upravo u to vreme, u zimu 1973/74. godine. Slede tekstovi o kolekcionaru i njegovoj zbirci (sa prevodom na francuski) Dušana Popovića Delo jedne generacije i Čedomira Brašanca Napor vredan pažnje, zatim predstavljanje umetničkih dela crno-belim i reprodukcijama u boji i sa dragocenom, iscrpnom, do tada najaktuelnijom dokumentacijom o svakom stvaraocu,12sa kataloškim podacima o delima, biografijama, nagradama, samostalnim i grupnim izložbama autora i literaturom o svakom od njih.
Povodom petnaestogodišnjice osnivanja Galerije priređena je 1988. godine velika izložba i objavljen iscrpan katalog, po koncepciji i u realizaciji Nadežde Jovanović, u saradnji sa kolegijalnim ustanovama koje su pozajmile svoje radove, kao što su Galerija «Lazar Vozarević» iz Sremske Mitrovice, Galerija Matice srpske iz Novog Sada, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti iz Beograda i pojedini privatni vlasnici. U predgovoru kataloga tadašnja direktorka Julka Džunić je naglasila da se izložbom «ispunjava obaveza da se i na ovaj način, putem zajedničke prezentacije javnosti prikažu novija ili poslednja, kao i manje dostupna ostvarenja autora iz muzejsklih i galerijskih fondova i privatnih kolekcija čija smo dela, putem stalne postavke i povremenih izložbi predstavljali u proteklom razdoblju».13 Izvodi iz raznih tekstova o autorima, uz reprodukcije i dokumentaciju o svakom umetniku, dopunili su koncepciju kataloga i izložbe gde su bili zastupljeni svi umetnici iz Zbirke, sem Ede Murtića, Marija Maskarelija, Mladena Srbinovića, Milice Ribnikar, Ksenije Divjak i Lazara Vujaklije.
Povodom još jednog jubileja, dvadestogodišnjice od otvaranja Galerije priređena je, isto tako uz reprezentativan katalog, Jubilarna izložba autora iz fonda Poklon zbirke 1974-1994,14 takođe po koncepciji i u realizaciji Nadežde Jovanović sa popisom slikarskih i vajarskih radova (grafički i crtački opusi će biti posebno obrađeni), zatim sa potrebnom dokumentacijom i reprodukcijama svih slikarskih radova u boji, crno-belim reprodukcijama skulptura i dragocenim dokumentarnim fotografijama o životu Galerije i njenih umetnika. Uz uvodni tekst Tragom jedne generacije autorke izložbe koja je dala pregled aktivnosti i naglasila pedagošku funkciju Galerije, njenu stalnu mladalačku publiku koja prati razne događaje u njoj, objavljen je i tekst Miodraga Kujundžića Noveletta o eliti ili Kolekcija Rajka Mamuzića kojim on podseća na nevesela vremena socijalističkog realizma kao zvanične dogme protiv kojeg se pobunila upravo generacija mladih stvaralaca koju je okupio Rajko Mamuzić u svojoj kolekciji, o čemu – razume se, podseća nas Kujundžić – nije želeo da piše pisac prvog predgovora monografije o Poklon zbirci, političar Dušan Popović! Kujundžićev tekst je pun asocijacija na ličnosti koje su svojim nekonformističkim stavovima remetile ustaljeni socijalistički poredak i tako doprinosile laganom kretanju istorije ka nekim novim putevima za koje smo verovali da će nas brže odvesti ka pravim, evropskim ciljevima.
Koncepcija Zbirke, razgranata delatnost
Upravo zato što je nastala angažovanjem jednog čoveka, kolekcija Rajka Mamuzića je ujednačena, uravnotežena; govori o njegovom stavu prema umetnosti, odražava njegov ukus i odnos prema delu, ali u isti mah ona je u svom bogatstvu raznovrsna. Odlično je svedočanstvo o rastu naše umetnosti pedesetih i šezdesetih godina, a prati i kasnije razvojne puteve zastupljenih umetnika u onoj meri u kojoj je to bilo realno ostvariti pojedinim otkupima i kasnijim poklonima. Zbog toga je nemoguće zamisliti bilo kakvo predstavljanje tog perioda srpskog i vojvođanskog stvaralaštva bez prisustva ili konsultovanja dela iz ove Zbirke.
U trenutku otvaranja Galerije15 bio je zastupljen trideset jedan autor sa 424 dela – 140 slika, 31 sklupturom, 3 tapiserije i 250 crteža: Boško Petrović, Ksenija Divjak, Stojan Ćelić, Majda Kurnik, Zoran Petrović, Aleksandar Luković, Danica Antić, Boža Ilić, Olivera Kangrga, Matija Vuković, Lazar Vozarević, Milorad Bata Mihailović, Slavoljub Slava Bogojević, Kosara Bokšan, Stevan Maksimović, Miodrag Mića Popović, Nikola Koka Janković, Mario Maskareli, Angelina Gatalica, Mladen Srbinović, Miloš Bajić, Mirjana Koka Mihać, Petar Omčikus, Ljubica Cuca Sokić, Milan Popović, Milica Ribnikar, Lazar Vujaklija, Dragutin Cigarčić, Aleksandar Tomašević, Vladeta Petrić i Aleksandar Zarin. Naknadno je Zbirka obogaćena sa delima još četvoro umetnika – slikama Ljubinke Jovanović, Branka Filipovića Fila i Ede Murtića, i skulpturama Jovana Soldatovića, tako da je definitvno predstavljeno trideset petoro stvaralaca. Sa dodatnim poklonima samoga Rajka Mamuzića, umetnika iz zbirke i njihovih porodica još za života darodavca, ali i posle njegove smrti, kao i sa pojedinim otkupima, Poklon zbirka je danas udvostručena i sada broji 816 dela – slika, crteža, tapiserija, kolaža, gvaševa, grafika, akvarela, pastela, tempera, scenografskih rešenja, skulptura i dela kombinovane tehnike.16
Svojim kvalitetom, zastupljenošću različitih tehnika i reprezentativnošću umetničkih imena ona omogućava prestižnu stalnu postavku sredine prošlog veka koja se povremeno menja, dopunjuje i osvežava. Ona takođe omogućava pripreme paralelnih, raznovrsnih izložbi sa čime je započeto već u zimu 1975/6. godine prikazivanjem retko viđenih crteža Ksenije Divjak. Sledile su brojne samostalne, tematske, autorske, retrospektivne, monografske, problemske i druge likovne manifestacije. Velika izlagačka aktivnost praćena je često koncertima i večerima posvećenim pojedinim autorima, predavanjima o muzeologiji i muzeološkim problemima, projekcijama filmova, razgovorima sa umetnicima i o umetnosti, seminarima i stručnim skupovima, što sve daje život Galeriji i njenoj vernoj publici obezbeđuje prijatne, pa i nezaboravne trenutke. Posebno kada se radi o izložbama posvećenim stvaraocima čiji se opus retko, ili gotovo nikada ne sreće u drugim muzejima i galerijama, što se upravo u Poklon zbirci Rajka Mamuzića često i dešava.
Tokom trideset godina postojanja Zbirke svi umetnici su imali samostalne izložbe, pojedini su i više puta nastupali sa različitim koncepcijama, u različitim disciplinama ili temama, kao što su bili i zastupljeni na brojnim manifestacijama koje su vrednovale i preispitivale našu umetnost sredine i druge polovine XX veka sa različitih uglova upravo kroz fondove Zbirke.17 Isto tako bilo je i više tematskih izložbi koje su zaokružile prikazivanje pojedinih disciplina, motiva ili tema: tako je tapiserija predstavljena 1987, skulptura 1992, a portret 1996. godine. Poseban i veoma značajan vid aktivnosti je prava misija koju Galerija ima u javnosti sarađujući sa drugim ustanovama i organizacijama u kojima su bila predstavljena dela iz Poklon zbirke, kao što su novosadske fabrike, škole, fakulteti, lokalne zajednice, pozorišta, sajam, zatim galerije, muzeji, škole van Novog Sada – u Apatinu, Bečeju, Pančevu, Žablju, Kraljevici, Čačku, Zrenjaninu, Rumi... Vrlo zanimljiva po koncepciji bila je izložba kojom je 2003. godine gostovala Umetnička kolonija iz Ečke, jedna od najstarijih i najznačajnijih vojvođanskih kolonija, sa delima umetnika zastupljenih u Zbirci Rajka Mamuzića.18 Nije potrebno posebno naglašavati da su fondovi Zbirke ne samo otvoreni, već i nezaobilazni kada su u pitanju pozajmice dela za brojne izložbe koje priređuju druge institucije, muzeji i galerije u Novom Sadu i van njega.
Aktivnost Galerije podrazumeva, pored osnovne delatnosti zaštite, pripremi izložbi i objavljivanja publikacija, i rad sa decom, školskom omladinom i publikom u najširem smislu. Jednom reči – živo prisustvo Galerije Rajka Mamuzića doprinosi bogatstvu kulturnog života Novog Sada i Vojvodine ali i cele naše zemlje na najlepši – profesionalan, edukativan i reprezentativan način.
Umetničke vrednosti Zbirke
Rajko Mamuzić je bio posvećen umetnicima koji su mu bili generacijski najbliži, ali u njegovoj zbirci su i mnogi mlađi, rođeni u trećoj deceniji XX veka (najmlađa je bila Milica Ribnikar, rođena 1931. godine). Gotovo svi oni su svoje životne i umetničke puteve vezali za Srbiju i Vojvodinu, pre svega za Beograd i Novi Sad mada su pojedinci poreklom iz Slovenije, Makedonije, Crne Gore, Bosne, Hrvatske. Posebno mesto u u kolekciji pripada izvanredno značajnom hrvatskom umetniku Edi Murtiću. Pored nesumnjivih likovnih vrednosti, razlozi njegovog prisustva su po svoj prilici višeslojni: on je u našoj sredini uvek rado viđen gost i prijatelj, a njegovo antifašističko angažovanje je bilo primerno, posebno izvanredno ekspresivna mapa grafika Jama rađena na stihove Ivana Gorana Kovačića koju je tokom II svetskog rata ostvario zajedno sa Zlatkom Pricom kao najpotresniji izraz otpora nasilju i smrti. I to su sve svakako bili dovoljni razlozi da i njegova druga, kasnija, snažna apstraktna dela obogate Zbirku Rajka Mamuzića.
Iako u principu generacijska omeđenost sama po sebi ne bi morala biti činjenica koja opredeljuje umetničke poetike, za stvaraoce koje je okupio Rajko Mamuzić moguće je govoriti kao o pokolenju koje je imalo blisko viđenje kreativnog čina, koje je osećalo misiju unošenja novih, slobodnijih ideja u našu umetnost, pokolenje koje je izborilo pravo na sopstvene modele oslobodivši se nametnutih stega i koje je u umetničkom činu prepoznalo mogućnost prenošenja ličnog stava, initmnih emocija, svoje sudbine - kao sudbine svoje epohe. Zalaganje za opšte ideale «naroda» lagano je odlazilo u drugi plan. Svi su oni negovali srodan odnos prema ulozi umetnika u svom vremenu – ulozi koja se bitno razlikovala od dogmatizovanih zvaničnih postavki, ma koliko da je među njima bilo iskrenih pristalica i Narodnooslobodilačke borbe i komunističke partije i vere u smisao izgradnje socijalizma... Za njih su to bili odvojeni svetovi, danas posve dalekih i mnogima teško razumljivih i prihvatljivih postavki. Tih ranih pedestih godina okretanje ličnom i trenutnom, a ne opštem i večnom još uvek se mučno probijalo: jednima se činilo blasfemično, drugima smelo i opasno. Dogma se nije lako povlačila pred istinom.
Izrazite individualnosti velikog senzibiliteta, umetnici Mamuzićevog okruženja bili su omeđeni uslovnostima svoga vremena i ta činjenica je ostavila vidnog i neminovnog traga na njihovo stvaralaštvo. Očevidno je Rajko Mamuzić upravo to i želeo kada je pristupao formiranju svoje dragocene zbirke. On je nastojao da istakne taj individualizam i autonomni karakter svake umetničke ličnosti, a da se pri tom oseti vladajuća tendencija vremena i obeležje cele generacije: mukotrpno, postepeno ali rezolutno oslobađanje od dogmi kulturne politike koja je najpre glasno i državnički, a potom latentno podržavala ideologiju socijalističkog realizma čak i kada je došlo do srećnog razlaza sa Staljinom i njegovom doktrinom. Okrenutost Evropi i svetu, odmah je, već na samom početku šeste decenije, omogućila promene u našoj umetnosti u čemu su, pored nekoliko već pre rata afirmisanih umetnika, kao što su bili Petar Lubarda, Peđa Milosavljević ili Milan Konjović, veliki doprinos dali stvaraoci iz naraštaja koji prati Rajko Mamuzić. Pri tome treba imati na umu da su se promene kretale laganim korakom, da su prodirale mukotrpno i bolno, trnovitim i razuđenim putevima, višeslojno i na društvenom, organizacionom i čisto vizuelnom planu, uz mnoge - ponekad prikrivene, ponekad otvorene - otpore zvaničnih struja, posebno iz Udruženja likovnih umetnika, kako Srbije, tako i Vojvodine.19
Ma koliko da je vera i komunističke ideale bila bliska Rajku Mamuziću, on je bio širokih nazora, otvoren za novine, pravičan i netrpeljiv prema društvenim devijacijama i individualnim greškama. Zbog toga njegova Poklon-zbirka odoleva socrealističkim modelima i na relativno precizan način prati gotovo sve pojave socijalističkog modernizma koji se sve češće u stručnoj literaturi prihvata pod terminom Svete Lukića socijalistički estetizam.20 Pod tim se podrazuma otklon postrevolucionarne umetnosti od zvanične angažovanosti i pogleda u realnost, i otvaranje puteva slobode sa novim sadržajima i modelima. To je upravo prepozunatljivo na naporima tada uglavnom mlade i najmlađe generacije umetnika iz Mamuzićeve Poklon zbirke. Taj put formiranja našeg posleratnog modernizma uzimao je sadržaje manje zvanične i epohalne, a više lične i nepredmetne, tretirao je slobodnije formu, unosio autobiografske elemente, i približavao se vizionarstvu, poetičnosti, lirskoj a postepeno i geometrizovanoj bespredmetnosti... Priroda je bila podstrek za likovne asocijacije i slobodne kompozicione interpretacije; figura, tretirana na nekanonski način, sve se češće nalazi u apstraktnom ambijentu, ponekad sa nadrealističkim, neuobičajenim i neočekivanim konfrontacijama. Ti slobodniji likovni tretmani i vizuelni iskazi najavljeni su ponašanjem i delatnošću članova grupe Jedanaestorica među kojima su bili i umetnici iz Mamuzićevog kruga - Slavoljub Bogojević, Kosara Bokšan, Ljubinka Jovanović, Bata Mihailović, Petar Omčikus, Lazar Vozarević, dakle gotovo svi prethodni učesnici Zadarske grupe (osim Vere Božičković Popović i Milete Andrejevića), grupe koja je već krajem četrdesetih godina prva napustila akademske klupe u potrazi za slobodom. U Poklon zbirci Rajka Mamuzića našli su se skoro svi članovi Decembarske grupe, glavnog predstavnika socijalističkog modernizma: Miloš Bajić, Stojan Ćelić, Aleksandar Tomašević, Mladen Srbinović, Dragutin Cigarčić, Lazar Vozarević, Lazar Vujaklija, Aleksandar Luković i Zoran Petrović. (Nedostaju dela Miodraga B. Protića). Trojica Decembaraca - Zoran Petrović, Stojan Ćelić i Miloš Bajić pripadali su prethodno grupi Samostalni, koja je, na svoj način, takođe uticala na postepeni raspad dotadašnjeg, strogo kontrolisanog ustrojstva kulturnog života i umetničke scene. U Mamuzićevom krugu su i gotovo svi umetnici prve generacije koji su vezali svoju sudbinu za Pariz, i tamo bili naši pravi kulturni ambasadori – Petar Omčikus i Kosa Bokšan, Bata Mihailović i Ljubinka Jovanović, a u velikoj meri se to odnosi i na Miću Popovića, koji se, ipak, kasnije opredelio da u Jugoslaviji nastavi svoju karijeru. (U Zbirci nisu zastupljena dela Vere Božičković Popović koja je takođe bila godinama vezana za Pariz).
U zbirci je stavljen naglasak i na savremenu skulpturu, koja je, u principu, mnogo manje privlačna za kolekcionare od slikarstva: tako zbirka ima dragocena vajarska, komponibilna i zavarivana dela jednog od naših prvih i najradikalnijih antivajara - Zorana Petrovića, apstraktne, asocijativne forme Aleksandra Zarina, stilizovane figure snažne ekspresije Jovana Soldatovića i Vladete Petrića, izražajne, do amorfnosti mučne, mase Matije Vukovića, klasične portrete modernog izraza i pojednostavljenosti Nikole Koke Jankovića, Angeline Gatalice i Milice Ribnikar, ali i skulpture jedne od najjačih stvaralačkih ličnosti našeg posleratnog modernizma - slikara Boška Petrovića. Tu nismo mogli da govorimo sa žaljenjem da nedostaju dela Olge Jevrić, Olge Jančić, Nandora Glida, Jovana Kratohvila, Vojina Stojića...
Zanimanje Rajka Mamuzića za snažnu generaciju mladih slikarki i umetnica u punom stvaralačkom usponu, rezultiralo je značajnom sklopu njihovih radova koji upravo govore o pomenutom autonomnom iskazu, obogaćenom dubokim doživljajem, sudbinskim viđenjem sveta, sa dalekim asocijacijama na velike umetnike prošlih vremena, kako to čitamo na proživljenima slikama Majde Kurnik, Olivere Kangrge i Ksenije Divjak, ili na poetičnim vizijama Mirjane Mihać i Danice Antić. Slike Kosare Bokšan govore emancipovanim jezikom snažne vizije, jarkih kolorističkih odnosa i čistih ploha po kojima se ova umetnica izdavaja od gotovo svih drugih slikara i slikarki koji u tananim islikavanjima i slojevitim namazima vide suštinu ličnog uloga. Na izvestan način, njoj se približava Ljubinka Jovanović svojim poetskim reminiscencijama na arhetipske forme vremenski i prostorno daleke. Dela Ljubice Cuce Sokić, afirmisane još pred početak Drugog svetskog rata, u ovoj kolekciji se mogu gledati kao antipodi tada mladog umetnika Bože Ilića: dok Cuca Sokić nikada nije bila pristalica dogamtizovane umetnosti, iako je kroz njen opus promicao osećaj vremena, ugroženosti, jeze i neslaganja, Boža Ilić je uspešno sprovodio vizualizaciju ideje socrealizma. On, međutim, nije zastupljen tim, već mnogo kasnijim, ekspresivnim, koloristički jakim figuralnim kompozicijama. Cuca Sokić, s druge strane, zastupljena je u Zbirci mnogo radikalnijim slikama, najbližim sintetizovanoj apstraktnoj formi ma koliko da se umetnica oslanjala na viđeni predmetni svet oko sebe. Ta vrsta asocijativnog beleženja utisaka iz realnosti na svojstveni, apstrakciji blizak način može da se odnosi i na velike, uravnotežene kompozicije Stojana Ćelića, za enformelne strukture Miće Popovića i Branka Filipovića Fila, na poetske vizije Slavoljuba Bogojevića, memoarske scene logora Miloša Bajića, kosmičke vizije Marija Maskarelija ili slike pune akcija Bate Mihailovića i ekspresivnih, snažnih namaza Petra Omčikusa.
Na slikama Milana Popovića suočavamo se sa njegovom maštovitom, fantastičnom vizijom čoveka u nemogućim, nadrealnim ambijentima i situacijama, od čega nije daleko ni konstantno humorno i istovremeno tragično viđenje cirkusa i klovnova Aleksandra Lukovića. Asocijativne forme Aleksandra Tomaševića vezuju se za našu staru, srednjovekovnu fresko umetnost, što je polazište i Lazara Vozarevića, sa jakim pečatom pikasovske stilizacije. Lazar Vujaklija, s druge strane, koristi rečnik starih krajputaša i stećaka u koje unosi živi, folklorni kolorit. Slobodne interpetacije situacija i oblika kod Mladena Srbinovića i Stevana Maksimovića dovode do karakteristične lirske atmosfere slike, dok kod Dragutina Cigarčića provejava daleka reminiscencija na pompejansko slikarstvo i blagi uticaj palete Mila Milunovića.
Sva ova raznolikost ideja među zastupljenim umetnicima ukazuje da je Rajko Mamuzić sakupljao dela autonomnih stavova, kontraditkornih ideja, raznovrsnih umetničkih polazišta i uzora, različitih ciljeva, društvenih izvorišta, pa i gledišta. To čini njegovu novosadsku Poklon zbirku dragocenim izvorom saznanja o poetikama i ideologijama uglavnom mladih stvaralaca tokom šeste i sedme decenije prošlog veka. To je čini različitom u odnosu na druge kolekcije, i to u isti mah govori da je srpska umetnost tog posleratnog doba kretala put čistijih ideja sa umerenim osećanjem napretka, bez radikalnih stavova i definitivnih rešenja. Bila je to umetnost laganog koraka ka savremenosti i oslobađanju bilo kakvih sprega nad umetnošću, umetnost koju su sada naslednile nove generacije stvaralaca i sa tim prtljagom ušle u umetnsot Evrope i sveta. I upravo za razumevanje kako današnje situacije nastale na sledu prethodnih traganja, tako i za umetničke, kulturne i društvene prilike sredine veka, opsežan i dragocen izvor informacija daju nam dela iz Poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu.
Irina Subotić
zima 2003/ proleće 2004.GALERIJA LIKOVNE UMETNOSTI – POKLON ZBIRKA RAJKA MAMUZIĆA
Zamisao i putevi ostvarenja jedne Galerije
Osnivanje Galerije likovne umetnosti – Poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu spada u fenomene karakteristične za vremena nade, optimizma, za vremena u kojima je postojala vera u napredak i boljitak čovečanstva, kada su pojedinci još uvek negovali poverenje u ljudske vrednosti i kada se nije sumnjalo u humanističku ulogu umetnosti. Shodno tome – postojala je i želja da se na primeren način da svoj lični doprinos. U nadahnutom, podacima potrepljenom, opsežnom i, razume se, krajnje stručnom tekstu Vere Jovanović čitamo da je Rajko Mamuzić (1914-1994)21 spadao u neobične, radoznale zaljubljenike u umetnost i prijatelje umetnika, u retke kolekcionare velikih ideala, da je bio nepretenciozan pisac, spontan i oštar kritičar, dragocen hroničar, koji je u mladosti imao sreću da bude u blizini Save Šumanovića i prati stvaralačke tajne velikog slikara, što je po svoj prilici presudno uticalo na njegovu posvećenost umetnosti. Nakon rata, kao drugi sekretar Matice srpske, a potom i kao direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture, učinio je mnogo za očuvanje, konzervaciju i restauraciju spomenika, ali i za nabavku dragocenih muzejskih predmeta za muzeje i galerije Novog Sada i Beograda.
Lišen bilo kakve lične lukrativne ambicije, imao je bezgraničnog poverenja u vrednost ulaganja u opšta dobra i u tom smislu njegov gest je paralelan velikim mecenama iz prošlosti koji su sakupljali za sebe, a potom ostavljali narodu, dobijajući za uzvrat – ime sačuvano u bezvremenosti.
Darodavac, poklon, osnivanje
Učesnik rata od 1941. godine, a od 1943. zadužen u Agitpropu Treće armije za kulturu i štampu, Rajko Mamuzić je radio u sektoru sa ekipom u kojoj su bili mlađi i stariji borci – mlađi i stariji umetnici, između ostalih Martin Solaržik, Đurđe Teodorović, Stojan Ćelić, Mihailo Berenđija, Franjo Mraz, Majda Kurnik, Marinko Benzon, Zoran Petrović, Milan Kečić, Boško Petrović. Preko njih, kasnije, započeo je druženje i sa drugim mladim stvaraocima koji su izgrađivali naš prvi modernizam nakon rata. Mamuzićeva spontana želja rođena negovanjem prijateljstva sa umetnicima u usponu bila je da se okupe na jednom mestu dela slikara i vajara koji su mu bili bliski još iz vremena zajedničke antifašističke borbe i koji su u borbenim redovima pripremali propagandni material a istovremeno ostavljali svoja likovna svedočanstva o užasima počinjenih zločina.22
Prema svedočenjima jednog od učesnika - slikara, vajara, pisca i čoveka pozorišta Zorana Petrovića,23 Rajko Mamuzić je dela sistematski sakupljao kroz stalne posete ateljeima, diskusije, rasprave o modernoj umetnosti, kroz zajednički građenu ideju da se formira kolekcija namenjena osnivanju jedne galerije i darovanju javnosti. Rajko Mamuzić je započeo odmah posle kraja rata svoju kolekcionarsku strast u druženju upravo sa mladima stvaraocima koji još nisu bili - a neki nikada i neće biti - u žiži interesovanja javnosti, kritike, institucija kulture, koji su uglavnom bili prepušteni svojim sudbinama, što je u izvesnoim smislu moglo da znači slobodu u neslobodnim vremenima. Nisu bili privilegovani, mučno su se borili za svoja umetnička i građanska prava: umesto pravih ateljea, mnogima od njih dodeljen je prostor za rad u nekomfornim, tmurnim paviljonima nekadašnjeg Sajmišta sa čijih zidova je zračilo još sveže sećanje na strave stratišta iz vremena ustaškog i nacističkog terora. Uskoro, međutim, najveći broj umetnika te prve posleratne generacije preuzeće kormilo naše savremene umetnosti i likovnog života uopšte, posebno slikari Decembarske grupe, dok će sudbine pojedinih usamljenih, izolovanih i neuklopljenih stvaralaca i dalje biti zamračene, van glavnih tokova kulturne scene. Uz sve te mlade umetnike koji su gradili jednu novu poetiku stajao je Rajko Mamuzić svojim interesovanjem, poverenjem, bodrenjem, razumevanjem, i – malim sumama novca koje je mogao da izdvaja za otplaćivanje zaostalih rata koje je umetnicima redovno dugovao. Njegovo prisustvo na Sajmištu im je pomagalo da istraju, pre svega zato što je on intuitivno i strasno, a ne racionalno, znalački i profesionalno, verovao u smisao i vrednost njihovih istraživanja i rezultata. Jednostavno, voleo je te mlade umetnike i njihovu umetnost. Tako se kalilo obostrano uvažavanje i prijateljstvo.
U dugim diskusijama, drugarskim pričama i stalnim dogovorima pravljen je izbor sjedinjenim snagama kolekcionara i stvaralaca, izbor isapunjen emocijama i verom u smisao buduće misije. Sve dok nije konačno ostvaren cilj: Novi Sad je bio spreman – iako ne bezbolno – da dragoceni poklon dostojanstveno primi.24 Neposredno pre toga on je primio i izvanrednu kolekciju Pavla Beljanskog namenjenu prvobitno Beogradu25 za koju je izgrađena posebna, jedina posleratna namenski projektovana zgrada za jednu privatnu fondaciju, delo znamenitog arhitekte prof. Ive Kurtovića.26 Na ovu Spomen zbirku Pavla Beljanskog, u izvesnom smislu – pre svega hronološki, tj. generacijski - nastavlja se zbirka Rajka Mamuzića, da bi zajedno na Trgu galerija, sa mnogo ranije osnovanom Galerijom Matice srpske, sve tri zaokružile pregled stvaralaštva vojvođanske, srpske, i u velikoj meri jugoslovenske likovne umetnosti novog i modernog doba.27
Želja Rajka Mamuzića da se za javnost otvori Poklon zbirka dobila je decembra 1972. značajnu potporu od velikih stručnjaka, kakav je bio prof. dr Lazar Trifunović. Ugovor o poklonu koji sadrži dela beogradskih i novosadskih umetnika potpisan je 15. decembra 1972, a 15. novembra sledeće, 1973. godine, Galerija je osnovana kao samostalna ustanove kulture aktom Skupštine opštine Novi Sad, da bi bila svečano otvorena 23. oktobra 1974. godine – obeležavajući tim datumom tridesetogodišnjicu oslobođenja Novog Sada.
Ugovor darodavca obavezivao je organizatore da se pridržavaju osnovne koncepcije koju je izgradio Rajko Mamuzić – da se u Galeriji predstavljaju samo autori zastupljeni u njegovoj kolekciji, što se, razume se, poštuje i što je i ostalo obeležje ove ustanove do danas. Pravilnik o radu Galerije likovnih umetnosti – Poklon zbirke Rajka Mamuzića iz januara 1978. godine, aktuelan do danas, vrlo detaljno obrazlaže obaveze i dužnosti daroprimaoca, način i uslove izlaganja, potrebu za stalnim održavanjem kontakata sa umetnicima, ali i sa edukativnim, profesionalnim, društvenim i drugim organizacijama «čime se unapređuje njen rad u celini i povećava interes publike za današnju likovnu umetnost kod nas».28 Pravilnik govori i o načinu popunjavanja Zbirke, smeštaju, održavanju, postavci, organizovanju izložbi, o Kabinetu dokumentacije koja treba da se odnosi na umetnike iz Zbirke, ali i najšire – da aktivno prati i sakuplja podatke o savremenoj umetnosti kod nas i u svetu.29 Sve to pokazuje da je darodavac imao na umu odista profesionalno oformljenu muzejsku instituciju posvećenu pre svega stalnom predstavljanju generacije umetnika zastupljenih u Zbirci, zatim povremenim prikazivanjem njihovih manje ili više pozantih dela i iz drugih muzeja, galerija i privatnih kolekcija, ali i širem izučavanju ne samo naše moderne umetnosti, već i svetskih savremenih likovnih zbivanja.
U velikoj meri razočaran izjalovljenim idealima u koje je dugo verovao, uznemiren potencijalnom opasnošću da se integrišu novosadski muzeji i galerije – Rajko Mamuzić je to nazivao «galerijskim kombinatom» - on je uspeo da 27. decembra 1984. godine prava i dužnosti osnivača njegove Galerije prenese u nadležnost Samoupravne Autonomne Pokrajine Vojvodine. U trenucima brige za budućnost Galerije i nezadovoljstva zbog načelnog neshvatanja značaja darodavstva, on je zapisao: »Ja se ovim odužujem slikarima, potvrđujem poverenje koje su u mene uvek imali, dokazujem da i među jalovim sredinama, istaknutim po svojim pozicijama, uvek postoji možda manji broj ljudi koji imaju razloga za postojanje, a i da moja generacija zaslužuje da bude istaknuta i za života. Kada se sve ovo slegne i smire duhovi, pokazaće se da ovo naše vreme nije obilovalo samo prestupnicima, nego i pravim ljudskim veličinama, kao i svako, jer ova zemlja nikada nije bila siromašna u ljudima, a Vojvodina je uvek bila u preimućstvu kada se laćala istoga posla».30
Vreme je pokazalo da je Rajko Mamuzić bio u pravu: septembra 1992. godine Poklon zbirka njegovog imena zaslužno je dobila istaknuti položaj značajnog pokretnog kulturnog dobra – status spomenika kulture.
Smeštaj, direktori, velike publikacije
Zbirka je smeštena u harmonično građansko zdanje površine 450 m2, sagrađeno po projektima arhitekte Filipa Šmita 1922. godine za porodicu Radulović, zaštićeno zelenilom i tišinom, na uglu kojim se Trg galerija spaja sa jednom od najlepših novosadskih senovitih ulica koje nose ime znamenitog Vase Stajića. Zbirka je dobila prostor prilagođen maksimalno profesionalnom predstavljanju umetničkih dela. Međutim, čak i kada ponekad zažalimo što izložbene sale nisu prostranije da bi primile značajnije manifestacije ili veće formate dela, ili što osvetljenje nije uvek najpovoljnije, što cirkulacija posetilaca nije kontinuirana - prevagu odnose pozitivna osećanja intime, topline, bliskosti, zbog humanih dimenzija i taloga memorija koji zrače iz same zgrade Galerije i prenose se na postavke. Tome, svakako, doprinosi i važnost izložbi i kvalitet dela i prijateljski doček koji svaki posetilac doživi u Galeriji.
Galerijom su rukovodile važne ličnosti novosadskog kulturnog života, stručnjaci ili ljudi bliski struci. Direktori Galerije od osnivanja bili su Vlasta Ertl, Nadežda Jovanović, koja je i kao dugogodišnji kustos ostavila izvanredan trag svoje profesionalne angažovanosti kroz brojne izložbe, istraživanja i objavljene studije o umetnicima iz Zbirke, zatim Pavle Stanojević, Julka Džunić, Zvezdana Šarić, Steva Pavkov. Aktuelni direktor je ugledni vajar Mladen Marinkov. Svaka od tih ličnosti je ostavila poseban pečat svoga rada: redovno su obavljani svi veliki muzeološki poslovi dokumentovanja, zaštite, obrade, prikaza dela, publikovanja, predstavljanja publici, tako je Galerija vremenom sticala sve veći ugled kao ustanova značajna ne samo za novosadski kulturni milje, već i za celu našu zemlju.
Pored kataloga samostalnih izložbi, najznačajnije su publikacije posvećene celini zbirke: prva takva monografija velikog formata objavljena je u trenutku otvaranja Galerije 1974. godine.31 U kratkom uvodnom tekstu, potpisanom inicijalima E. F., piše: «Glavni zadatak socijalističkog društva u kojem umetnost ne snabdevaju spekulatori robom masovne potrošnje je dvojak: da publiku upućuje na pravo uživanje u umetnosti, a to će reći da razbudi i podstiče njeno razumevanje; i da istakne socijalnu odgovornost umetnika. Ova odgovornsot ne može da znači da umetnik prihvata naredbe vladajućeg ukusa, da slika ili vaja prema ovim ili onim ukazima: nego to znači da umesto da radi u vakuumu, on u krajnjoj liniji služi društvu. Socijalna, nastavna, formativna snaga umetničkog dela ne smatra se prolaznim događajem nego akcijom dalekosežnih posledica. Rođena iz realnosti, ona utiče na realnost». Po svoj prilici, ova potreba da se govori sredinom osme decenije o slobodi i autonomiji stvaralaštva, ali i o njegovim društvenim ciljevima, bila je posledica zadnjih vapaja krajnje konzervativnih snaga koje su pod parolom borbe protiv tzv. Crnog talasa nastojale da kontrolišu i utiču na umetničku produkciju upravo u to vreme, u zimu 1973/74. godine. Slede tekstovi o kolekcionaru i njegovoj zbirci (sa prevodom na francuski) Dušana Popovića Delo jedne generacije i Čedomira Brašanca Napor vredan pažnje, zatim predstavljanje umetničkih dela crno-belim i reprodukcijama u boji i sa dragocenom, iscrpnom, do tada najaktuelnijom dokumentacijom o svakom stvaraocu,32 sa kataloškim podacima o delima, biografijama, nagradama, samostalnim i grupnim izložbama autora i literaturom o svakom od njih.
Povodom petnaestogodišnjice osnivanja Galerije priređena je 1988. godine velika izložba i objavljen iscrpan katalog, po koncepciji i u realizaciji Nadežde Jovanović, u saradnji sa kolegijalnim ustanovama koje su pozajmile svoje radove, kao što su Galerija «Lazar Vozarević» iz Sremske Mitrovice, Galerija Matice srpske iz Novog Sada, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti iz Beograda i pojedini privatni vlasnici. U predgovoru kataloga tadašnja direktorka Julka Džunić je naglasila da se izložbom «ispunjava obaveza da se i na ovaj način, putem zajedničke prezentacije javnosti prikažu novija ili poslednja, kao i manje dostupna ostvarenja autora iz muzejsklih i galerijskih fondova i privatnih kolekcija čija smo dela, putem stalne postavke i povremenih izložbi predstavljali u proteklom razdoblju».33 Izvodi iz raznih tekstova o autorima, uz reprodukcije i dokumentaciju o svakom umetniku, dopunili su koncepciju kataloga i izložbe gde su bili zastupljeni svi umetnici iz Zbirke, sem Ede Murtića, Marija Maskarelija, Mladena Srbinovića, Milice Ribnikar, Ksenije Divjak i Lazara Vujaklije.
Povodom još jednog jubileja, dvadestogodišnjice od otvaranja Galerije priređena je, isto tako uz reprezentativan katalog, Jubilarna izložba autora iz fonda Poklon zbirke 1974-1994,34 takođe po koncepciji i u realizaciji Nadežde Jovanović sa popisom slikarskih i vajarskih radova (grafički i crtački opusi će biti posebno obrađeni), zatim sa potrebnom dokumentacijom i reprodukcijama svih slikarskih radova u boji, crno-belim reprodukcijama skulptura i dragocenim dokumentarnim fotografijama o životu Galerije i njenih umetnika. Uz uvodni tekst Tragom jedne generacije autorke izložbe koja je dala pregled aktivnosti i naglasila pedagošku funkciju Galerije, njenu stalnu mladalačku publiku koja prati razne događaje u njoj, objavljen je i tekst Miodraga Kujundžića Noveletta o eliti ili Kolekcija Rajka Mamuzića kojim on podseća na nevesela vremena socijalističkog realizma kao zvanične dogme protiv kojeg se pobunila upravo generacija mladih stvaralaca koju je okupio Rajko Mamuzić u svojoj kolekciji, o čemu – razume se, podseća nas Kujundžić – nije želeo da piše pisac prvog predgovora monografije o Poklon zbirci, političar Dušan Popović! Kujundžićev tekst je pun asocijacija na ličnosti koje su svojim nekonformističkim stavovima remetile ustaljeni socijalistički poredak i tako doprinosile laganom kretanju istorije ka nekim novim putevima za koje smo verovali da će nas brže odvesti ka pravim, evropskim ciljevima.
Koncepcija Zbirke, razgranata delatnost
Upravo zato što je nastala angažovanjem jednog čoveka, kolekcija Rajka Mamuzića je ujednačena, uravnotežena; govori o njegovom stavu prema umetnosti, odražava njegov ukus i odnos prema delu, ali u isti mah ona je u svom bogatstvu raznovrsna. Odlično je svedočanstvo o rastu naše umetnosti pedesetih i šezdesetih godina, a prati i kasnije razvojne puteve zastupljenih umetnika u onoj meri u kojoj je to bilo realno ostvariti pojedinim otkupima i kasnijim poklonima. Zbog toga je nemoguće zamisliti bilo kakvo predstavljanje tog perioda srpskog i vojvođanskog stvaralaštva bez prisustva ili konsultovanja dela iz ove Zbirke.
U trenutku otvaranja Galerije35 bio je zastupljen trideset jedan autor sa 424 dela – 140 slika, 31 sklupturom, 3 tapiserije i 250 crteža: Boško Petrović, Ksenija Divjak, Stojan Ćelić, Majda Kurnik, Zoran Petrović, Aleksandar Luković, Danica Antić, Boža Ilić, Olivera Kangrga, Matija Vuković, Lazar Vozarević, Milorad Bata Mihailović, Slavoljub Slava Bogojević, Kosara Bokšan, Stevan Maksimović, Miodrag Mića Popović, Nikola Koka Janković, Mario Maskareli, Angelina Gatalica, Mladen Srbinović, Miloš Bajić, Mirjana Koka Mihać, Petar Omčikus, Ljubica Cuca Sokić, Milan Popović, Milica Ribnikar, Lazar Vujaklija, Dragutin Cigarčić, Aleksandar Tomašević, Vladeta Petrić i Aleksandar Zarin. Naknadno je Zbirka obogaćena sa delima još četvoro umetnika – slikama Ljubinke Jovanović, Branka Filipovića Fila i Ede Murtića, i skulpturama Jovana Soldatovića, tako da je definitvno predstavljeno trideset petoro stvaralaca. Sa dodatnim poklonima samoga Rajka Mamuzića, umetnika iz zbirke i njihovih porodica još za života darodavca, ali i posle njegove smrti, kao i sa pojedinim otkupima, Poklon zbirka je danas udvostručena i sada broji 816 dela – slika, crteža, tapiserija, kolaža, gvaševa, grafika, akvarela, pastela, tempera, scenografskih rešenja, skulptura i dela kombinovane tehnike.
Svojim kvalitetom, zastupljenošću različitih tehnika i reprezentativnošću umetničkih imena ona omogućava prestižnu stalnu postavku sredine prošlog veka koja se povremeno menja, dopunjuje i osvežava. Ona takođe omogućava pripreme paralelnih, raznovrsnih izložbi sa čime je započeto već u zimu 1975/6. godine prikazivanjem retko viđenih crteža Ksenije Divjak. Sledile su brojne samostalne, tematske, autorske, retrospektivne, monografske, problemske i druge likovne manifestacije. Velika izlagačka aktivnost praćena je često koncertima i večerima posvećenim pojedinim autorima, predavanjima o muzeologiji i muzeološkim problemima, projekcijama filmova, razgovorima sa umetnicima i o umetnosti, seminarima i stručnim skupovima, što sve daje život Galeriji i njenoj vernoj publici obezbeđuje prijatne, pa i nezaboravne trenutke. Posebno kada se radi o izložbama posvećenim stvaraocima čiji se opus retko, ili gotovo nikada ne sreće u drugim muzejima i galerijama, što se upravo u Poklon zbirci Rajka Mamuzića često i dešava.
Tokom trideset godina postojanja Zbirke svi umetnici su imali samostalne izložbe, pojedini su i više puta nastupali sa različitim koncepcijama, u različitim disciplinama ili temama, kao što su bili i zastupljeni na brojnim manifestacijama koje su vrednovale i preispitivale našu umetnost sredine i druge polovine XX veka sa različitih uglova upravo kroz fondove Zbirke. Isto tako bilo je i više tematskih izložbi koje su zaokružile prikazivanje pojedinih disciplina, motiva ili tema: tako je tapiserija predstavljena 1987, skulptura 1992, a portret 1996. godine. Poseban i veoma značajan vid aktivnosti je prava misija koju Galerija ima u javnosti sarađujući sa drugim ustanovama i organizacijama u kojima su bila predstavljena dela iz Poklon zbirke, kao što su novosadske fabrike, škole, fakulteti, lokalne zajednice, pozorišta, sajam, zatim galerije, muzeji, škole van Novog Sada – u Apatinu, Bečeju, Pančevu, Žablju, Kraljevici, Čačku, Zrenjaninu, Rumi... Vrlo zanimljiva po koncepciji bila je izložba kojom je 2003. godine gostovala Umetnička kolonija iz Ečke, jedna od najstarijih i najznačajnijih vojvođanskih kolonija, sa delima umetnika zastupljenih u Zbirci Rajka Mamuzića. Nije potrebno posebno naglašavati da su fondovi Zbirke ne samo otvoreni, već i nezaobilazni kada su u pitanju pozajmice dela za brojne izložbe koje priređuju druge institucije, muzeji i galerije u Novom Sadu i van njega.
Aktivnost Galerije podrazumeva, pored osnovne delatnosti zaštite, pripremi izložbi i objavljivanja publikacija, i rad sa decom, školskom omladinom i publikom u najširem smislu. Jednom reči – živo prisustvo Galerije Rajka Mamuzića doprinosi bogatstvu kulturnog života Novog Sada i Vojvodine ali i cele naše zemlje na najlepši – profesionalan, edukativan i reprezentativan način.
Umetničke vrednosti Zbirke
Rajko Mamuzić je bio posvećen umetnicima koji su mu bili generacijski najbliži, ali u njegovoj zbirci su i mnogi mlađi, rođeni u trećoj deceniji XX veka (najmlađa je bila Milica Ribnikar, rođena 1931. godine). Gotovo svi oni su svoje životne i umetničke puteve vezali za Srbiju i Vojvodinu, pre svega za Beograd i Novi Sad mada su pojedinci poreklom iz Slovenije, Makedonije, Crne Gore, Bosne, Hrvatske. Posebno mesto u u kolekciji pripada izvanredno značajnom hrvatskom umetniku Edi Murtiću. Pored nesumnjivih likovnih vrednosti, razlozi njegovog prisustva su po svoj prilici višeslojni: on je u našoj sredini uvek rado viđen gost i prijatelj, a njegovo antifašističko angažovanje je bilo primerno, posebno izvanredno ekspresivna mapa grafika Jama rađena na stihove Ivana Gorana Kovačića koju je tokom II svetskog rata ostvario zajedno sa Zlatkom Pricom kao najpotresniji izraz otpora nasilju i smrti. I to su sve svakako bili dovoljni razlozi da i njegova druga, kasnija, snažna apstraktna dela obogate Zbirku Rajka Mamuzića.
Iako u principu generacijska omeđenost sama po sebi ne bi morala biti činjenica koja opredeljuje umetničke poetike, za stvaraoce koje je okupio Rajko Mamuzić moguće je govoriti kao o pokolenju koje je imalo blisko viđenje kreativnog čina, koje je osećalo misiju unošenja novih, slobodnijih ideja u našu umetnost, pokolenje koje je izborilo pravo na sopstvene modele oslobodivši se nametnutih stega i koje je u umetničkom činu prepoznalo mogućnost prenošenja ličnog stava, initmnih emocija, svoje sudbine - kao sudbine svoje epohe. Zalaganje za opšte ideale «naroda» lagano je odlazilo u drugi plan. Svi su oni negovali srodan odnos prema ulozi umetnika u svom vremenu – ulozi koja se bitno razlikovala od dogmatizovanih zvaničnih postavki, ma koliko da je među njima bilo iskrenih pristalica i Narodnooslobodilačke borbe i komunističke partije i vere u smisao izgradnje socijalizma... Za njih su to bili odvojeni svetovi, danas posve dalekih i mnogima teško razumljivih i prihvatljivih postavki. Tih ranih pedestih godina okretanje ličnom i trenutnom, a ne opštem i večnom još uvek se mučno probijalo: jednima se činilo blasfemično, drugima smelo i opasno. Dogma se nije lako povlačila pred istinom.
Izrazite individualnosti velikog senzibiliteta, umetnici Mamuzićevog okruženja bili su omeđeni uslovnostima svoga vremena i ta činjenica je ostavila vidnog i neminovnog traga na njihovo stvaralaštvo. Očevidno je Rajko Mamuzić upravo to i želeo kada je pristupao formiranju svoje dragocene zbirke. On je nastojao da istakne taj individualizam i autonomni karakter svake umetničke ličnosti, a da se pri tom oseti vladajuća tendencija vremena i obeležje cele generacije: mukotrpno, postepeno ali rezolutno oslobađanje od dogmi kulturne politike koja je najpre glasno i državnički, a potom latentno podržavala ideologiju socijalističkog realizma čak i kada je došlo do srećnog razlaza sa Staljinom i njegovom doktrinom. Okrenutost Evropi i svetu, odmah je, već na samom početku šeste decenije, omogućila promene u našoj umetnosti u čemu su, pored nekoliko već pre rata afirmisanih umetnika, kao što su bili Petar Lubarda, Peđa Milosavljević ili Milan Konjović, veliki doprinos dali stvaraoci iz naraštaja koji prati Rajko Mamuzić. Pri tome treba imati na umu da su se promene kretale laganim korakom, da su prodirale mukotrpno i bolno, trnovitim i razuđenim putevima, višeslojno i na društvenom, organizacionom i čisto vizuelnom planu, uz mnoge - ponekad prikrivene, ponekad otvorene - otpore zvaničnih struja, posebno iz Udruženja likovnih umetnika, kako Srbije, tako i Vojvodine.
Ma koliko da je vera i komunističke ideale bila bliska Rajku Mamuziću, on je bio širokih nazora, otvoren za novine, pravičan i netrpeljiv prema društvenim devijacijama i individualnim greškama. Zbog toga njegova Poklon-zbirka odoleva socrealističkim modelima i na relativno precizan način prati gotovo sve pojave socijalističkog modernizma koji se sve češće u stručnoj literaturi prihvata pod terminom Svete Lukića socijalistički estetizam. Pod tim se podrazuma otklon postrevolucionarne umetnosti od zvanične angažovanosti i pogleda u realnost, i otvaranje puteva slobode sa novim sadržajima i modelima. To je upravo prepozunatljivo na naporima tada uglavnom mlade i najmlađe generacije umetnika iz Mamuzićeve Poklon zbirke. Taj put formiranja našeg posleratnog modernizma uzimao je sadržaje manje zvanične i epohalne, a više lične i nepredmetne, tretirao je slobodnije formu, unosio autobiografske elemente, i približavao se vizionarstvu, poetičnosti, lirskoj a postepeno i geometrizovanoj bespredmetnosti... Priroda je bila podstrek za likovne asocijacije i slobodne kompozicione interpretacije; figura, tretirana na nekanonski način, sve se češće nalazi u apstraktnom ambijentu, ponekad sa nadrealističkim, neuobičajenim i neočekivanim konfrontacijama. Ti slobodniji likovni tretmani i vizuelni iskazi najavljeni su ponašanjem i delatnošću članova grupe Jedanaestorica među kojima su bili i umetnici iz Mamuzićevog kruga - Slavoljub Bogojević, Kosara Bokšan, Ljubinka Jovanović, Bata Mihailović, Petar Omčikus, Lazar Vozarević, dakle gotovo svi prethodni učesnici Zadarske grupe (osim Vere Božičković Popović i Milete Andrejevića), grupe koja je već krajem četrdesetih godina prva napustila akademske klupe u potrazi za slobodom. U Poklon zbirci Rajka Mamuzića našli su se skoro svi članovi Decembarske grupe, glavnog predstavnika socijalističkog modernizma: Miloš Bajić, Stojan Ćelić, Aleksandar Tomašević, Mladen Srbinović, Dragutin Cigarčić, Lazar Vozarević, Lazar Vujaklija, Aleksandar Luković i Zoran Petrović. (Nedostaju dela Miodraga B. Protića). Trojica Decembaraca - Zoran Petrović, Stojan Ćelić i Miloš Bajić pripadali su prethodno grupi Samostalni, koja je, na svoj način, takođe uticala na postepeni raspad dotadašnjeg, strogo kontrolisanog ustrojstva kulturnog života i umetničke scene. U Mamuzićevom krugu su i gotovo svi umetnici prve generacije koji su vezali svoju sudbinu za Pariz, i tamo bili naši pravi kulturni ambasadori – Petar Omčikus i Kosa Bokšan, Bata Mihailović i Ljubinka Jovanović, a u velikoj meri se to odnosi i na Miću Popovića, koji se, ipak, kasnije opredelio da u Jugoslaviji nastavi svoju karijeru. (U Zbirci nisu zastupljena dela Vere Božičković Popović koja je takođe bila godinama vezana za Pariz).
U zbirci je stavljen naglasak i na savremenu skulpturu, koja je, u principu, mnogo manje privlačna za kolekcionare od slikarstva: tako zbirka ima dragocena vajarska, komponibilna i zavarivana dela jednog od naših prvih i najradikalnijih antivajara - Zorana Petrovića, apstraktne, asocijativne forme Aleksandra Zarina, stilizovane figure snažne ekspresije Jovana Soldatovića i Vladete Petrića, izražajne, do amorfnosti mučne, mase Matije Vukovića, klasične portrete modernog izraza i pojednostavljenosti Nikole Koke Jankovića, Angeline Gatalice i Milice Ribnikar, ali i skulpture jedne od najjačih stvaralačkih ličnosti našeg posleratnog modernizma - slikara Boška Petrovića. Tu nismo mogli da govorimo sa žaljenjem da nedostaju dela Olge Jevrić, Olge Jančić, Nandora Glida, Jovana Kratohvila, Vojina Stojića...
Zanimanje Rajka Mamuzića za snažnu generaciju mladih slikarki i umetnica u punom stvaralačkom usponu, rezultiralo je značajnom sklopu njihovih radova koji upravo govore o pomenutom autonomnom iskazu, obogaćenom dubokim doživljajem, sudbinskim viđenjem sveta, sa dalekim asocijacijama na velike umetnike prošlih vremena, kako to čitamo na proživljenima slikama Majde Kurnik, Olivere Kangrge i Ksenije Divjak, ili na poetičnim vizijama Mirjane Mihać i Danice Antić. Slike Kosare Bokšan govore emancipovanim jezikom snažne vizije, jarkih kolorističkih odnosa i čistih ploha po kojima se ova umetnica izdavaja od gotovo svih drugih slikara i slikarki koji u tananim islikavanjima i slojevitim namazima vide suštinu ličnog uloga. Na izvestan način, njoj se približava Ljubinka Jovanović svojim poetskim reminiscencijama na arhetipske forme vremenski i prostorno daleke. Dela Ljubice Cuce Sokić, afirmisane još pred početak Drugog svetskog rata, u ovoj kolekciji se mogu gledati kao antipodi tada mladog umetnika Bože Ilića: dok Cuca Sokić nikada nije bila pristalica dogamtizovane umetnosti, iako je kroz njen opus promicao osećaj vremena, ugroženosti, jeze i neslaganja, Boža Ilić je uspešno sprovodio vizualizaciju ideje socrealizma. On, međutim, nije zastupljen tim, već mnogo kasnijim, ekspresivnim, koloristički jakim figuralnim kompozicijama. Cuca Sokić, s druge strane, zastupljena je u Zbirci mnogo radikalnijim slikama, najbližim sintetizovanoj apstraktnoj formi ma koliko da se umetnica oslanjala na viđeni predmetni svet oko sebe. Ta vrsta asocijativnog beleženja utisaka iz realnosti na svojstveni, apstrakciji blizak način može da se odnosi i na velike, uravnotežene kompozicije Stojana Ćelića, za enformelne strukture Miće Popovića i Branka Filipovića Fila, na poetske vizije Slavoljuba Bogojevića, memoarske scene logora Miloša Bajića, kosmičke vizije Marija Maskarelija ili slike pune akcija Bate Mihailovića i ekspresivnih, snažnih namaza Petra Omčikusa.
Na slikama Milana Popovića suočavamo se sa njegovom maštovitom, fantastičnom vizijom čoveka u nemogućim, nadrealnim ambijentima i situacijama, od čega nije daleko ni konstantno humorno i istovremeno tragično viđenje cirkusa i klovnova Aleksandra Lukovića. Asocijativne forme Aleksandra Tomaševića vezuju se za našu staru, srednjovekovnu fresko umetnost, što je polazište i Lazara Vozarevića, sa jakim pečatom pikasovske stilizacije. Lazar Vujaklija, s druge strane, koristi rečnik starih krajputaša i stećaka u koje unosi živi, folklorni kolorit. Slobodne interpetacije situacija i oblika kod Mladena Srbinovića i Stevana Maksimovića dovode do karakteristične lirske atmosfere slike, dok kod Dragutina Cigarčića provejava daleka reminiscencija na pompejansko slikarstvo i blagi uticaj palete Mila Milunovića.
Sva ova raznolikost ideja među zastupljenim umetnicima ukazuje da je Rajko Mamuzić sakupljao dela autonomnih stavova, kontraditkornih ideja, raznovrsnih umetničkih polazišta i uzora, različitih ciljeva, društvenih izvorišta, pa i gledišta. To čini njegovu novosadsku Poklon zbirku dragocenim izvorom saznanja o poetikama i ideologijama uglavnom mladih stvaralaca tokom šeste i sedme decenije prošlog veka. To je čini različitom u odnosu na druge kolekcije, i to u isti mah govori da je srpska umetnost tog posleratnog doba kretala put čistijih ideja sa umerenim osećanjem napretka, bez radikalnih stavova i definitivnih rešenja. Bila je to umetnost laganog koraka ka savremenosti i oslobađanju bilo kakvih sprega nad umetnošću, umetnost koju su sada naslednile nove generacije stvaralaca i sa tim prtljagom ušle u umetnsot Evrope i sveta. I upravo za razumevanje kako današnje situacije nastale na sledu prethodnih traganja, tako i za umetničke, kulturne i društvene prilike sredine veka, opsežan i dragocen izvor informacija daju nam dela iz Poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu.
Irina Subotić
zima 2003/ proleće 2004.
_________________________________________________________________________________________
1 Vera Jovanović, Stanovišta i učinak Rajka Mamuzića, u: Rajko Mamuzić. Eseji i kritike, izd. Galerija likovne umetnosti. Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 1995, str.5-26.
2 Up. Dušan Popović, Delo jedne generacije, u: Galerija likovne umetnosti – Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 1974, str. 10. Kao posvetu ili moto, u ovoj velikoj publikaciji objavljenoj prilikom otvaranja Galerije, Rajko Mamuzić je napisao: «Ovu zbirku likovnog stvaralaštva socijalističke epohe posvećujem partizanima Vojvodine, borcima za revolucionarne ideje». Isti moto je postavljen na metalnoj ploči u holu Galerije.
3 Ibid.
4 U izvesnom smislu, način sakupljanja dela, posvećenost umetnosti i ljubav prema umetnicima uglavnom iste generacije Rajka Mamuzića mogli bi se uporediti s odnosom poznatog beogradskog lekara i kolekcionara dr Jakova Smodlake koji je, družeći se s umetnicima, sakupio veliku i značajnu zbirku i velikodušno je poklonio Narodnom muzeju u Beogradu početkom osamdesetih godina prošlog veka i tako obogatio Muzej dragocenim delima koja čine sponu da starijim zbirkama.
5 Spomen-zbirka Pavla Beljanskog osnovana je 11.oktobra 1961. na osnovu ugovora o poklonu srpskom narodu, zaključenom 18. oktobra 1957. godine
6 Danica Radović, Srpskom narodu. Savremene zadužbine: Spoemn-zbirka Pavla Beljanskog, Politika, Beograd, 29.april 2004, str. B4.
7 Moram još jednom da izrazim svoje duboko žaljenje što kasnije, iako je devedesetih godina to pitanje bilo aktuelno, nije realizovana namera da se Trg galerija obogati još jednom muzejskom ustanovom – Muzejom savremene likovne umetnosti koji svojim bogatim zbirkama najpotpunuje predstavlja vojvođansko stvaralaštvo XX veka do današnjeg dana i koji na žalost nema svoje adekvatne prostorije. Time bi Novi Sad pružio jedinstveni primer okupljanja kulturnih ustanova srodnog, tačnije komplementarnog sadržaja, kako je to, na primer, učinjeno u Njujorku gde tzv. muzejska milja (Peta avenija) povezuje mnoge muzeje, u Minhenu ili u Beču gde je početak novog veka i milenijuma obeležen otvaranjem Muzejske četvrti.
8 Objavljen u: Rajko Mamuzić. Eseji i kritike, izd. Galerija likovne umetnosti. Poklon zbirka Rajma Mamuzića, Novi Sad 1995, str. 28.
9 Ibid., str. 29.
10 Ibid., str. 25.
11 Galerija likovne umetnosti – Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 1974.
12 Dokumentaciju je obradila muzejski savetnik Muzeja svremene umetnosti u Beogradu, Radmila Panić-Matić, dok se – karakteristično za vreme samoupravnog socijalizma – pod koncepcijom, postavkom izložbe i organizacijom krije neidentifikovano Stručni savet i Veće galerije koje su činili, uz Rajka Mamuzića i slikara Petra Omčikusa koji živi u Parizu, uglavnom u tom trenutku istaknuti društveno-politički radnici – S. Doronjski, D. Ilijević, D. Zelenović, Č. Kovačević, D. Popović, I. Drezgić, V. Vukmanović i dr. Nije naznačen čak ni odgovorni ili glavni urednik publikacije.
13 Izbor '88. Dela autora iz zbirke, izd. Galerija likovne umetnosti. Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad, Vase Stajića l, decembar 1988-februar 1989.
14 Izd. Galerija likovne umetnosti. Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad, novembar 1994.
15 U trenutku potpisivanja Ugovora bilo je navedeno 405 dela.
16 207 ulja, 392 crteža, 62 skulpture, 3 tapiserije, 3 kolaža, 2 kombinovane tehnike, 3 gvaša, 32 grafike, 39 akvarela, 7 pastela, 37 scenografije, 29 tempera.
17 Na primer, izložbe Ratni crteži i grafike boraca III Armije 1982, NOB i obnova, crteži i grafike 1987, Enformel u delima autora iz Zbirke 1994, Iz umetničkog jezgra Novog Sada 1998, Izložba poklona 1990-2001, 2001-2002 i dr.
18 Umetnička kolonija Ečka (predgovor u katalogu Jovanka Stolić), Galerija likovne umetnosti – Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad, 18. septembar - 25. oktobar 2003. Bilo je izloženo 45 slika i skulptura.
19 Up. Lidija Merenik, Ideološki modeli: srpsko slikarstvo 1945-1968, izd. Beopolis-Repont, Beograd 2001.
20 Ješa Denegri, Socijalistički estetizam, u: Pedesete - teme srpske umetnosti, izd. Svetovi, Novi Sad 1993, str. 104-110.
21 Vera Jovanović, Stanovišta i učinak Rajka Mamuzića, u: Rajko Mamuzić. Eseji i kritike, izd. Galerija likovne umetnosti. Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 1995, str.5-26.
22 Up. Dušan Popović, Delo jedne generacije, u: Galerija likovne umetnosti – Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 1974, str. 10. Kao posvetu ili moto, u ovoj velikoj publikaciji objavljenoj prilikom otvaranja Galerije, Rajko Mamuzić je napisao: «Ovu zbirku likovnog stvaralaštva socijalističke epohe posvećujem partizanima Vojvodine, borcima za revolucionarne ideje». Isti moto je postavljen na metalnoj ploči u holu Galerije.
23 Ibid.
24 U izvesnom smislu, način sakupljanja dela, posvećenost umetnosti i ljubav prema umetnicima uglavnom iste generacije Rajka Mamuzića mogli bi se uporediti s odnosom poznatog beogradskog lekara i kolekcionara dr Jakova Smodlake koji je, družeći se s umetnicima, sakupio veliku i značajnu zbirku i velikodušno je poklonio Narodnom muzeju u Beogradu početkom osamdesetih godina prošlog veka i tako obogatio Muzej dragocenim delima koja čine sponu da starijim zbirkama.
25 Spomen-zbirka Pavla Beljanskog osnovana je 11.oktobra 1961. na osnovu ugovora o poklonu srpskom narodu, zaključenom 18. oktobra 1957. godine.
26 Danica Radović, Srpskom narodu. Savremene zadužbine: Spoemn-zbirka Pavla Beljanskog, Politika, Beograd, 29.april 2004, str. B4.
27 Moram još jednom da izrazim svoje duboko žaljenje što kasnije, iako je devedesetih godina to pitanje bilo aktuelno, nije realizovana namera da se Trg galerija obogati još jednom muzejskom ustanovom – Muzejom savremene likovne umetnosti koji svojim bogatim zbirkama najpotpunuje predstavlja vojvođansko stvaralaštvo XX veka do današnjeg dana i koji na žalost nema svoje adekvatne prostorije. Time bi Novi Sad pružio jedinstveni primer okupljanja kulturnih ustanova srodnog, tačnije komplementarnog sadržaja, kako je to, na primer, učinjeno u Njujorku gde tzv. muzejska milja (Peta avenija) povezuje mnoge muzeje, u Minhenu ili u Beču gde je početak novog veka i milenijuma obeležen otvaranjem Muzejske četvrti.
28 Objavljen u: Rajko Mamuzić. Eseji i kritike, izd. Galerija likovne umetnosti. Poklon zbirka Rajma Mamuzića, Novi Sad 1995, str. 28.
29 Ibid., str. 29.
30 Ibid., str. 25.
31 Galerija likovne umetnosti – Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 1974.
32 Dokumentaciju je obradila muzejski savetnik Muzeja svremene umetnosti u Beogradu, Radmila Panić-Matić, dok se – karakteristično za vreme samoupravnog socijalizma – pod koncepcijom, postavkom izložbe i organizacijom krije neidentifikovano Stručni savet i Veće galerije koje su činili, uz Rajka Mamuzića i slikara Petra Omčikusa koji živi u Parizu, uglavnom u tom trenutku istaknuti društveno-politički radnici – S. Doronjski, D. Ilijević, D. Zelenović, Č. Kovačević, D. Popović, I. Drezgić, V. Vukmanović i dr. Nije naznačen čak ni odgovorni ili glavni urednik publikacije.
33 Izbor '88. Dela autora iz zbirke, izd. Galerija likovne umetnosti. Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad, Vase Stajića l, decembar 1988-februar 1989.
34 Izd. Galerija likovne umetnosti. Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad, novembar 1994.
35 Izd. Galerija likovne umetnosti. Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad, novembar 1994.
36 207 ulja, 392 crteža, 62 skulpture, 3 tapiserije, 3 kolaža, 2 kombinovane tehnike, 3 gvaša, 32 grafike, 39 akvarela, 7 pastela, 37 scenografije, 29 tempera.
37 Na primer, izložbe Ratni crteži i grafike boraca III Armije 1982, NOB i obnova, crteži i grafike 1987, Enformel u delima autora iz Zbirke 1994, Iz umetničkog jezgra Novog Sada 1998, Izložba poklona 1990-2001, 2001-2002 i dr.