Umetnik

Irina Subotić (1941)

Prati umetnika

Pretraga

Estetizacija protesta

Široko rasprostranjeni pojam “novih demokratija” koje se mukotrpno izgradjuju na opustelim prostorima nekadašnjih komunističkih, odnosno socijalističkih režima, najredje se primenjuje – iz poznatih razloga – na situaciju u našoj zemlji. Ipak, dogadjaji koji su nas potresali tokom zime 1996/97. godine, a posebno studentski protest, uneli su odredjene znakovne promene kojima bismo bili u stanju da se prepoznamo kao društvo koje (ipak) zna ne samo u kom pravcu je moguće tražiti rešenja, već i nalazi moduse za njihovo civilizovano ostvarivanje. Sa odredjene distance, razume se, i taj predjeni put se može učiniti utopijskom projekcijom neke sasvim imaginarne budućnosti, pa ipak – ostaće zabeleženo da su ulice i trgovi, pre svega Beograda i Novog Sada, a zatim i drugih srbijanskih i vojvodjanskih gradova, tokom tih meseci bili poprište neočekivano inventivnih i smisaonih intervencija. S mnogo razloga možemo ih svrstati u kulturu protesta.


Ako se termin Đanija Vatima (Gianni Vattimo) “oscilirajući identitet” primeni na situaciju koju smo tada živeli, klatno u oscilaciji bi svakako bilo u uzlaznoj liniji što vodi ka identitetu kakav bismo želeli da nas predstavlja. Čini se da se jasno ispoljila fanatična želja ne samo za pukim ostvarenjem rezultata izbora, koji su obećavali novi i bolji kvalitet života, već i za estetičkim preživljavanjem, što svakako spada u viši nivo zahteva. Ovi zahtevi su utoliko značajniji što je odista estetizacija kod nas postala luksuz u uslovima neprimerene duhovne i materijalne bede u koju postepeno i neminovno zapada najveći broj žitelja vrlo različitog socijalnog statusa.


Tromesečni protest u zimu 1996/97. civilizovani svet je razumeo u velikoj meri zahvaljujući i sredstvima kojima se on ispoljavao, tonom kojim se širio, predmetima koji su ga obeležili, snagom izraza koja nije jenjavala ni danju ni noću. Masovni mediji širom sveta takav protest su sa zadovoljstvom pratili i tumačili svakodnevno, prihvatali i podržavali i to je, s druge strane, unosilo energiju potrebnu mladima (i ne samo njima) da tri zimska meseca provedu na ulicama, pod kišom i snegom, u šetnjama, ponekad dužim, često nasilno kratkim ili u krug - zatvorskim.


Izvanredna artikulacija, pre svega studentskih zahteva, dobila je umetničke i paraumetničke oblike koju su nedvosmisleno upućivali na svest da je pre svega gradsko stanovništvo sazrelo za promene i spremno da se demokratskim putem bori za njihovo ostvarivanje. Očevidni znaci civilnog i civilizovanog bunta prepoznavali su se u inventivnim parolama i sloganima, duhovitim, inteligentnim, oštroumnim transparentima i bedževima u kojima je bilo i optimističke vere i pozitivne snage da se može nešto postići i ići dalje. S druge strane, stalno uočljiva nota ironije i sarkazma upućuju na nepotkupljivost, istorijsku svest i inherentan pesimizam koji je provejava racionalnom stranom naše nacije. Hiljade flajera i postera, većih i manjih plakata, prospekata i letaka, zajedno sa fotografijama, razglednicama, čak i brzo izdatim knjigama i albumima, upotpunjavalo je estetski oblikovan ambijent i stvaralo sliku o potrebi trenutne istorizacije i muzealizacije protesta.


Upravo ta svest da se ideje materijalizuju, da se obrade korišćenjem savremenih tehnoloških mogućnosti i, više od toga, da se estetizuju u duhu aktuelne i dopadljive vizuelne prakse i kao takve predstave i zatim sačuvaju od brzog zabrava, ukazuje na novu vrstu protesta, drukčiju od svih prethodnih. Ako se setimo materijala kojim su studenti raspolagali i načina na koji su komunicirali tokom nekada najdužeg, najmasovnijeg i po posledicama najznačajnijeg protesta juna 1968. godine, osetićemo bitnu civilizacijsku razliku i neobično odnegovanu svest da se eksteriorizacijiom, estetizacijom i korišćenjem medija kao osloncem, ideje mogu mnogo delotvornije da šire.


Još jednu generalnu karakteristiku protesta predstavlja dobra spremnost da se zabeleži i sa buduće generacije sačuva svaki pokret, svaka ideja, trag bunta. Otuda tako mnogo sjajnih fotografija, pretočenih u štampani materijal, zatim autentičnih dokumentarnih video i filmskih zapisa, performansa pa i pozorišnih komada, koncerata na otvorenom, uživo ili sa traka, izložbi koje predstavljaju privatne i javne kolekcije objekata sa protesta, pa čak i naučnih simpozijuma na temu studentskog pokreta čime se sprovodi brza istorizacija i muzeifikacija savremenosti. Tako smo odmah postali svesni da je vizuelni jezik bio adekvatan mentalnom stanju i da je podržavao etičke stavove i poruke. Bio je, takodje, sredstvo i mera iskupljivanja konkretnih, materijalnih grehova oko nas. Maštovitost pojedinih profesija je došla do izražaja na neverovatan način čuvajući pri tom autentičnost atmosfere i scene: prepoznavali su se studenti arhitekture po svom uvek prisutnom transparentu koju je postao trade-mark celog protesta; prepoznavali su se studenti istorije umetnosti sa citatima istorijskih stilova a studenti Fakulteta likovnih umetnosti sa svojim plastičnim intervencijama, kao što su i studenti Fakulteta primenjenih umetnosti i dizajna na pravi način manifestovali svoja praktična umeća. Ostaće zapamćeni mladi biolozi (ali i svi ostali...) koji su pomno tražili i predano analizirali razne vrste živih bića ne bi li kroz njihove osobenosti prepoznali skrivenog rektora Veličkovića. Lokalna boja univerzalnog protesta prepoznavala se po najrazličitijim instrumentima za izazivanje antitelevizijske buke u 19,30. Hiljade, desetine (da li stotine?) hiljada tih pištaljki bile su više od sredstva za izazivanje prodornog zvuka kao poruke ili opomene: pištaljke – sasvim neočekivano, i van uobičajenih konotacija – postale su znak za obeležavanje pripadnosti onima koji su bili spremni za poduhvate duha... I veoma brzo, već prvih dana protesta postale su nezaobilazni rekvizit i najozbiljnijih gradjanki i gradjana svih uzrasta, profesija, socijalnog porekla i opredeljenja.


Pulsiranje energije mladih dolazilo je na njima svojstven način – preko brojnih bubnjeva verovatno iz svakog beogradskog džez, rok, pop ili folk benda, što je, opet, davalo boju nabijenu mladalačkom snagom, toliko potrebnom za kreiranje budućnosti.


Vrhunac spremnosti da se istraje u idejama došao je pred plavim kordonima specijalne policije kada su se organizovane grupe gradjana za podršku studentima sastavljene od stručnjaka svih profesija - profesora univerziteta, umetnika, strukovnih organizacija, sportista i sl. smenjivale ne samo u fizičkom smislu, već upravo sa inicijativama da se osmisle susreti (ili mogući sudari) sa zaštitnicima mira i reda. Istoričari umetnosti će zapamtiti i sigurno sa različitih uglova ponuditi interpretacije ogledala kojima su umetnici i kritičari policajcima pred kordonom “otiskivali” stvarnost. Teorije ogledalnosti ovde su dobile višeznačnost koja se verovatno nigde tako duboko i suštinski nije primenila.


Pojedine manifestacije su bile na nivou uspelih masovnih umetničkih performansa, zahvaljujući ličnom angažovanju ili samo konceptima pozajmljenim od likovnih stvaralaca i teoretičara. Karikaturalna lutka robijaša sa likom i znamenjem najvažnije ličnosti u našim životima (zbog koje je jedan mladi čovek bio hapšen i maltretiran), pojasevi za (naše) spasavanje napravljeni od leda (koji će se istopiti, kao i naša nada za spasenjem) ili (ritualno) iscrtavanje silueta na pločnicima onih osoba koje je policija prebila – samo su neke od akcija kojima su studenti umetnički konceptualizovali svoje ideje i pronašli adekvatnu formu, dovoljno komunikativnu da bude pročitana na adekvatan način, a da istovremeno ne bude banalizovana ili opterećena narativnošću.


U takve veoma efektne akcije spada i završni čin protesta kada je cela zgrada Rektorata Beogradskog univerziteta gde je cela drama i započeta tri meseca ranije, bila “upakovana” u čedno belu tkaninu, po principu Kristovih (Christo) pakovanja velikih i znamenitih gradjevinskih objekata ili prirodnih ambijenata. Taj gest “presvlačenja” zdanja Rektorata imao je višestruki smisao – i okončanja jedne faze borbe, i zamrzavanja stanja, i zatvaranja očiju i ovladavanja situacijom (bar delimično...).


Iako su najčešće autori i akteri ovih akcija ostajali u anonimnosti, njihovo zračenje je duboko prodrlo u samu bit studentskog protesta, postalo je sastavni deo njihovih htenja i namera. Preko takvih realizacija bilo je lepše, a svakako i lakše prepoznati ciljeve mladih i profile angažovanih, onih koji su željni promena u društvu da bi im život koji im predstoji u ovoj sredini bio podnošljiv.


Tako se kultura protesta 1996/97. godine javila kao fenomen koji je na dosta neočekivani način prerastao u samoodbranu sopstvenog identiteta, ali i identiteta celog društva. Kao takav ostaće zapamćen jer je izneo na videlo najlepšu stranu našeg mentaliteta koji amalgamiše veliku ambiciju, preterana očekivanja, sjajne ideje, visprenost duha, kreativnu snagu da se prebrode ogromne teškoće svih vrsta... Rezultat koji je sledio pokazao je onu drugu stranu, obeleženu duboko usadjenom melanholijom, nevericom u sopstvene moći, odustajanjem u odsutnim trenucima, razjedinjenošću kao istorijskim sindromom, neverovatnom količinom trpeljivosti... Sva je prilika da nam predstoji ono što je naš poznati, rano preminuli filozof Milan Kovačević napisao u poshumno objavljenom intervjuu u “Književnim novinama” još maja 1988. godine: “Najpouzdaniji srpski kontinuitet je kontinuitet često ponavljanih uskrsnuća”.




Duh vedrine. Kultura protesta – protest kulture (Građanski i studentski protest 96-97), Biblioteka Agora, Fakultet političkih nauka, Beograd 1998, 151-156.

Protest Aesthetisation and Protest Culture, Krasnogruda, Sejny-Stockholm, no. 8, 1998,62-64.