Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Milan Marinković Cile
Beta Vukanović
Stevan Todorović
EMIR DRAGULJ
Grafički kolektiv - 3.XII 2007.
Ovi mali, obični, nenametljivi predmeti i jednostavni ambijenti našeg života - postaju magične predstave na minijaturnim grafikama Emira Dragulja, zahvaljujući umetnikovoj izvanrednoj moći da kompleksnim načinom rada postigne jednostavnost: da nam dočara materijlnost predmeta kroz tajanstvenu svetlost koja u blagim prelazima obliva grafički ravni list. Time on ističe prisustvo i značenje predstave, kao i dubinu pozadine u kojoj stvari i likovi nadrealno lebde i svojim baršunastim sjajem, tamnim ali prozirnim, stvaraju uzvišeni svet tišine. Nešto svakodnevno i gotovo banalno umetnik pretače u začudjujuće i vanvremeno. Ta kompleksna priroda Emirovog dela, sačinjena od jednostavnog, nevinog i čednog, približava ga velikom uzoru i idealu, velikanu japanske grafike, posebno mezzotinte - Jozo Hamagučiju. Kao i Hamaguči, koji je japansku tradiciju oplemenio evropskim iskustvima modernizma, i Emir Dragulj je povezao ljubav prema detalju i osećaj za taktilne vrednosti, stare islamske, bosanske kulture, rituala i običaja sa savremenim, minimalističkim pristupom temi. Iz toga je rođena svedena, delikatna, i u isti mah tako duboka i bogata likovna predstava. Kao haiku poezija, izvedena u mezzotinti ili bilo kojoj drugoj tehnici – svedene forme, slobodnog duha, puna harmonije, atmosfere neke tihe kontemplacije, slojevitog značenja, i još većih nagoveštaja, kroz brižljivu tonalizaciju i modulaciju, gradaciju i gustinu, ali ne reči, već boje.
Emir je uspeo da ostvari simbiotičku ravnotežu između željene predstave i velikog umeća rada, da u ovim svojim malim, minijaturnim grafikama, uglavnom namenjenim intimnim darovima, iskaže svoj senzibilitet i obezbedi sve kvalitete suptilne strukture, koja kao da želi da pobegne od damara svakidašnjice i da ulegne u neki nedokučivi mir, izolaciju i usamljenost. Kada gledamo njegov zeleni list, par golubova, crvenu bobicu ili žuti limun, Emir nas zove da se približimo, da razmišljamo i da se gotovo identifikujemo sa njim; da zaboravimo sve agresivne vizuelne predstave kojima smo obasuti na svakom koraku, sve grube zvukove koji nas uznemiravaju, sve loše vesti bez kojih više ne živimo, sva zla ovoga sveta koja su se sručila na naša pleća. Pred ovim delima postajemo i sami tihi; Emir nam obezbeđuje mir kao utehu i lagani – bar trenutni - mali praznik zaborava tegobe i muke, nemu ceremoniju ćutanja, zalogu prijateljskog razumevanja. Upravo tako – kao i njegove grafike - on je i sam umeo da zaćuti, da se druži nemo, razumevanjem, minimalnim gestom, smeškom i toplim pogledom. Možda nije slučajna sudbinska činjenica da su i dva druga njegova prijatelja i kolege s Fakulteta likovnih umetnosti, istina stariji ali istih korenova, iste ljubavi prema Bosni i istog razdirućeg bola zbog tragedije koja se nad njom nadvila prošle decenije - njegov profesor Stojan Ćelić i Radenko Mišević - s istom merom emotivnog, ljudskog i nežnog - ubrzo jedan za drugim, zauvek zaćutali.
Između izloženih Emirovih grafika - Lista koji plače iz 1991. i Kraja dana iz 2001. prohujala je jedna strašna dekada – cela jedna istorijska epoha u kojoj su izgubljene mnoge iluzije, nade i više od toga - mnogi nedužni životi. Danak je došao i po Emira Dragulja. Ipak, on je svojim bogatim a nenametljivim opusom obezbedio visoko mesto u istorijama jugoslovenske, srpske i bosanske umetnosti grafike, i trajno prisustvo u srcima svoje porodice i svojih brojnih prijatelja, o čemu svedoči i ova intimna izložba.
irina subotic