Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Milan Marinković Cile
Beta Vukanović
Stevan Todorović
Biblioteka Jelene Trpković
Biblioteka Jelene Trpković je neobična zbirka knjiga. Neobična? Pre bi se moglo reći - neočekivana, iznenađujuća, mudra, ali i provokativna, zavodljiva, čudesna i... lepa (ako nije bogohulno u ružnim vremenima govoriti o lepom?).
Zbirka knjiga? Znak velikog čitača, ljubitelja, poklonika intimnog i osvedočenog senzibiliteta - za humano, plemenito, izuzetno, postojano i nedokučivo. Ali umesto fetišizacije, Jelena Trpković drži u ruci ukoričene stranice knjiga izabranih autora i na pročitanom tekstu pažljivo podvlači bojom reči i epitete, a zatim ih prenosi u kontekst vizuelne umetnosti. Ređaju se predlošci koji otkrivaju random predstave, naizgled dekonstruisane i izvučene iz konteksta. Ona ih sakuplja, sažima, ređa pažljivo, pošteno, i pretače u novi, svoj medij, ne preskačući ništa, ne oslanjajući se na moguće slobodne interpretacije (i manipulacije). Samo prateći senzibilitet pisca koji je i njen senzibilitet. I tako je (prividno jednostavno, prividno automatski, prividno objektivno) nastala serija koja čini Biblioteku Jelene Trpković.
A sve je počelo sa čitanjem Hiperborejaca Miloša Crnjanskog, punih raskošnog kolorizma, gde se rodila ideja vizuelne transpozicije, na šta se logički nadovezala Isidora Sekulić sa svojim živopisnim i mudrim Pismima iz Norveške. Onda su sledili drugi opojni pisci - Danilo Kiš i njegovi Rani jadi, sa mnogo ljudske putenosti, prirodnih tonova i melanholije, pa Prodavnica cimetove boje Bruna Šulca koja je mirisala dubokim tonovima i mamila da se te obojene arome obeleže, ili zabeleže, prepoznaju, dodirnu i pretvore u vidljive predstave. Putopisi po ostrvima Milana Milišića, svi njegovi doživljaji Hvara,Visa, Koločepa, Lopuda, Raba označeni su posebnim harmonijama boja, a onda svi skupa, na najopštiji način, određuju govor Jadrana, i šire - govor azurnog, osunčanog, njemu tako prisnog daha Mediterana. (Diskretno, gotovo nečujno i ispovedno, Jelena Trpković je u jednom času priznala da se ovim slikama oprašta od teme ostrva, koja je obeležila veliki deo njenog stvaranja, posebno devedesetih godina. Kroz seriju crteža i slika ona je svoje, i naše, iskustvo izolacije, samoće, beklinovske smrti, iskazala nedokučivim, a tako bliskim, kao na dlanu, predmetima želja, čežnji i fantazama).
Markesova fantasmagorična knjiga Sto godina samoće i Bulgakovljev roman Majstor i Margerita upotpunjuju predstavu o vrsti književnih dela koji su podatni (njenom, Jeleninom) čitanju, koji nude raskošne slikarske efekte i koji obogaćuju ne samo njen proces rada, već i našu moć doživljaja njihove literature.
Gotovo sve slike rađene su kao listovi za čitanje, sklapaju se kao korice i potvrđuju da je Jelena Trpković čvrstim i sudbinskim nitima posvećena knjizi. Uspostavila je dijalog između napisane reči i njegove adekvatne vizualizacije u smislu postmoderne aproprijacije, u čistoj likovnoj strukturi, ali u kompleksnom sistemu znakova koji, po definiciji Rolana Barta, produžuju značenje, ili još bolje produkuju nova značenja svakog obeleženog pojma ili predmeta.
Dolazimo do “metatekstualne relacije” (nešto o nečemu), u čemu nema tumačenja već samo predstavljanja književnog predloška u novom mediju.
Njen medij?
Klasična slika koja to nije. Ali jeste sinkretizam reči i slike, susret verbalnog i vizuelnog, bez naracije i iluzionizma – do tautološkog potvrđivanja značenja. (Trebalo bi ovde tražiti podršku Vitgenštajna, Jozefa Košuta ili Sola Levita ...). Jer, njena slika nije ilustracija, nije pretvaranje reči u slike; ipak, jeste korišćenje napisane reči, jeste prožimanje literature i slikarstva slikarskim postupkom – obogaćenim kompjuterskim sredstvima, koja, u principu, potiru tradicionalne vrednosti slike. Međutim, ta sredstva su, ipak, približila Jeleninu sliku odabranoj knjizi i načinu aktuelnog, tehnološkog nastanka knjige... A konceptualizovani čin ispisivanja reči na platno, koji je u ranijim periodima imao svoje teorijske postavke različitih umetničkih pravaca (od raznih istorijskih avangardi, do neoavangardi i pop arta, konceptualne umetnosti, hiperrealizma, postomoderne, neokonceptualizma itd.), postaje u radovima Jelene Trpković novi sistem, novi proces. Vrtimo se u krug iz kojeg izlazimo hedonističkim pogledom na rezultat: random efekat dolazi samo nakon dobro prostudiranog i znalački odabranog uzorka. Potom sve ide lakše, logično, (prividno) jednostavno: umetnica pažljivo misli, a onda vizualizuje izabranu, napisanu boju.
Iako je struktura njenih slika zasnovana na tipografskim rešenjima postavljenim na plakatski način, odmah postaje jasno da nije moguće neutralno posmatranje. Redosled ispisanih partikula gradi novu celinu, izazovni spoj verbalnog iskaza i vizuelnog efekta tog iskaza, roršahovsku globalnu predstavu izabrane knjige u kojoj ne prepoznajemo i ne tražimo sadržaje, već atmosferu, raspoloženje, posebne svetlosti, karaktere - opšte kategorije metajezika.
Rezultat se mogao očekivati: zaštićena epitetskim odrednicama preciznih citata Isidore Sekulić, Crnjanskog, Kiša, Šulca, i posebno Milana Milišića, a sledstveno opšteprihvaćenom tumačenju da se simbolička misao uvek zasniva na boji, na sedam duginih boja sa više od sedam stotina nijansi koje čovek može da percipira, Jelena Trpković otkriva svoje lično autopoetičko određenje, poetiku sopstvenog bića.
Njen izbor nije neutralan, nije nevin: ona ne problematizuje čitanje, nego problematizuje vizualizaciju tudjeg teksta. Tako smo na pragu fluidnosti vizuelnog žanra ili žanrovske definicije. Priznajemo neuhvatljivost i precizno tipologiziranje njene slike gde nema stereotipa niti prepoznatljivog koda. Može li se govori o dvojstvu autorstva kroz drugo, novo, vizuelno čitanje knjige? Da li je reč o diskurzivnom ili nediskurzivnom aspektu slike? Ima li feminističke subverzivnosti u njenom čitanju tekstova? Koliko je ona investirala u svoju igru s piscem, s jedne strane, a s druge – koliko očekuje od posmatrača svoje slike da će se prepustiti mreži skrivalica koje više otkrivaju nego što se u jednom, prvom susretu može da učini?
U postomodernističkom postupku uključivanja postojećeg, Jelena Trpković verno, čisto, neutralno sledi tekst. Tekstura njene slike odgovara teksturi teksta, ali nju pre svega interesuju likovne fascinacije, obojenost reči od koje zavisi obojenost njene slike, da bi sve to dobilo vibrantnu celinu, puni ritam, atmosferu, refleks jednog medija u drugom.
A onda sledi najtananiji proces u kojem se ona opredeljuje da iz širokog dijapazona hromatske ponude izbere ton, nađe kolorističku punoću, i tako ostvari onaj senzibilni slikarski postulat koji, usamljeno a suvereno, definiše sposobnost, uspešnost i titravu demarkacionu liniju rađanja umetnosti. Integritetu književnih ličnosti kojima se obratila, Jelena Trpković je dodala integritet svog slikarskog umeća.
Irina Subotić
novembar 2005.