Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Branislav Dimitrijević
Branislava Anđelković
Miloš Šobajić
Nina Radoičić
Dušan Otašević
Milena Obradović
Dragan Malešević Tapi
Milan Marinković Cile
Beta Vukanović
Stevan Todorović
Ana Čolak Antić
Mrtvi se hrane sudovima o njima, živi ljubavlju
Elijas Kaneti
Anuška. Ana Čolak Antić, rođena u uglednoj beogradskoj porodici advokata Simića, čvrstim sponama je bila vezana za umetnost, posebno za Galeriju Grafički kolektiv. Eterična, gracilna, omanjeg rasta i izduženog lepog lica, krupnih bademastih očiju, plave, blago talasaste kose do ramena, u širokim suknjama ili uskim sportskim pantalonama, bila je mnogo snažnija i odlučnija nego što je to nagoveštavao njen krhki izgled. Činilo se da je srasla s Galerijom Grafički kolektiv od kada je u nju ušla kao prvi kustos 1960. godine, iako se paralelno, intenzivno i profesionalno bavila i drugim zanimljivim stvarima – pre svega pitanjima savremene žene i mode uopšte1. I do ulaska u Grafički kolektiv za nju je postojala profesija istoričara umetnosti – pisala je stručne tekstove i organizovala izložbe – ali moja sećanja iz ranih šezdesetih godina spajaju je samo s Galerijom na Obilićevom vencu. Kao da nije izlazila iz nje, kao da je svu svoju energiju, znanje i umešnost – svu svoju ljubav i sav svoj život – pretočila u galerijske programe kojima je udahnula dušu, dah savremenog, aktivnog, mladalačkog i novog. Kad god bismo ušli u Grafički kolektiv, ona je bila prisutna, posebno od trenutka kada je prihvatila neobično smeli projekat arhitekte Peđe Ristića i uspela da radikalno rekonstruiše prostor galerije, a time i osavremeni njenu koncepciju. Postala je to najatraktivnija, najposećenija, mala a umetnosti – posebno radovima na papiru – tako podatna izložbena sala. Refleksi ogledala, drvena oplata na zidovima i organske stepenice zvane «hoćeš-nećeš» – koje morate da slušate kako ne biste glavu izgubili – bile su novine koje su od Galerije Grafički kolektiv stvorile izuzetan umetnički ambijent – umetničko delo za sebe. U njemu se Anuška suvereno osećala: sa svog radnog prostora, uzdignutog iznad ulaza sa Obilićevog venca, ona je videla ceo svet – a taj svet nije mogao lako nju da uhvati. Uprkos svom neprekinutom prisustvu među umetnicima, kolegama i prijateljima, ona je znala da sačuva svoju intimu i svoju autonomiju. Znala je da sačuva sebe, a da u struci pokrene velike i značajne novine. Organizovala je brojne izložbe koje su se brzo smenjivale, inicirala je seriju malih monografija posvećenih grafičkim umetnicima, ustanovila je uglednu nagradu za grafiku Veliki pečat, nastavila je sa formiranjem grafičke zbirke, osnovala je godišnjak Grafičkog kolektiva pod nazivom Krug, uspostavila je saradnju sa galerijama širom zemlje i u mnogim evropskim centrima.
Nisam bila jedina koja je zbog svega toga Anušku identifikovala sa Grafičkim kolektivom. Bilo je svima jasno da njena misija nije bila činovnička, niti hladna i otuđena, ograničena radnim vremenom, već upravo onakva kakvu idealno zamišlja naša struka, istorija umetnosti. Pored znanja i sposobnosti da se realizuju i vrlo kompleksni izazovi, očekuju se posvećenost, jasna vizija, stamenost, upornost, prečišćenost stavova, ali i senzibilan i emotivan odnos prema samoj umetnosti i mnogo razumevanja prema svakom umetniku. Jer, njihove ćudi su isto toliko neočekivane koliko su i njihova ostvarenja raznorodna. Anuška je sve te osobine posedovala. I za sve imala razumevanja.
Onda je, za nas nekako neočekivano, ali isto tako mirno, skoro logično, a svakako lepo Leonid Šejka ušao u njen život. Sa njim je podelila blistave trenutke vere u neku drugu, drugačiju, bogatiju i svetliju budućnost. Kao na krilima je organizovala svoj i njegov život, putovanja, druženja, novi kvalitet uobičajene svakidašnjice. I potpuno nenadano, nepravedno, prebrzo – Šejka je otišao decembra 1970. zauvek, i ostavio prazninu koju niko nije mogao da nadoknadi. Ni njoj, ni njegovim prijateljima, ni našoj umetnosti. Samo nekoliko meseci kasnije ona je postavila cilj: Šejki se mora organizovati ne prigodna, komemorativna, već velika retrospektivna izložba u Muzeju savremene umetnosti na Ušću, onakva kakve su imali i kakve su bile planirane za velikane naše moderne umetnosti – za Lubardu, Čelebonovića, Tabakovića, Nadeždu... Samo tim putevima muzealizacije i istorizacije Šejka će biti sačuvan od marginalne pozicije koja mu je do tada bila, društveno ili sudbinski, namenjena.
Nikada neću zaboraviti trenutak kada me je Marija Pušić, tada šef Stručnog odeljenja Muzeja savremene umetnosti, pozvala u upravnikovu kancelariju: pored Miodraga B. Protića sedela je Anuška. Saopšteno mi je da treba vrlo brzo da pripremim Šejkinu retrospektivu za Muzej. Bilo mi je odmah jasno da je to Anuškina ideja: u Muzeju sam radila od 1964. godine, ali mi takva čast, i takva velika profesionalna obaveza, nikada do tada nisu bile poverene. Možda nikada i ne bi bila da nije Anuška znala s koliko smo se topline i ljubavi Šejka i ja družili, posebno dok je sredinom šezdesetih stanovao s Marijom Čudinom u jednom od strašno hladnih solitera Banovog Brda, sasvim u blizini našeg malenog stana u Ščerbinovoj ulici. Mnoge večeri su provodili kod nas, u šesnaest kvadratnih metara. U dugim pričama ostajali smo do kasno u noć – crno vino, kora hleba, neka suva kobasica ili komad sira... A priče su bile bajkovite, uzdizale su se misli o umetnosti do nekih visokih, visokih sfera u kojima su se gubile granice jave i mašte. Ponekad je Leonid i pevao, onim svojim baršunastim baritonom – dubokim ruskim glasom koji je tako dobro odgovarao Okudžavinim melanholičnim melodijama i ubitačnim logorskim stihovima gde smo strašne, užasne teme staljinističkih istrebljenja samo nazirali, ćutke slušali, i čekali kada će istina izaći na videlo. Izlazila je postepeno – Moskovsko leto Mihaila Mihailova, 7.000 dana u Sibiru Karla Štajnera, poneko tiho svedočanstvo – tetovirani broj logoraša na ruci mog kolege iz Muzeja istočnjačkih kultura u Moskvi, feljton o Hotelu Luks u NIN-u... Ali zajedno sa tim oživljavanje domaćih vampira, udvaranje Titovom malograđanskom ukusu i strah da istina o «liberalnom» titoizmu» i «socijalizmu humanog lika» ipak ne bude razotkrivena – zabrana pozorišne predstave Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića u režiji Bore Draškovića, pa Crni talas, hapšenja, napadi Centralnog komiteta, Gradskog komiteta na umetnike i kritičare koji podržavaju Medialu – nepotpisana akta i tihe priče da iza njih stoje Mihailo S. Petrov, Miloš Bajić, Aleksandar Luković...
Onda su Leonid i Marija dobili stan u još strašnijem soliteru, u ulici Dimitrija Tucovića, napunjenom zaslužnim kulturnim radnicima. Odatle je on odveden u zatvor kao politički neposlušnik, a teorija psihosomatskih bolesti posle velikih stresova se potvrđuje. Šejka se vratio iz zatvora, uskoro posle započeo novi, puniji život sa Anuškom, ali ni podmlađen, srećan, preporođen, nije odoleo užasnoj bolesti kojoj je sam dao dijagnozu.
Zahvaljujući paralelnoj pomoći Anuške Čolak Antić i Marije Čudine, s jedne, i drage Ljiljane Ljane Simić, kustosa Muzeja savremene umetnosti, čiji je život takodje prerano okončan, s druge strane – opsesivno sam radila na pripremi Šejkine retrospektive. Anuška je predano pripremala spiskove vlasnika, sećala se svakog detalja koji bi mogao da bude koristan u sklapanju prve velike prezentacije njegovog stvaralaštva. Bila je dragoceni sagovornik, pažljivi čitač teksta, mudri komentator i prijateljski savetnik. Stajala je u pozadini, bodrila u trenucima krize, nadgledala svaki korak, pomagala u svakom trenutku. Za izložbu je sve bilo na raspolaganju – Anuška je bila dobri duh celog istraživanja, svesna da to nije samo jedna u nizu Šejkinih izložbi, već njegovo prvo, zvanično uključivanje u istorijske tokove naše umetnosti.
Nikada mi nije rekla da li je bila zadovoljna rezultatom, ali je to pokazala na drugi način. Nakon Šejkine smrti, isti oblak se nadvio i nad Marijom i nad Anuškom. Ni njihovi životi se nisu mogli sačuvati, a sudbine Šejkinih dela u njihovim kolekcijama imale su dijametralno različite epiloge. Marija Čudina je bila primorana da za života rasproda gotovo do poslednjeg sve njegove radove i tako omogući sebi život kakav je izabrala. Šejkina dela su dostizala visoku cenu, o njih su se grabili kolekcionari i preprodavci, javljali su se čak i falsifikati. To je bio jedan od mogućih puteva posthumnog umetnikovog života. Anuška je, s druge strane, ne samo ljubomorno čuvala i najmanju sitnicu koju je Šejka doticao, već je sakupljala, gde god je nalazila, svaki crtež, sličicu, svaki podatak, napis, pomen o Šejki. I pre no što je iko posumnjao da i njoj preti mač smrti, 26. septembra 1976. godine, mnogo meseci pre kobnog dana, ona je hladnokrvno, pravničkim jezikom napisala testament o kojem je pričala svojim najbližim, a da ni oni u to nisu verovali. Po njenoj smrti, testament je nađen u fijoci i u njemu je tačno, do detalja, naznačila šta je kome namenjeno. Kompletan Šejkin opus zaveštala je Muzeju savremene umetnosti. Okončala je time ono što je započela Šejkinom retrospektivnom izložbom: sačuvala ga je za večnost u najeminentnijem društvu i na najadekvatnijem mestu.2 Anuška je u testamentu naglasila da – pre no što se svi radovi prenesu u Muzej – po jedan crtež za sebe mogu da izaberu Šejkini i njeni najbliži prijatelji. Pomenula je i moje ime: ostavila mi je da se odlučim za jednu njegovu sliku. Uzbuđenje, sreća, zadovoljstvo i ponos – mešali su se s tugom što više nije bilo načina da joj iskažem svoju zahvalnost. Najpre sam bila u dilemi da li uopšte da uzmem sliku za sebe kada znam da će ceo legat ići u Muzej savremene umetnosti, ili da skromno uzmem neku od njegovih minijatura koje su isto toliko reprezentativne i značajne za njegov način mišljenja kao i slike većeg formata, ili da se spontano, iskreno i emotivno, a ne proračunato i racionalno prepustim izboru. Odlučila sam da izaberem sliku otvorena srca, onako kako mi je poklon ponuđen – da nađem ravnotežu između ličnog i profesionalnog odnosa. U Takovskoj ulici, u prisustvu porodice, odlučila sam se za sliku koju i danas smatram jednom od Šejkinih remek-dela: Sobu sa četiri grba. Ona je postala deo našeg života, kontinuiranog Leonidovog i Anuškinog prisustva, ali i Marijinog – preko minijaturnog njenog i sopstvenog portreta koji je Šejka naslikao u ogledalu, evocirajući Van Ajka. To je opipljivo sećanje na duhovna bogatstva koje su oni sejali i na zajedničke trenutke koje smo živeli.
Snaga ličnosti Anuške Čolak Antić bila je u širokom rasponu od ličnog šarma i profesionalnih kvaliteta, do gesta velikog legatora, krajnje nekoristoljubivog i velikodušnog. Taj gest ne predstavlja samo poklon materijalne vrednosti, već ima mnogo dublje značenje jer se odnosi na očuvanje kompleksne memorije kao blaga namenjenog budućnosti. Time ime Leonida Šejke dobija posebnu auru. Kao vrsni istoričar umetnosti, bila je svesna smisla i značaja njegovog opusa za našu umetnost i kulturu, a znala je u isti mah da se emocije i memorija moraju hraniti, inače, dematerijalizovane – nestaju. Posebno u sredini, kakva je naša, koja ne gaji na pravi način kult poštovanja prošlosti i vrhunskih vrednosti.
Decenije koje nas razdvajaju od Anuškine smrti nisu uticale da izblede sećanja na nju, poštovanje, divljenje i ljubav prema njoj... Zapisani tragovi tih emocija su neka vrsta amaneta generacijama koje danas odrastaju, u vremenima u kojima se, nažalost, gubi suština pojma – dobrotvor. S druge strane, Šejka je doživeo čudnu sudbinu: mnogi njegovi saborci i savremenici voleli bi da se njegovo ime i radovi zaobilaze u širokom krugu buduči da je ostao nedostižan reper kojem mnogi i danas teže. Drugi, pak, zaodevaju ga u enigme, magme, lažne mitove i mistifikacije. Na sreću, Anuškin legat u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu postoji kao veran svedok koji može da predstavlja i za jedne i za druge podsetnik ili opomenu.
Zima 2004/2005. Irina Subotić
________________________________________________________________________________________
1Na početku svoje karijere bila je jedan od osnivača i prvih instruktora škole za manekene, predavala je u Centru za savremeno odevanje, organizovala modne revije, bila savetnik, kreator i urednik u časopisima Ukus, a potom Bazar, u to vreme najmerodavnijim glasilima za žene. Tu su objavljeno i čitav niz njenih modela. Jedno vreme radila je i kao novinar Radio-televizije Beograd gde se, takođe, bavila pitanjima mode. Sa svojom dugododišnjom prijateljicom i saradnicom, istoričarom umetnosti Ljiljanom Simović Mihać objavila je knjigu Privlačna žena koju je izdao BIGZ neposredno pred Anuškinu smrt, krajem 1976. godine.
2 Izložba pod nazivom Legat Ane Čolak Antić priređena je u Salonu Muzeja savremene umetnosti od 12. oktobra do 7. novembra 1977. godine, a u Muzeju savremene umetnosti Vesna Milić je organizovala izložbu od 26. februara do kraja maja 1998. godine.