Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Marka Tomić Đurić
Marko Tubić
Aleksandar Cvetković
Stojan Aralica
Petar Lubarda
Dragan Malešević Tapi
Stojan Ćelić
Biljana Đurđević
Jugoslav Ocokoljić
Nikola Milojević
Grafike Radovana Jandrića
I to je život!Grafičar i slikar Radovan Jandrić voli običnog malog čoveka. Saoseća se sa njim, tuguje, veseli se, slavi... On je pažljivi posmatrač i oštar kritičar sveta oko sebe. Ipak, na njegovim radovima nema dnevno-političkih tema i zahuktale angažovanosti. Za umetnika koji se povukao od gradske vreve, i odabrao mir i spokoj seoca u Bačkoj za svoj radni i životni prostor, to bi se moglo i očekivati. Jedan deo njegovog opusa na dirljivo topao način predstavlja ljude iz njegove neposredne blizine: seljake čiji jednostavni životi teku od setve, mrazeva, gradova, sušnih godina do žetve. Umetnikova ljubav prema običnom i svakodnevnom asocijativno i intuitivno ga povezuje sa onim što je pre više od veka radio jedan Van Gog.
Ipak, postoji vreme kad umetnik mora da "progovori" o aktuelnoj stvarnosti koju oseća na koži. Tako je tamo neke 1994. godine nastao ciklus Hronike tužnih godina kao triptih na kome se smenjuju fragmenti ratnih strahota i tragi-komičnih sudbina. Trošne, napuštene ili izrešetane kuće kao da sanjaju da ponovo postanu velika gazdinstva. Ljudi sa dvostrukim identitetima. Smeh, satira, parodija. Pločnici niz koje se sliva blato naše prolaznosti. Kako Jandrićeva životna saputnica primećuje: "delovi Hronika tužnih godina imaju nešto nalik Kusturičinim kadrovima iz Andergraunda "- ratna razaranja, napuštene kuće, musava deca, prazni ringišpili...
Grafika Početak predstavlja trenutak pre nego na svetkovinu "pod šatrom" dolaze zvanice. Stolovi su postavljeni, prazni tanjiri i čist pribor za ručavanje čekaju goste. U desnom uglu nalazi se silueta čoveka, domaćina, dok je u levom u potpunoj senci, žena sa maramom na glavi i belom mačkom koja joj se mota oko nogu, verovatno kuvarica i gazdarica. Kraj je sve ono što Početak nije bio. Velika svetkovina šarenih traka, lampiona, prskalica i ljudskih slabosti! Gosti koji su već odavno zaboravili i da su gosti, gde se nalaze i kako ne bi trebalo da se ponašaju: jedan povraća, drugi "privatio" snajku, a treći nabacio masku da ga niko ne prepozna. U jednom uglu vidimo i čoveka koji gleda sve što se dešava oko njega, a koji je ustvari samo puki posmatrač i najviše nalik na Jandrićev autoportret.
Još jedna od umetniku dragih tema je igra i pozornica. U nekim situacijama umetnik je u publici ispred bine i prati izbor za Mis leta ili "prijem pionira", dok je na drugim i sam učesnik koji gleda publiku sa bine i peva Hej Sloveni. Tako umetnik baca svetlo na različite aspekte: biti na sceni, u publici, iza scene...
Na drugoj grafici, razigrani Jandrićevi akteri se hvataju u kolo i ni manje ni više već - lete u nebo! Tu je i stari harmonikaš, kao čest prolaznik na Jandrićevim radovima. Harmonika sa sobom uvek nosi setu i nostalgiju za prohujalim vremenima. Ambijent učmale vojvođanske varošice se vidi kroz prozor sojenice, dok stari harmonikaš svira okružen ženama. Virtuozna ruka grafičara se najbolje oseća u načinu na koji Jandrić dočarava bogatstvo tekstura: od zidova sojenice, preko prugastih i tufnastih tkanina, do ornamentalnih šara tepiha. Jedna "raspričanost" motiva, oblika i dekorativnih dezena u punom je skladu sa prazninama na papiru koje su smelo i vešto ostavljene da bi grafika mogla da "diše". Baš te beline, koje pobeđuju "horror vacui" iliti "strah od praznog prostora" govore o meri i samosvojnosti umetnika koji tačno zna kad treba da stane, da prestane, da odvoji se od dela i pusti ga da živi svoj sopstveni život.
Nemoguće je ne uočiti Jandrićevu bujnu maštu i fascinaciju erotskim nagoveštajima u svakodnevici. U štali, kao u domaćim partizanskim filmovima, polno opšte i ljudi i svinje... Dok se valjaju u intimi sena, napolju svetina igra kolo uz harmoniku. Njegove erotske scene nemaju nikada prizvuk pornografskog, već su toliko utopljene u stvaran svet da kod posmatrača mogu da izazovu samo misao: i to je život! Tako i prizori sa groblja: narikače, nadgrobni spomenici, grobari sa rakijom u rukama, procesije, imaju više neke tople saosećajnosti za ljudske poraze, niskosti i tuge, a mnogo manje nečeg morbidnog i mračnog.
Jandrić u mediju grafike postiže žestinu i istinitost umetničkog izraza. Njegove grafike ne govore, ne poručuju, one isijavaju i uosećavaju. Pažljivog posmatrača one nagone da traga za "polupanim" delićima nehajno zaturenog detinjstva, da evocira sećanja na sve gradove koji su prolazili kroz nas, na strasti koje su nas nosile, sve šatre, slavlja i daće na koje smo ili ćemo po nekoj ljudskoj inerciji trebati ili morati da odemo...
Grafike Radovana Jandrića su dela čoveka koji se povukao iz gradske gungule u tišinu maglićkog ateljea da oslušne sebe i stvaran svet uokolo. Zato se nemojte začuditi ako budete imali osećaj da vas njegove grafike gledaju direktno u oči! Celokupan Jandrićev opus je smeo, nepotkupljiv i čvrsto van svih umetničkih "izama".
Dragana Garić